Na sahrani Politkovske bilo je predstavnika sve tri sile koje su stajale iza Jeljcinovog režima. Dve od njih, poslovično licemerne: Zapad, u liku američkog, britanskog i nemačkog ambasadora, zatim oligarsi, par personne interposée, u liku Čubaisa, koji je većini Rusa odbojniji od samih oligarha, jer je on lično omogućio njihovo pojavljivanje. Treća sila, autentično ožalošćena, čekala je napolju. Bila je to jadna savest liberalne inteligencije. Od svih koji su tada bili na domaćem terenu, upravo je ta inteligencija 1991. godine pomogla Jeljcinu da dođe na vlast, ubeđena da time konačno donosi slobodu Rusiji. Okupljena oko predsednika početkom devedesetih, kada su njeni predstavnici zauzimali mnoga politički važna mesta, ona je do samog kraja bila faktor koji je davao demokratski legitimitet Jeljcinovoj vladavini. Još od 1917. godine intelektualci nisu igrali tako važnu ulogu u vladi zemlje.
Šta je petnaest godina kasnije ostalo od te inteligencije? Kada je tržište razorilo njenu staru institucionalnu potporu, mnogi njeni predstavnici su, ekonomski gledano, postali žrtve ugrađene u temelje slobode koja tek treba da nastupi. U sovjetskom sistemu su univerziteti i akademije bili pristojno finansirani. Izdavačke kuće, filmski studiji, orkestri – svi su dobijali značajnu podršku države. Te privilegije su bile naplaćivane cenzurom i podilaženjem državnoj politici. Ali zato je istovremeno napetost, nastala upravo zbog nametanja ideološke kontrole, održala u životu prkosni duh koji je još od 19. veka karakterističan za rusku inteligenciju, a u nekim, čak dugim periodima, njen takoreći raison d’être.
Sa dolaskom neoliberalizma taj se univerzum odjednom raspao. Do 1997. godine budžet za visoko obrazovanje je smanjen na dvanaestinu budžeta pred kraj sovjetske ere. Broj naučnika je pao za gotovo dve trećine. Rusija trenutno troši 3,7 odsto BND na obrazovanje – što je manje nego u Paragvaju. Plate univerzitetskih profesora su smešno male. Pre samo pet godina profesori su dobijali 100 dolara mesečno, i morali su da rade još neki dodatni posao da bi preživeli. Nastavnicima u školi je bilo još gore. Čak i danas prosečna plata u obrazovanju iznosi samo dve trećine nacionalnog proseka. Kako navodi Ministarstvo obrazovanja, samo 10 do 20 odsto ruskih institucija visokog obrazovanja uspelo je da održi standarde iz sovjetskog razdoblja. Danas država pokriva manje od trećine njihovih potreba. Postalo je uobičajeno da studenti potplaćuju profesore da bi položili ispit. Novine i izdavaštvo su doživeli bum u godinama perestrojke, ali posle 1991. godine tiraži i prodaja su stravično opali, cena papira je porasla, a čitaoci prestali da se interesuju za događaje u društvu. Argumenti i fakti, najtiražniji nedeljnik u zemlji za vreme Gorbačova, prodavan je u 32 miliona primeraka tokom 1989. godine. Sada njegov tiraž iznosi oko tri miliona.
Jedno vreme su bolje novine, uprkos sve manjoj prodavanosti, donosile mnoštvo dobrih reportaža i komentara. U njima su mnogi dobri novinari ispekli zanat i zasluženo dobili priznanja. Ali kada su u Jeljcinovom okruženju zaratile različite frakcije, a različiti oligarsi počeli da sve jače pritiskaju medije, korupcija, podmićivanje i namerne kompromitacije su preplavili štampu. U takvoj atmosferi sve je krenulo nizbrdo i, kao što se moglo očekivati, kao najvitalniji su se pokazali upravo najbezočniji tabloidi, posvećeni senzacijama i poznatim ličnostima. U isto vreme štampani mediji su gubili trku sa televizijom. U početku dinamična sila koja doprinosi buđenju i mobilisanju javnog mnjenja (imala je ključnu ulogu u uklanjanju starog poretka avgusta 1991. godine), ruska televizija je startovala sa visokim nivoom profesionalne veštine i javnih ambicija. Ali i ona je ubrzo propadala pod plimom komercijalizacije, a najgledaniji programi su se spustili do nivoa vulgarnosti i besmisla koji se može meriti sa najgorim američkim programima. Obrazovani svet toliko je počeo da prezire televiziju da je Rusija postala verovatno jedina zemlja na svetu gde često možete čuti, i to uz prezriv pogled kao da se radi o najnormalnijoj stvari na svetu, da vaš sagovornik u kući uopšte nema televizor.
Sve to je bilo dovoljno obeshrabrilo inteligenciju koja je, uprkos svojim unutarnjim razmiricama, ipak uzimala zdravo za gotovo da joj pripada uloga Kulturträger-a. Ali uz izgladnjivanje univerziteta, sumrak štampe i infantilizaciju televizije, dogodila se još jedna promena. Prvi put u svojoj istoriji novac je postao glavni arbitar intelektualne vrednosti. Biti bez novca postalo je sinonim za neuspeh, dokaz nesposobnosti da se kreativno prilagodite uslovima koje nameće takmičenje. Podstaknuti ekonomskim nedaćama, i privučeni izgledima na uspeh, mnogi naučnici i umetnici su se upustili u sumnjive poslove, često na ivici zakona. Tako su počeli i neki od oligarha. Prizor migracije u univerzum sumnjivog bankarstva i trgovine, „političke tehnologije” (što podrazumeva ogranizovanje kampanja i nameštanje izbora) i privatizacije, imao je uticaja i na one koji se nisu upuštali u takve poslove. Preostali stručnjaci iz raznih naučnih disciplina dobijali su bolje poslove u inostranstvu. U takvoj situaciji su polako ali sigurno počele da blede zajedničke vrednosti i osećanje kolektivnog identiteta po kome se odlikovala tradicionalna inteligencija.
Rezultat je kulturna scena koja je, kao nikada do sada, fragmentirana i nepovezana. Nezavisni izdavači imaju mnogo problema zato što je propao centralizovani sistem distribucije knjiga i časopisa iz sovjetskog vremena. Područje van Moskve i Sankt Peterburga pokriva tek četiri ili pet velikih komercijalnih kuća sa sopstvenim podružnicama u provinciji. One uglavnom objavljuju šund-literaturu, dok istovremeno pokušavaju da od vlade obezbede ugovore za izdavanje udžbenika. (…)
Kultura kapitalističke restauracije, sasvim logično, pogled usmerava ka univerzumu kasnog carizma, čiji se prebogati amblemi nalaze posvuda. Moskva je umela da zadrži pomalo oronulu lepotu iako, kao što se to događa i drugde – u Vajmaru ili Pragu – ispod previše namaza novih boja njene stare zgrade deluju pre grubo, nego oživljeno. Ali sada se ona guši u smogu kiča, liči na dragoceni antikvitet zamotan u šareni pak-papir. Grad je postao svetska prestonica lošeg ukusa, u njemu čak i postmoderna može delovati kao karikatura sebe same. Manifestacije na fizičkom planu odražavaju ono što se odvija u imaginarnom. U roku od nekoliko godina, Rusija je stvorila masovnu kulturu koja je fiksirana na falsifikate dinastičke prošlosti. Najuspešniji pisac Boris Akunjin piše detektivske romane čija se radnja odvija u poslednjoj trećini 19. veka. Jedna od uzbudljivih avantura njegovog glavnog junaka Erasta Fandorina je i raskrinkavanje zavere da se otme nećak Nikolaja II.
Od 1998. godine prodato je više od 15 miliona primeraka knjiga iz serijala o Fandorinu. Usledili su, kako je i red, hit filmovi. U Državnom savetniku, u kome Fandorin spasava rusku krunu, glumi i Nikita Mihalkov, omiljeni glumac i režiser u Rusiji, žestoki monarhista koji je igrao i ulogu Aleksandra III u svom sopstvenom patriotskom blokbasteru Sibirski berberin. Mihalkov je mejnstrim ličnost, ali Aleksandar Sokurov, jedan od vodećih režisera i umetnika, ispoljava sličan senzibilitet kada režira film Ruska barka. Tu živahni i razbrbljani markiz de Kistin predvodi šarenu skupinu istorijskih ličnosti kroz Ermitraž, sve u jednom kadru, dok se kamera okreće 360 stepeni. Film traje preko dva sata, i završava se dramatičnom i patetičnom slikom dvora Romanovih uoči tragičnog kraja, scenom koja je dostojna neke srceparajuće televizijske serije.
Taj dominantni stil пошлость (neukusne banalnosti) u Rusiji pokriva gamu koja ide od šunda, preko tržišno prihvatljivog i osrednjeg, pa sve do visoko estetizovanih formi. Međutim, upravo šund najbolje otkriva mutacije kroz koje prolazi kultura kao celina. Najpre, karakteristično je to što fenomen poput serijala o Fandorinu nije proizvod nekog ruskog Grišama ili Kinga. Boris Akunjin je pseudonim školovanog filologa i prevodioca sa klasičnog japanskog, Grigorija Čkartaršvilija. Njega su inspirisali – tvrdi on – Gribojedov, Ljermontov, Tolstoj, Dostojevski. Njegov junak ima crte Čatskog, Pečorina, Andreja Bolkonskog i grofa Miškina, uz dodatak Džemsa Bonda, tek radi arome. Izuzetno uspešna petparačka književnost, reklamirana kao ozbiljna i napisana od strane pisca koji po svom obrazovanju pripada eliti, na Zapadu bi bila anomalija (uz izuzetak jednog jedinog bestselera, posle čega se nije ponovilo ništa slično, iz pera Umberta Eka). U Kini, takođe, postoji slučaj astronomske prodaje i velikog ugleda koji uživa pisac fikcije vezane za borilačke veštine – Đin Jong je, inače, nosilac počasnih zvanja nekolicine kineskih univerziteta. U Rusiji se, međutim, radi o obrascu: vrhunski intelektualci koji pišu komercijalno uspešnu i bezvrednu literaturu – Akunjin tu nije usamljen – samo je jedna u nizu ekscentričnosti nastalih u susretu inteligencije i tržišta.
Siromaštvo retro-carističke kulture odraz je potpune nemogućnosti smislenog usvajanja sveta Romanovih. Stari poredak je stvorio surovi kapitalizam, ali je sve do kraja sam ostao patrimonijalan, pa u njemu nisu dominirali trgovci ili industrijaci, već aristokratija i zemljoposednici. Među živima više nema onih koji se toga sećaju – sve je to isuviše različito od današnjeg iskustva, daleko od sadašnjosti da bi moglo da bude išta više od šunda iz druge ruke. S druge strane, sovjetska prošlost je isuviše blizu i stoga ju je iz drugačijih razloga teško obrađivati. Uz nekoliko izuzetaka, inteligencija je odbacuje en bloc. Sam narod je, s druge strane, duboko podeljen na one koji žale zbog propasti SSSR-a, onih koji su zbog toga srećni i onih – verovatno u većini – čija su osećanja pomešana ili ambivalentna. Sovjetski Savez nije bio Treći rajh i nema mnogo znakova Vergangenheitsbewältigung-a na nemačkom tragu. U kulturi ukupno uzev, sporadična amnezija rezultat je tenzija koje postoje u društvenom sećanju. (…)
Naučna istraživanja su sasvim druga priča. I tu su napetosti koje postoje u javnoj sferi dovele do toga da se sovjetsko iskustvo, kao nekakva radioaktivna zona, zatvori za ozbiljno razmišljanje ili istraživanje. Rečita je situacija u kojoj se našao Oleg Hlevnjuk, glavni ruski autoritet na polju proučavanja perioda staljinizma. Mladi partijski istoričar je postao siromah kada se raspao SSSR, i igrom slučaja se spasio od toga da okuša sreću u biznisu – pošto mu je Centar za ruske i istočnoevropske studije iz Birmingema ponudio saradnju. Petnaest godina kasnije, on i dalje zavisi uglavnom od zapadnih stipendija. Jejl je objavio njegovu Istoriju Gulaga, knjiga je kasnije prevedena na nekoliko drugih jezika na Zapadu. Teško je poverovati, ali rusko izdanje ne postoji.
Nikita Petrov ima sasvim drugačiju životnu priču. On je bio mladi disident koji je, s puno entuzijazma, među prvima pomogao da se organizuje Memorijal, organizacija posvećena ljudskim pravima, nastala u eri glasnosti. Kasnije je kao radikalni demokrata izabran za člana komisije koju je Jeljcin sastavio sa zadatkom da prikupi dokaze koji bi omogućili da se komunistička partija stavi van zakona, kao kriminalna organizacija. Na taj način je dobio mogućnost da proučava arhive tajne policije i to je iskoristio u naučne svrhe. Njegova poslednja knjiga je biografija Ivana Serova, šefa KGB-a u vreme Hruščova. Danas je Memorijal senka onoga što je nekada bio: više nije politički pokret, već samo stacionarna institucija koju finansira Zapad, i koja svoj posao obavlja okružena ravnodušnošću ruskog stanovništva. Što se tiče istraživanja, sredinom devedesetih su mahom zatvoreni osetljivi dosijei. Od tada se dnevno se otvara samo oko dvadeset stranica iz Staljinovih ličnih dosijea, što čini samo neznatan deo arhive, a birokrate srednjeg ranga opstruiraju svako istraživanje čiji bi rezultati mogli da nekako naškode novom nacionalizmu. „Ali u stvari,” primećuje Petrov, „danas ima malo interesa za kritičke studije sovjetske prošlosti.” Već odavno otkrića o zločinima ne ostavljaju nikakav naročit utisak. Petrovljev glavni rad o Ježovu, napisan u saradnji sa holandskim naučnikom Markom Jansenom, jedan izvanredan potret čoveka i njegovog vremena, nikada nije našao izdavača u Rusiji. Mogu li troškovi prevođenja zaista da budu razlog? Petrov smatra da trenutno vlada neljubopitljiva nostalgija za staljinizmom. On 1991. godine nije mogao ni da zamisli da je moguć takav politički zaokret. (…)
Kako dakle stoji stvar sa političkim liberalizmom danas u Rusiji? Prema Putinovom režimu među liberalima vlada rašireno neprijateljstvo – u privatnim razgovorima često možete čuti i teške reči. Ali, malo je javnog suprotstavljanja. Uzrok nije samo u strahu, mada ima i njega. Uzrok je i u svesti, koja se samo donekle može potisnuti, da je liberalna inteligencija kompromitovana time što je omogućila da nastane ono što sada toliko prezire. Držeći se Jeljcina i dugo pošto je bilo sasvim jasno koliko je njegova vladavina nelegalna i korumpirana, i to u ime odbrane od komunizma koji je već ostao bez zuba, ona je izgubila kredibilitet u očima najvećeg dela naroda. A onda je na kraju Jeljcin, kao svoje zaveštanje, ostavio Putina. Sada sa mešavinom loše savesti i loše vere, ona se bori da sve te promene poveže u jednu koherentnu priču.
Ljudi iz liberalnih krugova postavljaju pitanje zašto zapadni mediji predstavljaju vreme devedesetih kao vreme haosa, kriminala i korupcije – oslanjajući se na sve vrste negativnih stereotipa – kada je to zapravo bio najslobodniji i najbolji period u istoriji Rusije? A današnju Rusiju tretiraju kao demokratiju, iako se zapravo „živi u fašizmu”? Istina, neki intelektualci su ocrnili i devedesete, ali samo zato što su tada izgubili privilegije u kojima su uživali za vreme sovjetskog sistema, kada su imali pristojne plate i stanove i nisu morali ništa da rade, a sada moraju da pronađu neki pravi, tržišno konkurentni posao. „Ali,“ pitamo mi, „šta je onda sa personalnim i institucionalnim kontinuitetom koji postoji između Jeljcinovog i Putinovog režima?“ „A, to?! Naša je greška što smo bili naivni u pogledu toga kakvu vrstu društva je sovjetski sistem stvorio. To društvo je uspelo vrlo brzo da se konsoliduje i da proizvede Putina – koji, u svakom slučaju, i “nije najgori”, s obzirom na to šta je sve to društvo bilo u stanju da stvori.“ Drugim rečima, šta god da je u Rusiji krenulo naopako, to nije krivica ni Jeljcina, niti njih samih.
Od kada je započeo avgustovski prevrat bilo je jasno da će se priroda novog ruskog liberalizma pokazati na odnosu prema nacionalnom problemu, problemu na kojem je stari dramatično zakazao. Tokom Prvog čečenskog rata, liberali su se na častan način izuzeli, suprotstavili se ruskoj invaziji i dobrodošlicom dočekali njeno priznanje da je pobeđena. Ali Drugi čečenski rat im je slomio kičmu. Bilo je nekoliko protesta, ali liberalna inteligencija je uglavnom ubedila samu sebe da islamski terorizam preti samoj matici i da se mora pobediti, bez obzira na cenu izraženu u ljudskim životima. Godinu dana kasnije, američki rat protiv terorizma pružio im je priliku da se solidarišu sa Zapadom. Danas malo njih pokazuje entuzijazam za Kadirovljev klan u Groznom – većina najradije ni ne pominje Čečeniju. Vodeći Jeljcinovi doglavnici, koji sada savetuju Putina ili mu sede uz bok, nešto su otvoreniji. Gajdar je objasnio da je strancima teško da razumeju šta je „agresija na Dagestan 1999. godine značila za Rusiju. Dagestan je deo našeg života, deo naše zemlje, deo naše stvarnosti” (sic – Rusi tamo čine devet posto stanovništva!). Tako da to više nije „pitanje prava čečenskog stanovništva na samoopredeljenje. To je bilo pitanje da li ruske građane treba da štiti njihova sopstvena vlada.” Čubais je bio još direktniji: cilj Rusije u novom veku, izjavio je on nedavno, treba da bude stvaranje „liberalne imperije”.
Takvi stavovi, naravno, nailaze na dobrodošlicu u Kremlju, mada pomenuti glasovi ipak predstavljaju neku vrstu opterećenja. No, u blizini vladajućeg režima postoje pouzdanije sile, regrutovane iz redova demokrata 1991. godine, koji nude važnu podršku sa izrazito liberalnog stanovišta. Grupisani su oko uspešnog nedeljnika Ekspert (poslovno orijentisanog časopisa, mešavine Time i Economist) i u stražnjim prostorijama Jedinstvene Rusije. Njihovo držanje bi se moglo uporediti sa držanjem Maksa Vebera prema nemačkom carstvu. Raspad SSSR-a je, veruju oni, bilo delo revolta liberalnih i nacionalnih (ne samo baltičkih, ukrajinskih ili gruzijskih, već takođe i ruskih) snaga. Ali pod Jeljcinom su se te dve snage razdvojile, i sve više Rusa sa osećanjem nacionalnog ponosa osetilo je da Jeljcin postaje američka marioneta, dok su liberalne snage ostale vezane za njega. Po toj verziji događaja, Putinova genijalnost se ogleda u tome što je uspeo da pomiri nacionalno i liberalno gledište i da tako stvori prvu vladu u ruskoj istoriji koja počiva na širokom političkom konsenzusu. Tržišni fundamentalizam i retro-komunizam devedesetih sada su već istrošene snage i više se međusobno ne isključuju. Uspostavivši red i mir u zemlji, Putin je ostvario „hegemonsku stabilnost”.
Intelektualci koji iznose ovu verziju – a to su uglavnom naučnici ili inženjeri, ali i dosta pisaca – jasno vide ograničenja i rizike ovog režima, i o tome govore bez mnogo ublažavanja. Putinov stil je da pravi ustupke svim grupacijama, od oligarha do običnih ljudi, a da vlast zadrži za sebe. On instinktivno veruje u moć države, a prezire biznismene i u njih nema poverenja. Iako ih ne progoni, on nimalo ne pomaže malim i srednjim preduzećima, tako da zapravo procvat doživljavaju samo sirovinski i bankarski monopoli. Politički gledano, on je „predsednički legitimista” u smislu Bečkog kongresa, i u tom smislu će poštovati ustav i sići sa vlasti 2008. godine – nakon što odabere svog naslednika. Ko bi to mogao da bude? Intelektualci postaju nervozni kada se dotakne ovo pitanje. Čak i ako se ne odluči za treći mandat, Putin će i dalje biti aktivan – imaće samo 55 godina i mnogo moći, formalne i neformalne. Kako će moći s njim da se nosi neki naslednik kojeg on odabere? Na ovo pitanje nema pravog odgovora, već samo šala da Rusi ne troše reči na treći mandat, već odmah govore o četvrtom ili petom. Njihove brige se tiču samog naslednika. Pobornici jake vlade, ali ne i diktature, više patriote nego nacionalisti, oni se plaše šta bi budućnost mogla da donese ukoliko za naslednika dođe neko čvršći a ne neko mekši, ili ukoliko nešto strašno, poput zauzimanja moskovskog pozorišta ili škole u Beslanu omogući „specijalnim službama” da nametnu neku vrstu vanrednog stanja u Rusiji.
Oni koji priželjkuju hegemonsku stabilnost, izlažu se riziku da ponovo prođu onaj put koji je prošla prvobitna liberalna inteligencija pod Jeljcinovom vlašću – ona koja je mislila da njen savet i pomoć mogu Jeljcina pravilno usmeriti, da bi na kraju videla da joj je on samo dao Putina pod kojim drhte. Nesposobni da izađu na kraj sa vlastitom odgovornošću zato što su podržali napad na zgradu Dume, namešteni ustavni referendum i sve ono što je usledilo, oni se sada samo vajkaju kako je sovjetizacijom razoren ruski narod pokazao da nije sposoban da prihvati poklon demokratije, poklon „koji smo mi pokušali da mu uručimo”. Danas su nacional-liberali oštroumniji od demokrata devedesetih, ali nije jasno da li imaju nešto više stvarnog uticaja na vlast od svojih prethodnika. Ukoliko jedan od kandidata kojih se oni najviše boje – ministar odbrane Sergej Ivanov, ili čak bledi premijer Mihail Fradkov, na primer – budu postavljeni u Kremlj, lako se mogu naći u situaciji u kojoj su se našli Jeljcinovi prirepci. Oni se nadaju da će doći neko predusretljiviji, recimo drugi Putinov favorit, prvi zamenik premijera Dmitrij Medvedev, čiji je zadatak da režimu pomogne da stvara privid brige za socijalnu situaciju. Ali oni se u vezi sa tim izborom neće pitati ništa više nego obični građani.
Perry Anderson, London Review of Books, 25.01.2007.
Lettre International 77, leto 2007.
Peščanik.net, 24.01.2007.
Srodni linkovi:
Dirigovana demokratija u Rusiji (I)
Dirigovana demokratija u Rusiji (II)
Dirigovana demokratija u Rusiji (III)
Dirigovana demokratija u Rusiji (IV)