“I more je potamnelo”, rekao je svojevremeno Edo Murtić, onda kada su sa Istoka napadali, a sa Zapada proganjali. Gledajući tada poslednji put dugo u more, jedinstveno i na svetu, zauvek, definitivno, najlepše Jadransko more, gledajući u tu više nigde nepostojeću boju, i u svetlost, horizont, izvor ataraksije, sećam se kada su u taj prizor ušli vojni, bojni brodovi. I kada je “more potamnelo”. Pamtim i rečenicu žene iz Vukovara koja je na pitanje zašto sadi cveće u bašti”, odgovorila: “Da bi bilo lepše kada oni dođu”.

Stalno šuškaju, komešaju se, spremaju, ciču i urliču iza zida: “Nećemo u Evropu, nećemo u Evropu!” Razvrstavaju se, organizuju, naređuju, prete, ucenjuju, šire strah. Strah je njihovo svetlo i njihova nada. Kako je samo tekla kampanja, vitlali su po medijima, videli smo kako izgledaju pravnici i legalisti kada počnu da viču, videli smo i kako su i oni za koje nismo očekivali, ili koji baš nisu morali, znali da ustuknu, pa “dobra im je kampanja”, “uspešna”, “umeju”, “znaju”.

Strah je bio gadan. Ali, građani su pobedili. Oslobodili smo se od straha. Prevladali, prevagnuli, razgrnuli, otvorili put. Zaista ima smisla kada pukne boca šampanjca, čep je stvarno izleteo. Otvorio se izlaz, nismo više vezani. Nismo više stegnuti, ucenjeni, zadržani, zaustavljeni. Postoji velika mogućnost. Vratila se mogućnost. Pa bismo od juče ujutro mogli, mogli bismo da uradimo i ovo i ono, i ovako i onako.

Juče nemački konzulat u Birčaninovoj nije radio, nije bilo reda, i rano ujutro izgledalo je kao da ga neće ni biti. Videlo se drveće i trotoar i moglo se tuda proći. Zamislite kada bi se i ograde sklonile, kada ne bi bilo tužnoga velikoga suncobrana, velike tende pod koju se ljudi sklanjaju leti od sunca, a zimi od snega. Kada bi se prestalo s čekanjem. Samo da se ne čeka, samo da “Čekajući Godoa” bude u pozorištu, a ne na ulici.

Samo da prestanemo da “sedimo i da se dogovaramo”, samo da možemo da se dogovorimo prećutno, na mig, i u hodu, iz opšteg interesa, da znamo šta treba da uradimo, da se to podrazumeva, da dobijemo ritam, volju, i težnju, pokret, radnju, želju za skladom jedne potpuno druge vrste, do nužne umrtvljene ukotvljenosti.

Ima mogućnosti, koliko žaba treba da se proguta i kolike su. Brzo, samo brzo, znate već kako izgleda kada im se da vremena. Budući da vreme nije na njihovoj strani, budući da vuku unazad, bez obzira na to šta tegle, oni tegle i teraju nas da teglimo, umesto da nosimo, zovu to “istorijskim bremenom”, a kao što vidimo, narod, građani to mogu da ponesu, i da već nešto učine sa sobom, i sa drugima.

Od velike je vrednosti aktivirana ambicija. Ljudi su ljubazniji, broj taksista koji hoće da se biju smanjio se, komšije koje nisu htele da se javljaju, vratile su pozdrav. Dinar je porastao. Spala je tegoba i umor. Vidim da je ljudima milo da se vide. “Dobar dan” i “Kako ste”, ima smisla, stvarno se izgovara, otvoreno, Čini ti se da se “dobar dan” zaista želi i da pitanje “kako ste” jeste pitanje “šta ćemo sada” da uradimo.

S druge strane je jed i zagrižljivost. Pravo lice u gubitku, splasnulo, a iskeženo, utihnuto, a potmulo, e kako izgleda lukavost kada je neuspeh liši mudrosti. Te o kojoj se govorilo. Ili, što bi jutros rekao taksista, “drukčije je to kada oni viču, nije to kao Đinđićeva filozofska dreka, drukčije je to, sećate li se kada je rekao da ako hoće da spavaju, neka idu da spavaju”.

Mogućnost je pred nama, pa sad, građani su napravili mogućnost, izabrali su, rešili su na raskrsnici, nisu se vratili, pošli su, prešli su. Niče kaže da je mudrost kada se niti žuri, niti okleva. Nekako mi se sada čini da savet građana može biti “Ne oklevaj”.

 
Danas, 14.05.2008.

Peščanik.net, 13.05.2008.

Leave a Reply