Sad kada je sasvim sigurno da je Obama izabrao Hilari Klinton za državnu sekretarku, ostaje samo još pitanje ukrašavanja kancelarije, ispisivanja imena na vratima… i njenog muža koji i dalje traži milione dolara od kompanija iz inostranstva.
Bil Klinton se opirao pritiscima tokom preliminarnih izbora da otkrije imena 208.000 donatora Fondacije Klinton. Sada Bil sarađuje sa Obaminim prelaznim timom, i predaje im spisak donatora. Ali to neće biti dovoljno. Jedino rešenje je da bivši predsednik potpuno raspusti svoju fondaciju.
Kad se zvaničnici suoče s problemom sukoba interesa, dva su standardna rešenja: otkrivanje podataka i povlačenje. Ali Fondacija Klinton ima širu lepezu aktivnosti i projekata u više zemalja nego bilo koja druga predsednička fondacija. Na Klintona se – kako za vreme mandata, tako i posle njega – uobičajena pravila ne primenjuju.
Klintonova funkcija predsednika fondacije slična je funkciji državnog sekretara – putuje svetom, ćaska sa stranim liderima, priča o globalnoj ekonomiji. Ali umesto promovisanja interesa Sjedinjenih Država, on traži novac za svoju fondaciju. Ako bi vodio fondaciju dok je Hilari na funkciji državnog sekretara, donatori bi mogli da pretpostave da novcem koji daju fondaciji zapravo kupuju Hilarino interesovanje, ili bar interesovanje nekog ko sa njom deli postelju.
Bil bi mogao da se potrudi da ih u tome razuveri, i to sigurno i radi. On ume da bude vrlo ubedljiv. Ali sumnja o uticaju bi i dalje ostala – i nikakvo ubeđivanje i objavljivanje podataka ne bi je moglo izbrisati. Objavljivanje podataka, ipak, ne otklanja sukob interesa. Samo ga otkriva. Ljudi bi i dalje davali novac Fondaciji Klinton misleći da kupuju uticaj.
To nije ludačka pretpostavka. Dve hiljade pete, kanadski biznismen Frenk Đustra je dao fondaciji 31 milion dolara, nekoliko meseci nakon što mu je Bil Klinton pomogao da postigne unosan dogovor sa vladom Kazahstana. Sve u svemu, bio je to prilično benigan aranžman – Klinton je jednostavno, kao bivši predsednik, iskoristio svoj uticaj, kao što rade mnogi bivši predsednici. Da je Klintonova žena državna sekretarka, taj potez, međutim, ne bi bio toliko naivan.
Finansijski skandal – ili nešto slično tome za Klintonove – bio bi neizbežan. Jedino je pitanje koliko bi to bilo teško otkriti. Ako fondacija otkrije spisak donatora, svi potencijalni sukobi interesa mogli bi se proveriti pretragom Interneta. Ako ne otkrije spisak, primeri sukoba interesa bi procureli polako, jedan po jedan. Ali, kažete vi, imena donatora dosad nisu procurela. Pa, neka jesu. I to pre nego što su novinari imali motivaciju da kopaju dublje. Svaka strana vlada ili kompanija koja je zainteresovana za politiku Sjedinjenih Država imala bi razlog da dâ novac Fondaciji Klinton. Svaka donacija – čak i ona dobronamerna – postala bi sumnjiva.
Druga mogućnost je da treća strana preispita donacije i utvrdi postoji li sukob interesa. Stiven Giler, profesor pravne etike na Univerzitetu u Njujorku, predlaže da Obama formira nezavisnu komisiju, koja bi delovala izvan Bele kuće i možda odgovarala direktno službeniku za etiku iz Bele kuće. Ako bi donacija bila ocenjena kao prevelika ili previše osetljiva – recimo, milion dolara od donatora iz Irana – komisija bi na nju mogla da stavi veto. Nevolja je u tome gde treba postaviti granicu. Većina zemalja imaju nekakav interes u politici SAD-a, i kao što vam svako ko ima iskustva u finansijskim skandalima može reći, nije važna suma – važna je sama činjenica.
Poslednja opcija je da se Bil Klinton jednostavno povuče iz fondacije. Ili bi mogao da se drži izvan međunarodnih transakcija i da se fokusira na domaće. Ali takvi aranžmani su pravna fikcija. Verovatno određeni broj donatora daje novac baš toj fondaciji a ne nekoj drugoj, da bi kupio naklonost bivšeg predsednika. Drugi možda poklanjaju jer veruju da bivši predsednik ima uticaj i može nešto da uradi na rešavanju određenog problema.
Šta god da je pitanju, učešće bivšeg predsednika je važno. Dokle god fondacija zadrži Klintonovo ime, mnogi potencijalni donatori će u njoj videti način za dobijanje naklonosti – ili bar pažnje – najuticajnijeg bivšeg predsednika na svetu. Uz to, Klinton je za fondaciju prikupio najviše para. (Fondacija je prikupila 124 miliona dolara 2007.) Ko će od njega preuzeti tu ulogu? Čelzi?
Ako Obama želi da izbegne nezgodne situacije, Fondacija Klinton mora da se zatvori. To nije pokušaj da se bude „veći katolik od Pape“. To je priznavanje činjenice da zbog široke lepeze stranih donatora postoji mogućnost, čak i verovatnoća, da će neke donacije izgledati vrlo loše, ili biti vrlo loše. Niti je, trebalo bi i to pomenuti, za to kriv sam Bil. Putovanje u potrazi za novcem je sad njegov posao, i namere su mu dobre. Ali postoji prostor za prodaju uticaja. Đustra je obećao da će polovinu svog ukupnog profita dati fondaciji. Ako strane vlade misle da će pomaganjem Đustri dobiti Klintonovu naklonost, uradiće upravo to. Postoje razne mogućnosti da se problem reši – na primer, Đustra bi mogao obećati unapred utvrđeni iznos, ili dati novac drugoj organizaciji. Ali pomnožite taj problem sa 208.000.
Mantra iz Obamine kampanje – „bez drame“ – zasad je preneta u prelazni proces. Nijedna vlada ne može da očekuje da će potpuno izbeći dramu. Ali izbor Hilari Klinton za državnog sekretara i dozvoljavanje njenom mužu da zadrži Fondaciju Klinton, povećava potencijal za dramu.
Christopher Beam, Slate, 25. 11. 2008.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 01.12.2008.
