Dogovori glupih varvara

Šangaj, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Šangaj, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Cela priča o razmeštanja sovjetskih raketa srednjeg i kratkog dometa u Evropi primer je vojno-političkog apsurda.

Zapitajmo se na trenutak čime su se rukovodili tvorci ovog jezivog oružja. Da nisu možda planirali da u slučaju realnog velikog rata protiv SAD ove rakete koriste za ratna dejstva na takozvanoj evropskoj vojnoj sceni (Театр военных действийТВД)? Ali čemu je onda služio onoliki taktičko-nuklearni arsenal?

Ili su možda bili rukovođeni mišlju da je to oružje preventivni instrument, pretnja kojom se može sprečiti američki nuklearni napad na Rusiju? Reklo bi se da nije ni to, jer s tim zadatkom su se neuporedivo efikasnije nosile sovjetske interkontinentalne rakete sposobne da začas unište mnoge američke gradove.

Ili su možda hteli da drže na nišanu evropske prestonice i tako uplaše Evropljane s ciljem da destabilizuju NATO, a možda ga čak i unište? Pokazalo se da to ima upravo suprotan efekat.

Jednom rečju, ovo je slučaj kada je logika proizvodnje oružja (interesi vojno-industrijskog kompleksa) nadvladala vojno-političku misao.

Raketa srednjeg dometa RSD-10 „Pionir“ je bila prva (otuda njeno ime) sovjetska raketa sa tri nezavisne bojeve glave. Budući da je trebalo u isto vreme pogoditi tri različita cilja smeštena na velikom rastojanju, njena preciznost je bila blago rečeno problematična. Ali prema domaćinskoj devizi „da se ništa ne baca“, mi smo skrpili par stotina ovih raketa u usmerili ih na prestonice i sve veće gradove Evrope. A onda je u znak solidarnosti sa svojim saveznicima Amerika širom Evrope razmestila svoje „Peršinge“. Sukob se završio tako što su SSSR i SAD 1987. potpisale Sporazum o raketama srednjeg i kratkog dometa. Dve zemlje potpisnice su likvidirale svoje arsenale iz klase zemlja-zemlja i istovremeno preuzele obavezu da obustave njihovu dalju proizvodnju.

U ruskim državno-patriotskim krugovima ovaj Sporazum se već preko 30 godina smatra u najmanju ruku „izdajničkim“. I taj se stav pravda činjenicom da je primenom formule „sve za sve“ neutralisano znatno više naših nego američkih raketa. U čuvenom Minhenskom govoru iz 2007. svoj doprinos našem „uvređenom“ raspoloženju dao je i predsednik Putin, ne propustivši priliku da u spisak nepravdi koje su nadmeni pobednici hladnog rata naneli Rusiji uključi i Sporazum o raketama srednjeg i kratkog dometa.

O kakva ironija sudbine! Nakon nešto manje od 12 godina u Moskvu iznenada doleće hladnoratovski jastreb Džon Bolton i donosi vest da Amerika hoće da istupi iz Sporazuma, da razori kamen temeljac strateške stabilnosti Rusije. Naime, danas se u Moskvi začudo baš ovim rečima veliča Sporazum o raketama srednjeg i kratkog dometa. Seo je tako naspram Putina i ponovio glavni argument protiv očuvanja Sporazuma, baš onaj koji je sam Putin u svom Minhenskom govoru 2007. izgovorio. Ovaj Sporazum sprečava Rusiju (i Ameriku) da proizvodi rakete srednjeg i kratkog dometa klase zemlja-zemlja, a susedne zemlje (mi naravno znamo da to nisu ni Meksiko ni Kanada), budući da se ta zabrana na njih ne odnosi, u poslednje vreme proizvode i razmeštaju veliki broj baš tih raketa, rekao mu je on.

I zaista, Bolton iz 2018. i Putin iz 2007. su apsolutno u pravu. Kina danas ima više od hiljadu takvih raketa, što joj omogućava da na nišanu drži gotovo sve gusto naseljene oblasti i reone centralne Rusije.

Dakle, nameće se zaključak da u potrazi za potrebom obnavljanja pariteta u ovoj klasi naoružanja rusko vojno rukovodstvo treba da gleda na istok, a ne na zapad.

Svoja razmišljanja o opasnosti koja Rusiji preti sa istoka obznanio je bivši načelnik Glavnog štaba suvozemnih snaga general-potpukovnik Sergej Skokov. On je u oktobru 2009. na sajtu Ministarstva odbrane Ruske Federacije između ostalog izložio i jednu prostu, čak banalnu misao, koja se u atmosferi zvaničnog strateškog bratimljenja s Kinom i naše zajedničke „borbe protiv jednopolarnog sveta“ u krugovima ruskih zvaničnika smatra jeretičkom: „Kada govorimo o Istoku treba da imamo u vidu višemilionsku armiju s tradicionalnim pristupom borbenim dejstvima: silovit pravolinijski pokret borbenih snaga koje se oslanjaju na ogroman potencijal naoružane žive sile i mnogostruka vatrena dejstva po udaljenim ciljevima u različitim pravcima“.

Tada je poslednji put neki ruski vojni načelnik javno izrazio bilo kakvu misao o kineskoj pretnji. Skokovu su ubrzo uručili ostavku, a u razgovorima o bezbednosti Rusije reč „Kina“ je kategorično zabranjena. Kada je nesmotreno izustio „k“ od Kina, čak su i Boltona na ovim poslednjim pregovorima u Moskvi strogo ukorili za političku nekorektnost.

A šta su to Bolton i Tramp naumili da postignu svojim istupanjem iz Sporazuma o raketama srednjeg i kratkog dometa? Namerno naglašavam Bolton i Tramp, jer znam da se prema ovoj odluci značajna većina američkog establišmenta prilično skeptično odnosi. Pentagon nema nameru da nuklearne rakete razmešta po Evropi, tim pre što bi evropske saveznice bile kategorično protiv. Moguće je da bi glavešine Pentagona u pravcu Kine postavile par desetina svojih raketa ove klase, ali im to nije naročito važno. SAD na tom području imaju sasvim dovoljan broj krilatih raketa klase more-zemlja.

Pretpostavljam da je Trampu i njegovom savetniku za nacionalnu bezbednost Boltonova poseta Moskvi poslužila za opipavanje pulsa, prvi oprezni korak ka „velikom dogovoru“ o kojem već pune dve godine po Moskvi i Vašingtonu kruže glasine. Tramp i Bolton sanjaju lovorike koje su početkom 70-ih godina prošlog veka pobrali Henri Kisindžer i Ričard Nikson. Naime, smatra se da su oni bili glavni kreatori preduzimljivog projekta alijanse s Kinom koji je preokrenuo tok hladnog rata i odredio njegov ishod u korist SAD. Koliko je meni poznato, još uvek bodri 94-orogodišnji Henri Kisindžer je više puta posetio Trampa i predlagao mu da dogovor iz 1972. izvrne naopako, da ovoga puta zaključi alijansu s Rusijom i tako zakoči razmahanu Kinu. Čudno je da jedan tako veliki kombinator ne vidi razliku između Maoa iz 1972. i Putina iz 2018, naivno tretirajući ovog poslednjeg kao potencijalnog partnera za dogovor. Jer za realizaciju ovakvog dogovora partner bi morao biti apsolutno nezavisan subjekat.

Kod Maoa je ove sposobnosti da nastupa apsolutno nezavisno od drugih ljudi bilo više nego dovoljno. On je još u decembru 1949. objavio svoj hibridni rat SSSR-u. Stupivši na peron Jaroslavske železničke stanice u Moskvi on je tovarišu Staljinu, tadašnjem gospodaru polovine sveta, odmah napomenuo da je za njim i njegovim bliskim partijskim drugom blagopočivšim tovarišem Lenjinom ostala još uvek neizvršena obaveza vraćanja drevnih teritorija koje je ruski imperijalistički režim oteo Kini. Sprovodeći dogovor s Niksonom, Mao je samo nastavio istu liniju suprotstavljanja Moskvi, a njegovi današnji naslednici preduzimljivo osvajaju još opsežnije teritorije od onih koje je on prvobitno najavio svojim potraživanjima i (što je još zanimljivije) istovremeno dozvoljavajući svojim ruskim „strateškim partnerima“ da ove teritorije smatraju legalno svojima. Ali to će važiti samo do našeg prvog ozbiljnijeg odbijanja pokornosti.

Konfrontacija sa zapadom i kurs ka „strateškom partnerstvu“ sa Kinom doveli su do marginalizacije Rusije i njenog potčinjavanja strateškim interesima Kine, kao i gubitka kontrole nad ruskim dalekim istokom i Sibirom – za sada samo de facto, a u budućnosti sigurno i de jure. I dok smo godinama očajnički pokušavali da pridobijemo kakve-takve vazale u „našem najbližem okruženju“, nismo ni primetili da smo za to vreme sami pretvoreni u najbliže okruženje Kine.

Kremaljska kleptokratija je kineskim kompanijama izdala na desetine licenci na dugoročnu eksploataciju našeg prirodnog bogatstva. Na ruskoj teritoriji Peking gradi i pogone za industrijsku preradu tog bogatstva, pod uslovom da u njima rade kineski radnici. U taj program je uključena i masovna izgradnja pograničnih punktova i „učvršćivanje rusko-kineske saradnje u oblasti rada i zapošljavanja“. U Kini je osnovana i posebna državna kompanija za investicije u poljoprivrednu proizvodnju na osnovu dugoročnog najma ili trajnog otkupa obradive zemlje u Rusiji. Narodna republika Kina faktički već ima na raspolaganju ogromne šumske i vodne resurse Sibira i ruskog dalekog istoka.

Ukratko, Kina je dobila sve što joj je neophodno za stabilan razvoj i reprodukciju njenih takozvanih „zona ekonomskog rasta“ i zato slutim da nam se njeni zainteresovani građani radi obnavljanja već izdatih licenci više neće javljati. Odsad pa nadalje naša će međusobna igra teći isključivo po kineskim pravilima.

Sedamdesetogodišnji rusko-kineski hibridni rat započet 19. decembra 1949. na peronu Jaroslavske železničke stanice u Moskvi najzad je završen. Rusija je u tom ratu poražena. I budući da aktuelna ruska administracija sa zemljom pobednicom vrlo aktivno i plodotvorno sarađuje, Peking za sada ne insistira na sprovođenju formalne kapitulacije. Kriminalna dačna zadruga „Jezero“1 pokazala se kao idealna stečajna komisija u postupku likvidacije Rusije.

Nisu sve moje kolege saglasne sa ovom analizom rusko-kineskog partnerstva, pa će nam svima biti zanimljivo izučavanje rezultata kontrolnog testa održivosti ruske države 11. novembra u Parizu.

Predsednik Francuske Emanuel Makron je obojici predsednika stavio do znanja da i on želi da učestvuje u pregovorima o Sporazumu o raketama srednjeg i kratkog dometa. Na ovom trojnom samitu Makron ima nameru da oglasi konsolidovani stav Evropske unije i da Trampu i Putinu predloži modifikovanu verziju postojećeg Sporazuma: zabrana razmeštanja ruskih i američkih raketa bi ostala, ali bi važila samo na teritoriji evropskog kontinenta. Tramp će na to najverovatnije početi da gunđa, baciće par svadljivih opaski na račun Rusije koja bez prestanka krši Sporazum i na kraju će ipak dati svoju saglasnost na ovaj predlog. Rusiji bi ovo rešenje odgovaralo: na zapadu Rusiji ostaje „kamen temeljac njene bezbednosti“, a na istoku joj se pojavljuje sloboda izbora, baš ono za čim je Putin 2007. u Minhenu žalio. Pretpostavljam da će Generalštab Ruske Federacije predložiti Putinu da prihvati izmenjenu varijantu Sporazuma koju nude Evropljani.

Ali kinesko rukovodstvo će biti kategorično protiv. I to će za Rusiju biti trenutak istine. Mislim da se naš Vladimir Tavrijski kao verni vazal Sina Neba neće usuditi na otkazivanje poslušnosti. On će odbiti modifikovani Sporazum o raketama srednjeg i kratkog dometa i nakon neuspelih pregovora u Parizu Amerikanci će iz njega istupiti. Putin će tada otvoreno moći da postavlja svoje 9M729 krilate rakete u Kalinjingradu i Belorusiji, ali nikako ne i za Uralom, istovremeno galameći o novoj trci u naoružanju i o novim ruskim mučenicima koji će stojeći leđa uz leđa s Velikom Kinom bez straha ući u rajski vrt prektiven debelim slojem radioaktivnog pepela.

Ako se pak Makronova ideja o trojnom samitu ne ostvari, scenario razvoja budućih događaja će biti još jednostavniji. Ovogodišnji julski samit u Helsinkiju eksperimentalno je potvrdio da nekim, u nauci do sada nepoznatim metodama Putin Trampa iza zatvorenih vrata prvo par sati vrti oko malog prsta, a onda ga sasvim zombiranog izvodi na zajedničku pres konferenciju. To će se ponoviti i ovoga puta. Izaći će zajedno pred novinare i objaviti svetu da Sporazum o raketama srednjeg i kratkog dometa ostaje na snazi. Za razliku od julskog skandala, u Vašingtonu se ovoga puta neće dići velika galama. Jer kako sam već napomenuo, deep state se od samog početka veoma skeptično odnosi prema Trampovoj ideji o istupanju Amerike iz Sporazuma. Ne isključujem čak ni mogućnost da će progresivna svetska javnost predložiti Trampa i Putina za Nobelovu nagradu za mir.

Uglavnom, po bilo kom scenariju samita u Parizu najvažniji zadatak predsednika Rusije biće da spreči postavljanje ruskih raketa srednjeg i kratkog dometa na čitavoj teritoriji zemlje istočno od Urala.

***

„Kakav glupak!“, pomislio je predsednik Mao kada su ga izvestili o Brežnjevljevoj ponudi Niksonu da se zajedno usprotive nuklearnim ambicijama Kine.

„Kakav glupak!“, pomislio je predsednik Si kada su ga izvestili o Trampovoj ponudi Putinu da se zajedno usprotive rastućoj snazi Kine. „Izgleda da su zapadni varvari još gluplji od ovih severnih“, zaključio je predsednik Si.

Kasparov.ru, 01.11.2018.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 13.11.2018.

________________

  1. Dačna zadruga „Jezero“ (кооператив „Озеро“) – vikend naselje na Komsomoljskom jezeru udaljenom sat vožnje (po retko dobrom putu za ruske uslove) od Sankt-Peterburga. Zadruga je osnovana 1996, a vlasnik jedne od dača je i Vladimir Putin. Svi ostali „zadrugari“ su poznate javne ličnosti u vrhu FSB-a i najbitnijih državnih korporacija u Rusiji, pa je zato zadruga „Jezero“ postala sinonim za centar vlasti u Rusiji.