Odmazda je u toku

Razgovor sa politikologom Andrejem Piontkovskim vodio Fjodor Klimenko za Ruski monitor.

Pre dva dana je uhapšen Aleksej Uljukajev, jedan od najistaknutijih predstavnika grupe takozvanih sistemskih liberala. Mnogi smatraju da je njegovo hapšenje znak promene kursa Kremlja. Šta vi o tome mislite?

Prvi utisak je da se ovde radi o čistoj podvali. I da bi se to razumelo ne mora se biti bog zna kakav stručnjak za zamršene kremaljske intrige. Jer za Alekseja Uljukajeva, čoveka koji je tokom svih ovih godina služenja režimu stekao (formalno legalno, a zapravo banalnom krađom) na desetine miliona dolara, sića od dva miliona nije nešto zbog čega bi se on izlagao bilo kakvom riziku. Pa još u kešu, i to noću, u prostorijama Rosnjefta.

Zna se da nisam veliki poklonik Alekseja Navaljnog. Nikada mi se nisu sviđali njegovi stavovi o mnogim važnim pitanjima, naročito oni u vezi sa Čečenijom, Gruzijom i Ukrajinom. Ali mu povodom teksta koji je juče objavio na svom sajtu skidam kapu. On prema predstavnicima cele te barapske bratije nema ni najmanje saosećanja, čak i kada su optužbe protiv njih očigledno izmišljene. A zašto? Pa zato jer oni nemaju apsolutno nikakvog saosećanja prema brojnim stradalnicima sveg bezakonja koje već godinama vlada u ovoj zemlji, ne isključujući ni slučajeve kada su žrtve njihovi liberalni drugari.

To me je podsetilo na dnevničke zapise žene Mihajla Bulgakova iz 1937. Jedna njena beleška zvuči otprilike ovako: „Uhapsili su Averbaha. Odmazda je u toku“. A potom se u njenom dnevniku na isti način iz dana u dan nižu imena mnogih tada poznatih ljudi. (Averbah je inače bio jedan od važnijih partijskih funkcionera zadužen za književnost, poznat po tome što je godinama proganjao njenog muža Mihajla Afanasijeviča.) Averbah je uhapšen pod optužbom da je japanski ili nemački špijun, naravno nezakonito. I Jelena Sergejevna je bila u pravu: bila je to odmazda za predanu službu kriminalnom boljševičkom režimu. Svi oni zajedno su snosili punu odgovornost za sva zlodela vrhuške režima, počevši od Crvenog terora i završavajući sa Kolektivizacijom i Gladomorom. A onda ih je režim, baš taj kojem su tako verno služili, sve redom prosto pobio.

Kad govorim o krivici Uljukajeva, ne mislim da je on lično učinio nekakvo užasno zlodelo. On je samo verno služio putinskom režimu i to na najvažnijem, najodgovornijem „frontu“. Njegov posao je bila briga oko ekonomske, to jest životne aktivnosti režima, što je na svoj način obezbeđivalo Putinov legitimitet na međunarodnoj političkoj sceni. Ovaj čovek odlično zna da je državni sistem kojem je doskora služio kriv za ratne zločine na teritoriji Čečenije, Gruzije, Ukrajine i Sirije, kao i za sistematsko gušenje ljudskih prava i masovne zločine protiv čovečnosti kod nas, ovde u Rusiji. A sada kada vidimo kako sve njegove kolege, svi ti čubaisi i kudrini izražavaju čitav spektar emocija, od zbunjenosti do šoka, mene kao i Navaljnog zanima kako to da niko od tih ljudi nije šokiran ponašanjem ruskih vlasti prema Iljdaru Dadinu, političkom zatvoreniku koji već mesecima nevin leži u zatvoru gde je gotovo svakodnevno izložen sadističkim torturama zatvorskih čuvara.

Smem da se kladim da nijednom od tih pseudoliberala ni na kraj pameti nije da u znak protesta protiv hapšenja Uljukajeva ponudi ostavku, kao što niko od njih, uključujući i samog Uljukajeva, ni reč nije prozborio kada je u junu ove godine bio uhapšen jedan drugi velikan ruskog liberalizma, Nikita Belih. On već gotovo šest meseci sedi u zatvoru, što je sasvim dovoljno da ga se niko od njegovih starih drugova više ne seća. Ista sudbina čeka i Uljukajeva. A kad na njih dođe red, podeliće istu tu sudbinu. Još uvek se sećamo onih koji su 1937. i 1938. godine padajući pod nož unutarpartijskih čistki iz svojih samica očajnički vikali: „Telefonirajte tovarišu Staljinu!“ Mislim da je i Uljukajev, dok su ga hapsili, poželeo da telefonira tovarišu Putinu.

Možete li nam nešto reći o hipotezi da su sva ta hapšenja, pa i ovo poslednje u kojem je stradao Uljukajev, zapravo Putinov preventivni udar po potencijalnim zaverenicima?

Ma kakva zavera! Te larve od ljudi nisu sposobne za bilo kakav zaverenički poduhvat. Zavera protiv Putina može biti osmišljena bilo gde, ali ne među sistemskim liberalima. Oni će mu, ponavljam, služiti do poslednjeg daha.

Čuju se glasovi da slučaj Uljukajeva može biti signal čistke kompletne „liberalne“ elite. Šta vi o tome mislite?

Ja ne delim to mišljenje. Jer čak i ako bi uzeli zdravo za gotovo samo onu informaciju s kojom je Istražni komitet izašao u javnost, više je nego jasno da je u ovoj operaciji Rosnjeft imao značajnu ulogu. Obaveštavaju nas kako je gramzivi korupcioner Uljukajev kamčio tamo nešto nezakonito, a da ga je kristalno čisti Sečin prijavio „tamo gde treba“. To jest, i ovo je više nego dovoljno da shvatimo da hapšenje Uljukajeva najviše liči na provokaciju vezanu za korporativni sukob interesa. Mi već od ranije znamo za napetu situaciju stvorenu povodom sticanja vlasništva nad naftnom kompanijom Bašnjeft i privatizacijom Transnjefta, pa je to što sada gledamo najverovatnije spor rukovodećih subjekata koji se za Uljukajeva završio tako kako se završio.

A što se „čistki“ tiče, Putin je u tim poslovima navikao da održava ravnotežu. U potpunosti očistiti jedan politički lager, a potom postati talac drugoga, to nije u njegovom stilu. On će radije iz raznih lagera čistiti jednu po jednu političku figuru i tako nikome iz svog okruženja ne dopuštati da se opusti.

Znači li to da ovaj konkretni slučaj ne treba vezivati za takozvanu Perestrojku 2.0 o kojoj se u poslednje vreme tako mnogo priča?

Da, zaista, danas ima mnogo diskusija o mogućim promenama u konfiguraciji vlasti. (U tome prednjači naš uvaženi kolega Valerij Solovej.) Međutim, potrebe za promenama su izazvane sasvim drugim razlozima. Pre svih, to je potpuno nova spoljnopolitička situacija. Režim je doživeo potpuni poraz u takozvanom Četvrtom svetskom ratu (definicija koju su oni sami uporno proturali), ratu koji su, razume se, oni sami i započeli. Plan o stvaranju „Ruskog sveta“ čija je realizacija bila započeta „hibridnim ratom“ sa Ukrajinom, takođe je završen fijaskom. Ogromna većina ruskojezičnog dela stanovništva ostala je lojalna Ukrajini i nije se povela za Putinom. A u Rusiji, na veliko nezadovljstvo Kremlja, ispostavilo se da ruski građani nemaju nameru da ginu radi Putinovih bolesnih ambicija i vlažnih geopolitičkih snova. Čak i prvi neznatni „gubici u ljudstvu“ naterali su vlast na hitno uvođenje novog specijalnog zakona kojim se objavljivanje ovakvih i sličnih podataka izjednačava s krivičnim delom o odavanju državne tajne.

Pokušaj ucene zapada našim nuklearnim potencijalom takođe je doživeo debakl. Štaviše, sudeći po planovima za formiranje administracije novoizabranog predsednika Trampa, mnogo toga govori da će tamo izgleda sedeti sve sami jastrebovi. Čini mi se da će Trampovo predsednikovanje – koje je u Rusiji dočekano s takvim oduševljenjem da se ona idiotkinja Margarita Simonjan sa američkom zastavom na svojim kolima vozala po ulicama Moskve – za Putinovu Rusiju biti kobno kao što je spoljnopolitička taktika Regana bila kobna po ondašnji SSSR.

Euforija koja je povodom izbora Trampa za predsednika SAD zahvatila našu Dumu neodoljivo liči na euforiju koja je na vest o smrti američkog predsednika Ruzvelta zavladala u Hitlerovom bunkeru u aprilu 1945. A kod nas se Putinovo okruženje prosto izbezumilo od radosti na vest o političkoj smrti Hilari Klinton. I sada oni očekuju popuštanje zategnutosti između SAD i Rusije, promenu situacije koja je za njih (i ne samo za njih) krajnje iscrpljujuća. Međutim, nikakvog popuštanja neće biti. Pre će biti da nas čeka još jača zategnutost.

Na primer, Rudolf Đulijani koji će gotovo sigurno zauzeti jedno od ključnih mesta u budućoj Trampovoj administraciji, pre neki dan je u svom intervjuu za ABC Putina već nazvao ubicom i potom nagovestio da će Amerika u razgovorima s Rusijom ubuduće nastupati sa pozicija sile. Ili Džon Bolton koji je reklo bi se već viđen na mestu budućeg državnog sekretara, ni u kom slučaju neće biti onaj mlitavi i bezvoljni Keri, već čovek koji će s našim Ribentropom sasvim drugačije razgovarati.

Ti naši „predsednikovi ljudi“, ta Putinova dvorska kamarila koja je započela hibridni rat, već sada je suočena sa neizbežnom hibridnom kapitulacijom i čeka nas perestrelka (pucnjava), a ne perestrojka o kojoj tako mnogo govore naše kolege. Jer pri tako očigledno totalnom spoljnopolitičkom porazu zemlje, sam diktator je taj koji postaje najslabija karika u lancu vlasti i jedino racionalno rešenje je promena personalnog brenda režima. To je zaista više nego ozbiljan problem! A sva ta galama raznih uljukajeva i sečina, samo je beznačajna strka miševa koja se čuje iz prizemlja i podruma kremaljskog dvorca.

Kasparov.ru, 16.11.2016.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 23.11.2016.