Volgograd, Mauzolej vojničke slave, foto: Konstantin Novaković

Volgograd, Mauzolej vojničke slave, foto: Konstantin Novaković

Razgovor redakcije portala Kasparov.ru sa publicistom Andrejem Piontkovskim.

Putin je 29. decembra izjavio da će deo ruskih vojnih snaga biti povučen iz Sirije. Osim toga, saopštio nam je da je potpisan sporazum o prekidu vatre između Asadove armije s jedne, i naoružanih ustanika s druge strane. Takođe nam je saopšteno da iza tog sporazuma navodno stoji 65 hiljada boraca takozvane umerene opozicije. Šta bi to u praksi trebalo da znači?

Tu mi se čine čudnima najmanje tri stvari. Prvo, mi smo iz Sirije u avgustu prošle godine već jednom povlačili svoje oružane snage, uz obrazloženje da su svi planirani zadaci u vezi sa našom vojnom intervencijom uspešno obavljeni. Šta se posle toga desilo – znamo. Ista priča se, eto, i sada ponavlja.

Drugo, što je još čudnije, kada se nakon toga pristupilo nemilosrdnom razaranju Alepa, naši propagandisti (i ne samo oni, već i sam politički vrh) su nas zdušno ubeđivali da u Siriji nema nikakve umerene opozicije, da je to američka izmišljotina nastala radi spasavanja njihove sirijske agenture. Zvanična verzija je bila sledeća: u Siriju su svi osim Asadove koalicije teroristi i naš zadatak je da ih do kraja uništimo. A sada nam ti isti ljudi s istim žarom pričaju priče o 65 hiljada umerenih opozicionara opremljenih tenkovima i artiljerijom. To jest, priča o sukobu u Siriji se bukvalno za jedan dan potpuno promenila, a tog istog dana je doneta i odluka o potpisivanju nekakve pogodbe s ljudima koji do juče nisu postojali.

I na kraju, dok primirje traje tek jedan dan i dok se kuju nekakvi planovi o sastanku u Astani, naše vođe donose odluku o hitnom povlačenju dela naše armije iz Sirije. Sve rečeno navodi na zaključak o nekakvoj zbrda-zdola sklepanoj medijskoj kampanji namenjenoj domaćoj publici. Vlast se, naravno, smrtno boji bilo kakve asocijacije s Avganistanom i zato nije nimalo slučajno što po drugi put u poslednjih par meseci najavljuje povlačenje. Ali, stavimo se na trenutak u položaj teledirigovanih učesnika takozvanih govornih televizijskih emisija Solovljova i Kiseljova, i postavimo sebi sledeće pitanje: „Kako se povući iz Sirije ne opravši sa sebe sramotu predaje s onakvom pompom osvojene Palmire?“ Jer, kako se kasnije ispostavilo, u Palmiri je na dan sveopšte bežanije pored par stotina Asadovih vojnika bilo stacionirano i oko 200 naših savetnika. Teroristi ISIS-a su se dokopali ogromne količine savremenog ruskog naoružanja, između ostalog i novih raketnih sistema o kojima su do sada mogli samo da sanjaju.

Nakon televizijskog spektakla sa trojicom velikih vođa, Erdoganom, Putinom i Alijevim, mnoga otvorena pitanja su ostala bez odgovora. Ali već sada se sa sigurnošću može pretpostaviti da iza svega stoji pokušaj da se zajedno s Erdoganom odigra neka vrsta antiameričke predstave. Kao, glupi Ameri ništa nisu mogli da učine s građanskim ratom u Siriji, a mi, i onaj Erdogan, doduše gad koji nam je nedavno zabio nož u leđa, dakle mi smo sposobni da taj rat zaustavimo. Istine radi, valja napomenuti i to da su se u ovom ratu Obama i Keri takođe prilično loše pokazali i da su faktički postali saučesnici prestupa počinjenih od strane proasadovske koalicije.

Već ste pomenuli ambicije Turske, a pre par dana su mnogi zapadni mediji objavili vest da je skovan zajednički plan Rusije, Turske i Irana o podeli Sirije na „nezvanične zone uticaja“. Ako takve ideje zaista postoje, šta nam može doneti njihova realizacija?

Da, geopolitičke „želje i željice“ Turske, Rusije i Irana dakako postoje. I budući da bi takav plan odražavao realne zahteve sva tri režima, verujem da on zaista postoji. Turskoj je važno da kurdski naoružani odredi iz Sirije ne izađu na granicu sa Turskom i tako stupe u direktan kontakt sa Radničkom partijom Kurdistana koja se već godima nalazi u žestokoj konfrontaciji s turskom vlašću. Turskoj je u interesu da stvori što širu zaštitnu zonu koja bi delila Tursku od sirijskih Kurda. Iran bi da sačuva to što već ima, a to je „šiitski lukobran“ koji ga preko Sirije direktno povezuje sa Hezbolahom u Libanu. Kremlju je potrebno da sačuva kontrolu nad teritorijom alavitske enklave u Latakiji i da je po mogućnosti zauvek učvrsti međunarodnom licencom.

Oni otprilike tako i nameravaju da podele Siriju, doduše ne pitajući za to ni Kurde, ni 65 hiljada umerenih opozicionara koji su iznenada isplivali iz izveštaja koji nam je posle potpisanog primirja podneo Šojgu – a ni novu Trampovu administraciju, koja će posle nedavne podrške Izraelu Trampovim tvitom očigledno biti oštro suprotstavljena jednoj od ključnih zemalja učesnica u ovom planu – Iranu.

Neki mediji su saopštili da su se Rusija, Iran i Turska dogovorili o tome da će vremenom Asad biti zamenjen nekim „manje konfliktnim kandidatom“. Da li je to samo blef?

Asad je vođa alavitskog klana čiji pripadnici su ga posle smrti njegovog oca priznali kao naslednika. Oni će se u svakom slučaju boriti za očuvanje svoje enklave. Posle četvorogodišnjeg genocida nad sunitskim stanovništvom, za njih prosto nema drugog izlaza. Oni sutra mogu da postave i nekog drugog umesto Asada, ali to za Moskvu nije bitno. Za Moskvu je važno da učvrsti svoj strateški položaj u Latakiji, a ne da podržava bilo koju ličnost. Tim pre što je Latakija jedino mesto na Bliskom istoku gde je Kremlju to dopušteno. Putinu je takođe važno da sebe predstavi kao velikog igrača na svetskoj sceni i zato mu je prisustvo Rusije na tom području apsolutno neophodno.

Ako Rusija, Turska i Iran u Siriji budu delovali zajedno, Turska sigurno neće trpeti našu podršku sirijskim Kurdima. Hoće li se Rusija po ko zna koji put ponovo odreći svojih saveznika?

Naravno da hoće. Setimo se samo da smo mi ti koji smo Abdulaha Adžilana, doduše posredno, predali Turcima. Setimo se i Putina koji je govorio kako nikada u životu nije čuo za Turkmene, mada su ih baš negde u to vreme naši avioni danonoćno bombardovali. Uostalom to je standardna pozicija Kremlja: kada se na Bliskom istoku rešavaju geopolitički problemi velike Rusije, sudbine tamo nekakvih Turkmena, Kurda ili Jevreja nemaju nikakvog značaja.

Vratimo se velikim igračima. Pomenuli ste da su ambicije i stavovi režima u Iranu apsolutno neprihvatljivi za SAD?

U svetlu nove ljubavne priče između Trampa i Netanijahua koja je izrasla iz plodnog tla kampanje protiv Obame, Izrael će se aktivno zalagati da našeg saveznika, proiransku paravojnu organizaciju Hezbolah, Tramp zvanično proglasi za terorističku organizaciju (što ona zapravo i jeste) i da je zajedno s Iranom istisne iz Sirije. Ministar odbrane Izraela Liberman, nedavno je izjavio da se u Siriji ništa neće promeniti sve dok se iz zemlje ne isteraju Asad i Iran. I mada se po logici stvari to nekako samo po sebi nameće, delikatni politički razlozi su ga ipak sprečili da produži ovu rečenicu i da bez griže savesti doda „i Putin“. I sada, pred Trampom je prilično složen problem: kako da usaglasi svoju javno proklamovanu privrženost Putinu i izrazito antiiransku politiku koju zastupa ne samo on, već i većina ljudi iz njegovog tima, posebno Matis i Flin.

Ali verovatno u Kremlju takođe shvataju da će Trampu biti vrlo problematično da usaglašava nešto što se, kako barem sada izgleda, teško da usaglasiti?

Meni se čini da su se u Moskvi nad tim već debelo zamislili. U Rusiji su spoljna i unutrašnja politika uvek bile tesno isprepletene, ali nikada do te mere tesno kao danas, tako da će na oba ova područja političkog delovanja mnogo toga zavisiti od rezultata ambiciozno zamišljene specijalne operacije Kremlja koju bih nazvao „vrbovanje Trampa“.

Što se spoljne politike tiče, tu su pre svega parametri hibridne kapitulacije koja je prošle jeseni, uz pomoć ekipe „nezavisnih“ kremaljskih eksperata, u Vašingtonu bila pomno pretresana. Uzgred, ta ista ekipa je bila ovlašćena da u ime Kremlja na tu temu vodi pregovore s grupom stručnjaka u službi gospođe Klinton. Jer bez obzira na najiskrenje želje da joj gde god je to moguće što više napakosti, Kremlj je ipak očekivao njenu pobedu na predsednčkim izborima. Nudili su otprilike sledeće: „Nečujno i polako ćemo se izvući iz Donbasa, ali je zato Krim naš“. Međutim, neočekivana pobeda Trampa je u znatnoj meri korigovala tekuće planove Kremlja. Setimo se toga da je jedna od Trampovih omiljenih predizbornih mantri bila „Putin se bori protiv ISIS-a, a to je za SAD najvažnije. I zato treba odbaciti sve naše sitne nesuglasice oko Ukrajine i baltičkih zemalja i zajedno s Putinom se složno boriti protiv islamskih ekstremista“. Ova Trampova fiks-ideja je Moskvi pružila nadu da već planiranu „hibridnu kapitalaciju“ sada može pretvoriti u „hibridnu pobedu“ i da sve nastale događaje domaćoj publici može predstaviti kao „Jaltu-2“, to jest ponovnu podelu sveta na zone privilegija i interesa po kojoj će Moskvi u najgorem slučaju pripasti ceo bivši postsovjetski geopolitički prostor.

Spoljnopolitički aspekt problema, kao što sam već pomenuo, tesno je vezan za unutrašnju politiku. I to ne treba da nas čudi. U svim autoritarnim državama je to otprilike tako. Unutrašnja politika se svodi na manipulativne procedure parlamentarnih i predsedničkih izbora, a ono što je bitno su procesi koji se odvijaju unutar uske grupe od 50-60 ljudi. Tu grupu možete nazvati kako vam je volja – brigada, politbiro ili (u našem slučaju) kooperativ „Jezero“ – no vlast diktatora neće biti poljuljana sve dok ga ta grupa doživljava kao efikasnog menadžera. Događajima u Ukrajini, odnosno potpunim debaklom sulude ideje o stvaranju „ruskog sveta“ i „Novorusije“, Putinu je nanesen veoma ozbiljan spoljnopolitički poraz.

Ne bi li nekako zamazali taj poraz i sa njega odvukli pažnju, kremaljski momci su se bacili u sirijsku avanturu koja im je pak obezbedila etiketu vojnih zločinaca i opasnost ponavljanja Avganistana. I zato oni, iz straha od novog Avganistana, kao mantru ponavljaju izjave o povlačenju. A od svega je u stvari najstrašnije to da su se oni iz čiste gluposti umešali u hiljadugodišnji verski rat, i to na strani šiitske manjine. I sada, posle svega što su naše vazdušno-kosmičke snage učinile u Alepu, mi smo sebi obezbedili dugovečnu mržnju 1,5 milijarde sunita. Ovih dana smo već svedoci ove tužne čunjenice. Po takozvanom bumerang-principu, posledice nam se jedna za drugom već vraćaju.

Vrh vlasti sve vreme precizno meri i pomno poredi Putinove postupke i njihove posledice, i ako se ovako nastavi, položaj našeg diktatora će postati vrlo nestabilan. A ako se pak Kremlju posreći da „zavrbuje Trampa“, i ako se kao rezultat te operacije ostvari ukidanje sankcija i uspostavljanje „normalne radne klime i poslovnog ambijenta“ između Rusije i SAD, život (i politički i fizički) diktatora će biti sačuvan.

Razlozi za to su veoma prosti. Njegova osnovna funkcija je da garantuje te „normalne radno-poslovne odnose“, da obezbedi dotok investicija i novih tehnologija u Rusiju, a s druge strane, da osigura normalan transfer i punu bezbednost ličnih sredstava koje je ruska vrhuška prebacila na zapad. Ako je dovoljno sposoban da obavlja ovu funkciju, njegovo radno mesto diktatora je zagarantovano. A ako nije, samo po sebi se nameće pitanje rebrendovanja režima. Zato je glavno čvorište čitave ruske spoljne i unutrašnje politike sada vezano za uspešnu realizaciju operacije „vrbovanje Trampa“. Ona se do sada oslanjala na tezu o neophodnosti udruživanja s Putinom u zajedničkoj borbi protiv ISIS-a, na ideju koja je Trampu uspešno sugerisana od strane takozvanih „agenata ruskog uticaja“. I Tramp je u tu besmislicu iskreno poverovao.

Međutim, hoće li ta iskrena vera izdržati sudar sa realnošću? Mislim da se novoizabrani predsednik SAD do sada nikada nije interesovao, a još manje bavio spoljnopolitičkim pitanjima. Ali sad, u redovnom procesu preuzimanja predsedničke vlasti, s njim radi tim eksperata iz Pentagona i raznih obaveštajnih službi. Pred njime su dani tokom kojih će mnogo toga saznati, mnogo novoga naučiti. Na primer, saznaće da Putin ne zna da pod kapom nebeskom žive i nekakvi sirijski Turkmeni, da Asad ima stabilan i razgranat naftni biznis sa ISIS-om, da je preko Iljumžinova taj njegov biznis logistički podržan od strane Kremlja, da je sa područja Severnog Kavkaza u Siriju poslato na stotine boraca koji imaju ruske pasoše.

Tramp će se upoznati i sa statističkim podacima o vazdušnim udarima ruskog ratnog vazduhoplovstva i tada će mu biti jasno protiv koga se mi u Siriji zapravo borimo. Biće mu jasniji uslovi pod kojima je izvršena nedavna predaja Palmire. Biće obavešten i o ogromnim količinama savremenog ruskog oružja koje su borci ISIS-a tamo zatekli, kao i o tome da mi već godinama uredno naoružavamo proiranski Hezbolah. Tu će negde isplivati i iranski činilac aktuelnog sukoba u Siriji. I što je najzanimljivije, moći će da zaključi da je Iran zapravo glavni dobitnik u igri koja je započeta nakon naše intervencije u Siriji, to jest da je naša „pomoć“ više dobra donela Iranu nego Asadu.

U tom smislu su vrlo indikativni snimci koji su nakon pada Alepa emitovani na svetskim televizijskim kanalima. Na njima se vidi kako po ruinama grada kojeg je razorio Putin, odlučno korača jedan veoma poznat čovek – general Kasem Sulejmani, jedan od visokih rukovodilaca korpusa Čuvara islamske revolucije. Reč je o okorelom teroristi koji je uzgred 2015. doleteo u Moskvu s planom da Putina uvuče u sirijsku avanturu. On je po razrušenom Alepu hodao kao na Paradi pobede, a u iranskom Medžlisu je tog istog dana svečano objavljeno kako je zauzimanje Alepa još jedna veličanstvena pobeda Islamske revolucije. Kada Tramp tokom svoje „obuke“ bude upoznat sa svim navedenim (i nenavedenim) detaljima, sva je prilika da će u njegovim očima slika Putina kao nepomirljivog borca protiv ISIS-a, biti prilično zatamnjena.

Da li to znači da će Kremlj pokušati da očara Trampa nečim drugim?

Vašingtonu će biti apsolutno nemoguće da u kontekst sirijskog problema uklopi i savez s Putinom i borbu protiv Irana. To zna i Moskva, i zato je kremaljskoj agenturi u Vašingtonu već dostavljena nova методичка. Ovu operaciju bih nazvao „kineska kutija“. Oni isti ljudi koju su Trampu punili glavu pričom o borbi protiv ISIS-a, sada pokušavaju da ga ubede u to da mora da promeni svoju koncepciju. Kad kažem ljudi, mislim pre svega na Henrija Kisindžera. On se još od vremena „grupe mudraca“ (Kisindžer-Primakov), zajedno sa Tomom Gremom nalazi na platnom spisku Kremlja. Osim njih dvojice, tu je i Dmitrij Sajms, nekada legendarni sovjetski disident Dmitrij Simis koji još daleke 1973. bio ubačen u SAD, a kojeg danas smatraju vodećim politikologom i velikim specijalistom za Rusiju. Naslov jednog od poslednjih Simisovih članaka glasi: „Donaldu Trampu – hitno: uputstvo kako dovesti u red odnose s Rusijom“. Ovi ljudi sada pokušavaju da Putina prodaju Trampu ne kao saradnika u borbi protiv ISIS-a, već kao neophodnog saveznika u pružanju otpora Kini.

Naime Kisindžer i Simis su napipali još jednu žicu koja je bliska srcu novoizabranog predsednika Trampa. Vladavina velike dvojke, to jest koncepcija po kojoj svetom upravljaju SAD i Kina, a koja je koncipirana i izgrađena tokom dva predsednička mandata Obame, novom predsedniku se nimalo ne sviđa. Mnoge činjenice to potvrđuju: požurio je da drugarski porazgovara sa predsednikom Tajvana, najavio je da će se odlučno suprotstaviti kineskoj ekspanziji na Južnokineskom moru, neprestano optužuje Kinu za primenu nepoštenih metoda u međunarodnoj trgovini, između ostalog i za veštačko obaranje kursa juana i krađu tehnologija.

Kisindžer ima veoma važnu ulogu u ovoj propagandističkoj šemi. On je svoju slavu velikog stratega stekao pripremajući čuvenu Niksonovu posetu Kini 1972. Kisindžer je tada sledio jedan za to vreme zdrav rezon. On se svodio na to da će najmoćnijem igraču iz tadašnjeg Velikog trougla (SSSR, SAD, Kina) biti najkorisnije da udruži svoje snage s najslabijom Kinom. To je omogućavalo ostvarivanje efikasnog otpora prema drugoj po snazi državi sveta – Sovjetskom Savezu. Plan je, hteli mi to da priznamo ili ne, u značajnoj meri uspeo i gotovo odredio dalji tok hladnog rata. Amerika je pobedila, a Kina ojačala.

I stari prepredenjak sada lukavo predlaže Trampu da tu istu šemu ponovi, s tim što bi ovoga puta Rusija i Kina zamenile mesta. On ponovo predlaže udruživanje sa slabijim iz ovog trougla. On preporučuje da se Rusiji prizna dominacija nad postsovjetskim prostranstvom i da joj se učini još niz ustupaka, uključujući one u Siriji. A za uzvrat, SAD bi po Kisindžerovoj teroriji mogle da steknu moćnog saveznika u borbi protiv najopasnijeg američkog protivnika – Kine.

Prednost ove ideje je u tome što Moskva ne bi morala da preduzima nikakve hitne korake. Za početak bi bilo dovoljno da na sastanku posvećenom proglašavanju ovog saveza, Putin izgovori par njemu svojstvenih fraza i potom okrenut licem Kini, pokaže svoje mišiće. Međutim, on protiv Kine nikada neće moći da vrši bilo kakva konkretna dejstva. Jer, zašto je 70-ih godina prošlog veka Kina bila pogodan partner SAD? Tada je između SSSR-a i Kine bilo mnogo proivrečnosti, između ostalih i ideoloških. Setimo se da je 1969. došlo čak i do oružanog sukoba na ostrvu Ženbao. A danas je Rusija tek sirovinski privezak Kine, čak ne ni „mlađi brat“, već „mlađa sestra“ kako našu zemlju ne bez prezira nazivaju savremeni Kinezi. O tome svedoče stotine ropskih ugovora za eksploataciju prirodnih resursa Sibira i Dalekog istoka. Uzgred valja pomenuti da vodeću ulogu u svim ugovorima o izvozu energenata igra sveprisutni Sečin.

Kraće rečeno, savremena ruska vrhuška je svojim ličnim koruptivnim vezama tako čvrsto povezana s Pekingom, da je u doglednom vremenu preokret protiv Kine za Rusiju praktično neizvodiv. Obrni-okreni, ispada da je mit o Putinu kao američkom savezniku u suprotstavljanju Kini još veća budalaština od mita o zajedničkoj borbi protiv ISIS-a. Ali prodati Trampu nekakvu verziju „neophodnog“ Putina nameće se kao nasušna nužnost. U protivnom, Kremlj će biti primoran na mnogo ozbiljniju „hibridnu kapitulaciju“ diktiranu uslovima koje će nametnuti zapad, a sam Putin će biti predat na milost i nemilost vladajućoj vrhuški.

Čini se da je Kremlju ostala još jedna nada – pobeda konzervativnih snaga na izborima u Evropi. Na evropskoj desnici danas ima mnogo političara koji su prijateljski nastrojeni prema Putinu. U kom stepenu je njihova pobeda realna i da li bi ona mogla da izmeni raspored snaga na svetskoj političkoj sceni?

U Francuskoj će najverovatnije tako i biti. Tamo će se izborna trka voditi između Fransoa Fijona, koji je kako znamo vatreni idejni pristalica Putina i gospođe Le Pen, koju Putin praktično izdržava. Priznaćete – i nije neki izbor. Za pobedu njima sličnih u Nemačkoj valja se potruditi. Gospođa Merkel ima velike šanse da pobedi i da bi je u tome sprečili biće neophodno organizovati ozbiljne provokacije (probleme s izbeglicama, terorističke napade), koje bi oslabile njenu poziciju.

Ali i pored sveg uvažavanja gospođe Merkel, jedinog evropskog lidera koji se kako-tako suprotstavlja Putinovoj hibridnoj agresiji i koji brani i podržava Ukrajinu, čak i izbori u Nemačkoj imaju drugorazredni značaj u odnosu na budući okršaj u Vašingtonu. Zato će već početak 2017. (godine koja je za Rusiju simbolična kao stogodišnjica od Crvenog oktobra) biti zanimljiv. Mislim da će već u prvim mesecima biti jasno da li je operacija „kineska kutija“ uspela. Ne treba zaboraviti da se vrbovanju Trampa protive veoma uticajni ljudi u SAD, ne samo demokrati, već i viđeni republikanci koji se tradicionalno bave pitanjima bezbednosti i spoljne politike. Među njima su senatori Mekejn, Rubio, Graham, Korker i spiker Predstavničkog doma SAD Rajan. Svi oni su protiv „ljubavne priče“ Trampa i Putina. Mekejn je prilikom svoje skorašnje posete baltičkim zemljama još jednom potvrdio da Amerika ostaje verna svojim obavezama iz člana 5. Severnoatlanskog sporazuma. Prelomni događaj za operaciju „kineska kutija“ biće javna rasprava u Senatu povodom kandidature vernog Reksa. Reč je o Trampovom kandidatu za Državnog sekretara Reksu Tilersonu, čoveku koji osim Putinovog Ordena družbe ima i, kako se nedavno otkrilo, zajednički „ofšorčić“ na Bahamskim ostrvima gde je on u svojstvu finansijskog specijaliste uredno prao Putinov i Sečinov novac.

Znači, deo američke elite je spreman da se odupre Putinu. Koliko u tom kontekstu mogu biti značajne najnovije sankcije koje je objavio Obama?

Na delu je igra živaca, znatno ozbiljnija i opasnija od prostog uvođenja sankcija. Postoji samo jedan, najteži i najbolniji udar koji bi zauvek ponizio Putina. O tome već godinama govore ruski opozicionari, uključujući pokojnog Nemcova, zatim Kasparova i Navaljnog. Najteži udar za Putina će biti objavljivanje detaljne informacije o njegovoj finansijskoj imperiji (tajna mesta sastanaka, adrese, računi, imena i prezimena svih „violončelista“). Američki rukovodilac finansijske obaveštajne službe i potpredsednik SAD su već nekoliko puta naglašavali da oni tu informaciju imaju. Posle njenog objavljivanja od strane zvaničnih državnih struktura SAD, a ne novinara, za ogromnu većinu svetskih rukovodilaca Putin će postati persona non grata. Osim toga, rekavši A, Amerikanci će biti prinuđeni da kažu i B, odnosno da zamrznu sve račune i podignu optužnice protiv počinilaca krivičnih dela pranja novca stečenog kriminalnim putem. A po procenama eksperata, predsednik Ruske Federacije je tokom dugih godina boravka na vlasti akumulirao više od 200 milijardi dolara, stečenih po definiciji nedozvoljenim putem.

Jedna takva mera bi doista bila korisna. Ali Obama se za nju nije odlučio, već se ograničio na zatvaranje dva „predstavništva“ koja su služila generacijama sovjetsko-ruskih „diplomata“, kao i na proterivanje 35 ruskih obaveštajaca. Lideri republikanaca su odmah odobrili sankcije (usput gunđajući: nedovoljno i zašto s tolikim zakašnjenjem), uz čvrsto obećanje da će ih u Kongresu pojačati. A to, priznaćete, nipošto nisu postupci „hromih pataka“ ili „političkih leševa“ kako odlazeću administraciju nazivaju u Moskvi.

Nakon objavljivanja novih sankcija, u Kremlju su nervozni do iznemoglosti čekali Trampov tvit. A onda je nakon puna dva sata stigao komentar koji je verovatno razočarao „malo društvo“ okupljeno u Kremlju. On je smušeno promumlao kako će se sledeće nedelje sresti sa rukovodstvom državne bezbednosti i sve razjasniti. Istina, već sutradan je bio ushićen nasevši na jeftin trik s pozivom deci Amerikanaca stacioniranih u Moskvi da na Crvenom trgu dočekaju Deda Mraza. I neki profesor je na CNN-u, podvlačim ne na Russia Today, bio dirnut religioznošću Rusa koji hrišćanski odgovaraju dobrim na zlo koje emanira odlazeći Obama.

Ako Tramp tako nastavi, koliko dugo i do koje mere će mu biti dozvoljeno povlađivanje Putinu?

Kisindžer, Simis i njihovi moskovski kuratori neće prekidati, već će samo pojačati svoj trud oko toga da Putina, pod šminkom saveznika u borbi protiv ISIS-a, Kine ili Marsa, smeste u Trampov krevet. Ali Tramp mora da računa na Kongres, a kongresmeni mu neće dozvoliti da „isporuči“ Ukrajinu, da na nju zalepi tovarni list na kojem će u rubrici adresa primaoca biti napisano „zona ruskog uticaja“. Jer Ukrajina nije objekat već subjekat svetske politike, koji se pošteno bori za svoju nezavisnost. Ako tako nastavi, Tramp će na kraju samo sebe samog moći da „isporuči“ Kremlju i da se zajedno sa svim tim kisindžerima, simisima, gremima i ostalim rožanskima uključi u njihov posao pranja zlatnih klozetskih šolja svojih kremaljskih poslodavaca.

Kasparov.ru, 01.01.2017.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 10.01.2017.