Ubaci Srbiju u Evropsku uniju, Peščanik igračka, dizajn: Svetlana Ćopić

Ubaci Srbiju u Evropsku uniju, Peščanik igračka, dizajn: Svetlana Ćopić

„Policajci su zveri u uniformi. Oni su se sveli na mentalni stepen novorođenčadi, zahvaljujući zahvatu `španska kragna`, koji uče i praktikuju sa brutalnom spontanošću, umesto da se prema ljudima odnose razborito i brižno”. „Njihovo ponašanje je tako tipično za ono što postepeno postaje javni imidž policijskih snaga, od koga se brane maltretiranjem, lažiranjem, protivpravnim akcijama, sujeverjem, prenagljenošću i neukošću.“

Ne, ovo nije izrekla niti napisala Vesna Pešić, novinarka ovdašnja. Ne, ove rečenice nikad do sad nisu bile objavljene na sajtu Peščanika. Njih je zapisao književnik Thorgeir Thorgeirson, građanin Islanda. Objavljene su u dva članka dnevnog lista Morgunbladid od 7. i 20. XII 1983. (videti  presudu Evropskog suda za ljudska prava, pritužba br. 13778/88 od 25. VI 1992, §§ 14. i 15). Zbog ovih rečenica Thorgeirson je bio optužen i konačno osuđen da plati novčanu kaznu. Odluku je potvrdio Vrhovni sud Islanda. Ali Thorgeirson (da li zbog prirođene protestantske etike, da li od duga vremena, ili usled lične upornosti) se sa osudom nije pomirio, već se obratio Evropskom sudu za ljudska prava.

Taj sud je utvrdio da je država osudom povredila ljudsko pravo Thorgeirsona iz čl. 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (sloboda izražavanja), sa obrazloženjem: „Sud podseća da sloboda izražavanja predstavlja jedan od temelja demokratskog društva; na osnovu § 2. člana 10 (čl. 10-2) sloboda izražavanja obuhvata ne samo `informacije` ili ìdeje` koje se prihvataju sa odobravanjem ili koje se ne smatraju uvredljivim, ili koje su neutralne, već isto tako i one koje povređuju, šokiraju ili uznemiravaju. Sloboda izražavanja, onako kako je uređena u članu 10. jeste predmet brojnih ograničenja, ali ona se moraju usko tumačiti, a neophodnost svakog ograničenja mora biti uverljivo utvrđena… Iako štampa ne sme prekoračivati ograničenja, postavljena između ostalog i radi `zaštite ugleda drugih`, njena uloga je da prenosi informacije i ideje od javnog interesa. I ne samo da štampa ima zadatak prenošenja informacija i ideja: javnost, takođe, ima pravo da ih prima. Kada bi bilo drukčije, štampa ne bila sposobna da odigra svoju vitalnu ulogu `javnog čuvara`“ (v. § 63. presude).

U brojnim drugim presudama, Sud se ne zaustavlja samo na ulozi medija kao javnog čuvara, već uvodi u argumentaciju i druge civilizacijske vrednosti: „…to su zahtevi pluralizma, tolerancije i otvorenog uma, bez kojih nema demokratskog društva“ (Handyside protiv UK 1976; Sunday Times protiv UK, 1979; Lingens protiv Austrije, 1986; Oberschlick protiv Austrije, 1991; Thorgeir Thorgeirson protiv Islanda, 1992; Jersild protiv Danske, 1994; Goodwin protiv UK, 1996; De Haes and Gijsels protiv Belgije, 1997; Dalban protiv Rumunije, 1999; Arslan protiv Turske, 1999; Thoma protiv Luksemburga, 2001; Jerusalem protiv Austrije, 2001; Maronek protiv Slovačke, 2001; Dichand i drugi protiv Austrije, 2002. – videti u: Freedom of Expression, A guide to the implementation of Art. 10 ECHR, drugo izdanje, Monica Macovei, Strasbourg 2004).

Dakle od prve pravne stvari koja se bavila pitanjem odnosa slobode izražavanja i ograničenja te slobode čuvanjem ugleda drugih (Handyside protiv UK), prošlo je jubilarnih četrdeset godina, u kojima je Evropski sud za ljudska prava istrajno čuvao slobodu izražavanja kao primarnu vrednost, makar ta sloboda bila manifestovana tako što se mišljenja izražavaju jakim, čak preteranim rečnikom, ili tako što povređuju, šokiraju ili uznemiravaju. Ali, u svojoj tužbi dr Nebojša Stefanović ne haje za ovu pravnu tradiciju.

„On je goteskni klovn i grubijan“. „On nije nacista, međutim, on je idiot.“

Ne, ovako nešto ne potiče ni od Vesne Pešić ni od Peščanika. Prvu rečenicu je napisao novinar Lopes Gomes da Silva o jednom od kandidata za gradonačelnika u provincijskom portugalskom gradu, a drugu novinar Oberschlick o vođi austrijske Slobodarske partije Heideru (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Lopes Gomes da Silva protiv Portugalije, 2000. i Oberschlick protiv Austrije, 1997). Obojica su dobila zaštitu Evropskog suda protivno odlukama sudova njihovih država. Za obojicu je Sud ocenio da su vršili slobodu izražavanja i da takvom manifestacijom ove slobode nisu povredili druge. Upoznavanje sa obrazloženjem suda, ovim povodima, prepustiću dr Stefanoviću.

„Kancelar je najavio koaliciju sa partijom čiji vođa ima nacističku prošlost i njega sistematski politički podržava. Ponašanje Kancelara je nemoralno, nedostojno, izazivačko i najgrublje oportunističko.“

(Ne, pod Kancelarom ovde, začudo, ne podrazumevam Vučića.) Ne, ovako nešto nisu napisali ni Pešić ni bilo ko na sajtu Pešćanika. Ovako je pisao novinar Lingens o tadašnjem austrijskom kancelaru Brunu Kreiskom. Davno je to bilo, a davno je i vođen postupak pred Evropskim sudom (v. Lingens protiv Austrije, 1986).

Baveći se tumačenjem ograničenja slobode izražavanja u demokratskom društvu, povodom ove pravne stvari, kao i brojnih drugih, Evropski sud je razvio jedan veoma važan princip.

Političari moraju pokazati široku toleranciju prema medijskim kritikama, jer sloboda medija je jedno od najboljih oruđa za otkrivanje i uobličavanje javnog mišljenja o idejama i ponašanju političkih vođa. Opštije gledano, sloboda političke debate je sama srž demokratskog društva. Zato su granice kritike šire kad se radi o političarima kao takvim, u odnosu na privatne pojedince. Za razliku od privatnih pojedinaca, političari neizbežno i sa punom svešću o tome izlažu pažnji javnosti svaku svoju reč i delo, te prema tome moraju pokazati veći stepen tolerancije (v. u: Freedom of Expression, A guide to the implementation of Art. 10 ECHR, drugo izdanje, Monica Macovei, Strasbourg 2004).

Zašto uopšte pišem o odnosu slobode izražavanja i političara? Jer, dr Nebojša Stefanović se, sudeći po tužbi, predstavio kao privatno lice, svojom privatnom adresom. Da li ga to što je ministar unutrašnjih poslova čini ili, pak, ne čini političarem? Da li su tuženi o njemu pisali kao o privatnom pojedincu ili kao o političaru? Da li je tužilac sebe izložio sudu javnosti sa punom ili praznom svešću? Da li se priseća svih svojih reči i dela u proteklom četvorogodišnjem periodu otkako je ministar? Kakva je bila njegova uloga u Informerovom državnom udaru? Neka se sam tužilac razabere!

Na osnovu ključnih odluka Evropskog suda za ljudska prava, do razabiranja će morati da dođe još povodom nekih pitanja. Na primer, povodom razgraničenja činjeničnih tvrdnji i vrednosnih sudova, a sa tim u vezi stoji – da li će se ne/inteligencija tužioca dokazivati pred sudom, a ako je tako – kako? Pa potom, na primer: kakav je uticaj provokativnog držanja ili govora političara na stav (bilo kog) suda o tome da li je kritika usmerena prema njemu prekoračila granice slobode izražavanja ili nije? Da li će stav da Evropa ne stanuje u Babušnici, biti primenjen u ovoj ministarskoj parnici li ne? Pravo je složena tvorevina, a i kad se svede na prostu – ono nije stara krpa za brisanje ukaljanih obraza. Tj. ne bi smelo da bude.

A, pre nego što stvar dođe do Suda u Strasburu, evo jedne sasvim početničke lekcije za tužioca ministra dr Nebojšu Stefanovića o tome kako pravni poredak Srbije gleda na odnos slobode izražavanja i političara:

“Izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja, koja se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja“ (videti čl. 8. Zakona o javnom informisanju i medijima).

Dužan je da trpi! Jer ima izbora: nije dužan da bude ministar (premijer, predsednik, državni sekretar, vođa stranke….), pa tada ne bi bio ni dužan da trpi.

Peščanik.net, 20.10.2016.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Jedan narod, jedan fantom

Vesna Rakić-Vodinelić – Fantom pravosuđa

Dejan Ilić – Gole pretnje

Sofija Mandić – Uzbunjivanje

NIN: Vesna Pešić – intervju

Dejan Ilić – Postrojavanje

Nadežda Milenković – Uvreda nedelje

Dejan Ilić – Tužba

Vesna Pešić – Dosoljavanje

TEMA – BEOGRAD NA VODI

TEMA – PLAGIJATI

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić

Vesna Rakić Vodinelić

Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.