“Mali izbori” u dve beogradske opštine su pokazali da evropska koalicija stoji nešto malo lošije od onih od kojih nas je spasavala pre samo godinu dana. Tada je narodu govorila: ne dajte da nam se stranke prošlosti vrate. Odbranite Srbiju od te pošasti, ne dajte se i glasajte za evropsku Srbiju. Na predsedničkim izborima demokrata Tadić spasavao nas je od radikala Nikolića. Đilas je spasavao Beograd od radikala Vučića. Na parlamentarnim izborima Evropska koalicija i još neke stranke su Srbiju spasavala od Srpske radikalne stranke predvođene radikalom Nikolićem pod Šešeljevom firmom. LDP ima je pritekao u pomoć da se ne bi napravila crveno-crna vlada u gradu. Ne treba kriti, obradovali smo se spasenju.

I šta se to sada dogodilo, na ovim malim izborima?

Dogodilo se to da nas “naši” nisu spasli ni od Vučuća ni od Nikolića. Oni su opet tu, živi i zdravi, napreduju krupnim koracima, slaveći svoje nove pobede. Spasli smo se samo od radikalskih radikala, ali nismo i od naprednjačkih. Ali, ma šta mi rekli za naprednjake, jedno je nesporno: dobro su uočili da u Srbiji nije teško biti proevropska stranka. Dovoljno je kombinovati nespojivo: Kosovo i Evropu, Rusiju i Evropu, NATO ne – Evropa da, i eto ti Evropejca! Kada su to shvatili, odbacili su Šešelja i njegovu granicu Karlobag-Virovitica, a sebi dali lepo i napredno ime. Malo su se profinili i pominju Evropu. I to je bilo dovoljno da više ne budu ono što su bili. Radikalska masa očas se prebacila kod finih naprednjaka, koji češće pominju slovo K(osovo) no njihovi rivali koji češće koriste slovo E(vropa).

Ali nisu naprednjaci odlučili šta će sa Srbijom biti. U međuvremenu se desilo ono najgore i oko toga ne možemo više da se lažemo. “Naša strana”, ona proevropska, teško se obrukala. Za poslednjih godinu dana, od kada je trebalo ispuniti obećanja u pogledu EU i “boljeg života”, pobednička koalicija je više vodila politiku opozicije i novo-pečenih naprednjaka nego svoju za koje je glasove dobila. “Naši” su nas prevarili. Jer šta je to nego prevara kad svoju politiku svedeš na protivničku, od koje su nas tobože spasli.

Da su nas lagali vidi se gde god da se pogleda. Srbija je daleko od EU koliko je bila i pre pobede proevropskih snaga; od saradnje sa Hagom nije bilo ništa, sem ako se ne računa prenemaganje oko toga šta će reći Bramerc i kako će sigurno reći da sada sarađujemo bolje i više nego ikad. A Holandija se zainatila, baš neka čudna i dosadna zemlja.

Spoljna politika “naših” je bukvalno tragikomična. Tragična je jer je gubitnička, a komična je jer se ista tragedija ponavlja, pa je postala smešna. Svela se na detinjasto jurcanje ministra spoljnih poslova koji se ubi sprečavajući priznavanje Kosova. Pri tom traži da se sačeka odluka Međunaronog suda pravde o legalnosti proglašene nezavisnosti Kosova, a već je slavodobitno izjavio da nas ta odluka ne obavezuje. Baš kao što smo i za prethodnu odluku tog suda rekli da nas se ne tiče. Tragično smešna je i naša politika prema Rusiji. Rusima smo prodali NIS tako što manjak pokrivaju građani, a i to što je proizvodnja nafte skupa, i što se ona ne isplati, moraju da dotiraju građani plaćajući najskuplji benzin. Rusima smo obećali da ćemo biti neutralni i da nećemo u NATO, a ni u Evropu nećemo žuriti. Oni će nama uzvratiti spasavanjem našeg Kosova.

No sve su to luk i voda. Najgore se “naši” obrukaše kad su ih tajkuni do jednog pokupovali. Zato naš Predsednik republike toliko opominje da su stranke sve od reda korumpirane. Bez izuzetka. Ali, on ne može ništa da uradi, jer tu spada i njegova stranka. To ne znači da tajkuni nisu kupili i opozicione vođe. I njih su kupili. Reč je o tome da su kupili sve stranke, kao jedno preduzeće koje strogo drži do svojih interesa i ne popušta kada su u pitanju lični, porodični, drugarski i partijski interesi. Ova neočekivana sabornost dobro funkcioniše i konačno je uspešna, jer nema “izdajnika”. Malo ih uznemiravaju građani što su tako demoralisani, svejedno im je ko je na vlasti, i zato ne trče na izbore.

No sve bi to nekako i dalje teklo, tako kako je, da nije Krize. Ona je razgolitila da se u Srbiji i dalje živi od trošenja tuđeg novca. Razbacivalo se dok se imovina prodavala. Trošilo se nemilice, sklapani su nepovoljni ugovori koje sada, u nestašisi, moramo da plaćamo; privatizacija je u trećini slučajeva propala, pa ni takva ne može da se završi, jer se ništa ne kupuje. Javna preduzeća se čuvaju kao jedini izvor političke moći. Monopoli – državni i privatni – haraju i zato cene rastu, iako svuda u svetu padaju. Raspalio se i nekakav socijalni ekstremizam: samopovređivanje, ubijanje, lopatanje narkomana, lekarske greške, kupovina ispita, štrajkovi glađu, logorovanje pred predsedničkom palatom, upad u istu palatu sa dve bombe i razne druge neobične pojave. Institucije i mediji su oterani u regresiju i stavljeni  pod kontrolu “naših” tj. proevropejskih stranaka. Izbora neće biti sve dok se ne sačeka neki uspeh “naših”, a za sada ništa na vidiku. Tako se do sada mislilo, sve dok “mali izbori” nisu pokazali da evropske stranke, bez naprednjačkih radikala ne mogu da naprave vladu u bar dve opštine. Ako bi se to i desilo, onda bi pale druge vlade, gradska i republička.

Eto tako, dragi naši. “Naša strana” vodi i dalje njihovu politiku, ali se zbog krize sve nepogode pripisuju “našoj strani”. Tako ispada da naši vode dvostruko glupu politiku. Nama se ti drugi i dalje uopste ne dopadaju. Znamo da će nam sa njima biti još mnogo gore. Ali, to što nam se ne dopadaju, bojim se da će biti naš problem. Naša strana se već toliko obrukala, na razne načine, da nećemo moći mnogo da se bunimo kad drugi dođu na vlast. Nadajmo se da će „naši“ da se oporave i pojave se u boljem izdanju nego što su sada. Zato moramo bar neke da pričuvamo. Ne bi bilo dobro da svi naši propadnu a svi njihovi prežive.

Peščanik.net, 10.06.2009.


The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).

Vesna Pešić

Latest posts by Vesna Pešić (see all)