Sretna je zemlja Srbija! Na presretnoj našoj Hepi televiziji u jutarnjem – da li zabavnom, da li dečjem programu – široki auditorijum je mogao čuti svu silu znanja naše ministarke pravde.
Na pitanje voditeljke, u prikladno diznijevskom autfitu, o visini kazne koju bi mogli dobiti pripadnici grupe Veljka Belivuka, smrtno ozbiljna i profesorski samouverena, ministarka je rekla da očekuje dugogodišnji zatvor, a da ne bi isključila ni smrtnu kaznu. Voditeljka je bila autentično iznenađena i promrmljala je kako o tome ranije nije ništa čula.
Ministarka se nije dala omesti i nastavila je: „Pa vi ste me pitali teoretski, ja ne kažem da je to moguće, ali po zakonu jeste“. Dakle imamo visoku državni funkcionerku, zaduženu za pravosuđe, koja drži da neki srpski zakon predviđa smrtnu kaznu. Zabezeknuta voditeljka je ponovila – po zakonu je to moguće – završivši izlaganje jednim ‘au’. Ministarka se zatim prenula iz drakonskog sna, zamenivši ulogu stroge profesorke ulogom studenta koji želi da zameni pitanje. Izvinila se, rekavši da je mislila na „doživotnu robiju“.
Da vidimo malo detaljnije. Prva izjava je glasila da ministarka ne bi isključila smrtnu kaznu, iako navodno ne može da prejudicira ishod postupka. Druga – da je smrtna kazna predviđena zakonom. Trećom izjavom, ministarka je pokušala da demantuje ono voditeljkino ’au’ izjavom da je mislila na doživotnu robiju. Silogistički zaključci koji slede iz ovih premisa glase:
1. Ministarka, dok je govorila, uopšte nije mislila. Samo je marljivo radila jezikom.
2. Ministarka ne zna da je u Srbiji smrtna kazna ukinuta pre gotovo 20 godina.
3. Ministarki nije poznato da je u Jugoslaviji, naročito od 80-ih godina 20. veka, delovao pokret za ukidanje smrtne kazne.
4. Ministarka ne zna da je Srbija članica Saveta Evrope, da je potpisala i ratifikovala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, koja ne dopušta smrtnu kaznu.
5. Budući da Srbiji navodno predstoji usvajanje novih ustavnih rešenja o uređenju pravosuđa, ministarka ne zna koliko se vehementno Ministarstvo na čijem je čelu, poziva na navodna mišljenja Venecijanske komisije. A ona radi u okviru Saveta Evrope.
6. Ministarka ne zna ništa o poslu koji (treba da) radi.
Neko će reći da je ministarka napravila grešku i da se to dešava. Neka baci kamen onaj ko nikada nije pogrešio. Međutim, radi se o promašaju velikih razmera za svakoga, a naročito ministarku pravde. Zbog toga se on nikako ne može kvalifikovati kao omaška. Ministarka, koja je nekada bila i sudija, morala je delovati ili iz čistog neznanja i/ili iz uverenja. Teško je odabrati koja je od ponuđenih opcija gora.
Izjavu Maje Popović možemo posmatrati i u širem kontekstu. Ona je deo režima u čijim su ideološkim temeljima nasilje i represija. Taj režim je pre samo godinu i po dana, uz jednoglasne i ozbiljne zamerke pravne zajednice, u Krivični zakonik uvrstio sankciju koja do tada nije postojala – doživotni zatvor. I tada je, uz druge argumente, stručna javnost isticala da je uvođenje doživotnog zatvora ne samo protivno međunarodnim obavezama Srbije, već i da nas ideološki vraća u vreme kada je državno raspolaganje ljudskim životom bilo legalno. Doživotni zatvor, koji se u izjavi Maje Popović zgodno izvrgao u manje zlo, približio nas je mogućnosti da vladajuća klika učini i sledeći korak: predloži povratak smrtne kazne u domaći krivičnopravni sistem. Nema te međunarodne obaveze koja može da spreči jedinog suverena – političku stranku i njenog predsednika – da uradi sve što je naumila.
Možda se ministarka samo opredelila za ulizivanje vođi? Ovde su poznate razne vrste ulizištva. Tu je direktno podilaženje vođinom grandomanskom egu (Vulinova škola), a ima ga i u obliku predviđanja i najavljivanja nove vođine politike. Prilikom najave uvođenja kazne doživotnog zatvora u januaru 2019. godine, koja je od njega praktično i potekla, Vučić je izjavio da će kazne biti povećane drastično i drakonski. Rekao je tada i da „nije naročito zainteresovan za primedbe boraca za ljudska prava“. U tom smislu, nije li ministarka pravde samo pokušala da bude korak ispred svih drugih ulizivača? Svako podilazi kako najbolje ume.
Ne treba zaboraviti da Popović nije slobodni strelac, jer niko to u današnjoj vladajućoj strukturi ne može biti. Ona je eksponent režima koji svojim delovanjem strateški, formalno i neformalno, legalno i ilegalno, doprinosi kontinuitetu državno organizovane represije. U Ogledima iz istorije represije u Srbiji Ivana Jankovića1 – koje ministarka svakako nije čitala, a trebalo bi – možemo naći otrežnjujuću istoriju telesnog kažnjavanja u Srbiji (batinanja, mučenja, pa i različitih načina ubijanja). Ovo kažnjavanje su, u različitim oblicima i varijacijama, poznavali školski sistem, krivični i prekršajni postupak, vojno pravosuđe. Janković navodi da se telesno kažnjavanje sistematski koristilo u balkanskim ratovima, dva svetska rata i čak ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, navodeći kao primer telesno kažnjavanje u Srpskoj dobrovoljačkoj gardi pod komandom Željka Ražnatovića Arkana 1991-1995. godine. Organizacionu i idejnu povezanost današnjeg režima sa ratnim i političkim idejama tog vremena nije potrebno naročito dokazivati.
Pravnici koji sada upravljaju Srbijom, naši pravni jahači apokalipse, za ponovno uvođenje smrtne kazne bi sigurno našli narodnu podršku. Osiromašeni i ojađeni u ekonomskom, političkom, moralnom i svakom drugom smislu, građani Srbije su stav prema ovom pitanju iskazali podrškom uvođenju kazne doživotnog zatvora. Njih 125.000 je za ovu ideju dalo i svoj potpis. U istraživanju o stavovima o smrtnoj kazni udruženja Srbija protiv smrtne kazne, sprovedenom poslednji put 2019. godine, 58 odsto ispitanika je podržalo njeno uvođenje. Među podržavaocima smrtne kazne je najveći broj glasača Srpske napredne stranke i Srpske radikalne stranke. Najmanje (15 odsto) je glasača Demokratske stranke. Broj pristalica smrtne kazne među građanima Srbije kontinuirano raste od 2002. na ovamo dinamikom približnom rastu podrške strankama koje su danas na vlasti.
U tom smislu, ministarkina izjava nije tek nesrećna omaška na srećnoj televiziji. U studiju smo videli nešto mnogo opasnije – pipke nikada iskorenjene ideje o legalnoj torturi, koja uživa veliku podršku glasača SNS-a, a koja svoje krajnje ishodište ima u smrtnoj kazni.
Zbog svega navedenog, ministarka pravde ne može da nas ubeđuje da je napravila bezazleni lapsus. Mora podneti ostavku zbog neznanja ili daydreaminga o smrtnoj kazni, sasvim svejedno. Tvrditi da je smrtna kazna ovde i danas predviđena zakonom, pa se neubedljivo izvinjavati pozivanjem na „robiju“, koje ovde takođe nema, iako ima doživotnog zatvora, neoprostivo je.
Ako ne ode sama, ministarka pravde mora biti razrešena. Razlika između smrtne kazne i zatvora, makar i doživotnog, jeste razlika između smrti i života. Ko ne može da je uoči i razume, ne sme biti ni osrednji šraf u državnoj hijerarhiji, a ministar pravde nikako.
Peščanik.net, 19.06.2021.
SMRTNA KAZNA