Ideja da je za najteže zločine jedina adekvatna kazna smrt, i to smrt u strašnim mukama, nije nova. Smrtna kazna prati čovečanstvo kroz čitavu istoriju. Razapinjanje na krst, nabijanje na kolac, spaljivanje ili kuvanje, kamenovanje samo su neki od metoda izvršenja smrtne kazne koji su vekovima korišćeni. U srednjem veku teški zločini smatrani su uvredom ličnosti vladara tj. pokušajem osporavanja njegovog božanskog autoriteta. Smrtna kazna upravo je služila da se na telu na smrt osuđenog potvrdi autoritet vladara tj. osveti naneta mu uvreda. Osveta je zapravo bila stub na kojem je počivalo organizovano ubijanje od strane države. Ovaj stub ima svoje korene u tzv. principu taliona koji potiče još iz vavilonskog prava i koji nalaže da se zločinac kazni nanošenjem istih povreda koje je on naneo svojim žrtvama. Tako se često dešavalo da se ubice usmrćuju na isti način i pod istim okolnostima kao i oni koje su oni usmrtili. Na primer, ukoliko je drumski razbojnik na nekom raskršću kamenom razbio glavu i opljačkao nesrećnog putnika, onda se ovaj razbojnik usmrtio na istom mestu i, po mogućstvu, istim kamenom. Još jedan razlog bio je uverenje da će se potencijalni zločinci zastrašiti i na taj način odvratiti od vršenja zločina. Zato je i njeno sprovođenje ličilo na pozorište. Naime smrtna kazna se sprovodila javno, pred gomilom sveta koji je često urlao, pljuvao i vređao na smrt osuđenog. Sami dželati, kao nemilosrdna produžena ruka vlasti, bili su glavni glumci predstave i kroz zastrašujuću odeždu, velike sekire i druge alate za mučenje demonstrirali moć vladara i opominjali gledaoce.

Danas se smrtna kazna, u zemljama u kojima se primenjuje, izvršava „kulturnije“ (iako se potkrade po koje kamenovanje), smrtonosnom injekcijom, vešanjem, streljanjem… Ipak, ako zanemarimo način izvršenja, smrtna kazna se nije značajno promenila još od Hamurabijevog zakonika.

Suštinski, mogu se navesti samo dva razloga u prilog smrtne kazne: osveta i prevencija tj. njena efikasnost u odvraćanju potencijalnih počinioca sličnih zločina. Ovaj drugi razlog možemo odmah odbaciti jer nije dokazano da je smrtna kazna bilo gde u svetu doprinela smanjenju najtežih krivičnih dela. Naime, većina zločina nije potpuno racionalan čin u kojem počinioci pre zločina odmeravaju argumente za i protiv. Pa čak i ako neki odmeravaju, čini se da između doživotne kazne zatvora i smrtne kazne nema neke presudne razlike. Osim toga, oni nikada zaista ne računaju na to da će biti otkriveni i kažnjeni. Dakle, ostaje samo prvi argument – „krv za krv“ tj. osveta koji je teško pobiti jer je zasnovan na emocijama i kao takav imun na racionalne protiv argumente.

Često možemo čuti i još jedan argument u prilog smrtne kazne koji nije suštinski. Naime, neki ističu da se smrtna kazna primenjuje u velikom broju država i da nije zabranjena međunarodnim pravom. Ovo je ipak pojednostavljenje problema. Ispravnije je reći da smrtna kazna još uvek nije u potpunosti zabranjena međunardnim pravom. Prvo, smrtna kazna jeste zabranjena u 47 zemalja članicama Saveta Evrope u kojima živi preko 800 miliona ljudi. Drugo, primetan je trend koji vodi univerzalnoj zabrani smrtne kazne. Tako su pojedini metodi izvršenja smrtne kazne (kamenovanje ili gušenje gasom) proglašeni suprotnim zabrani zlostavljanja i kao takvi nedozvoljenim. Dugo čekanje na izvršenja smrtne kazne smatra se, bar u zemljama Saveta Evrope, nečovečnim postupanjem. Zatim, nije dozvoljeno pogubiti osobu koja je zločin izvršila kao maloletnik, trudnicu, majku koja doji, osobu sa intelektualnim ili psihičkim teškoćama, čoveka starijeg od 70 godina. Takođe, nije dozvoljeno propisivanje obavezne smrtne kazne za pojedine zločine, zatim smrtna kazna, ukoliko nije zabranjena, mora biti rezervisana samo za najteže zločine, optuženi mora imati pravedno suđenje. Takođe Organizacija Ujedinjenih nacija, usvajanjem raznih rezolucija, kontinuirano poziva države da ukinu smrtnu kaznu, iako ih ne obavezuje da to učine. Prema tome, može se govoriti o trendu koji vodi ka apsolutnoj i univerzalnoj zabrani smrtne kazne.

Postoje dva suštinska argumenta protiv smrtne kazne. Prvi je načelan i pretpostavlja da moderna država ne treba sebi da uzima za pravo da oduzima život jer je to protivno ljudskom dostojanstvu. Ovde treba naglasiti važan izuzetak. Organizovano nasilje države nije apsolutno zabranjeno već strogo ograničeno. Naime, primena sile koja može da prouzrokuje smrt u borbi protiv kriminala nije zabranjena sama po sebi, ali je podvrgnuta strogom principu srazmernosti. To znači da policajac može da upotrebi smrtonosnu silu jedino ukoliko štiti svoj ili tuđi život, pa čak i tada on to treba da učini srazemerno. Deo ovog ograničenja jeste i da nasilje, ukoliko je neophodno, treba služiti nekoj praktičnoj svrsi (prevencija kriminala, zaštita života, imovine itd). Smrtna kazna nema nikakvu svrhu praktične prirode jer je prestupnik savladan i bezopasan te je samim tim besmislena.

Drugi razlog protiv smrtne kazne je pragamtičniji. Naime, ljudska pravda nije savršena, uvek se može desiti, i dešava se, da se na smrt osudi i pogubi nevin čovek. Ovde se može izneti protivargument da brižljivo sproveden sudski postupak u kom se krivica nedvosmislneo utvrdi minimizira ovaj rizik. Ipak, primeri iznova pokazuju da se greške dešavaju i da je jedini način da se preduprede ovakvi slučajevi jednostavno ukinuti smrtnu kaznu.

Konačno, moram da primetim da ovdašnji ministar policije od jedne velike tragedije opet pravi pozorište. Iako dobro zna, ili bi trebalo da zna, da je zabrana smrtne kazne zajamčena Ustavom i međunarodnim propisima on ne može da odoli da se ne „poigra“ ovim pitanjem. Naime on, u vršenju svoje javne funkcije, izražavanjem svog ličnog žaljenja zbog ukidanja smrtne kazne, dopušta da iz njega progovori privatni građanin. Na taj način, obraćajući se upravo porivu za osvetom koji je naše pretke terao da se tiskaju u gomilama na gradskim trgovima i gledaju kako se vešanjem, dekapitacijom, lomljenjem ruku i nogu, dranjem kože užarenim kleštima, vađenjem očiju i odsecanjem ušiju zadovoljava njihova žeđ za „pravdom“, on se ulizuje javnosti. On tom građaninu, a na štetu svoje javne funkcije, daje još više prostora okrivljujući za nemogućnost nametanja smrtne kazne neke evropske standarde za koje mi kao društvo nismo spremni. S druge strane, povodom optužbi koje su usmerene na njega kao građanina, tj akademskog građanina, on se krije iza svoje javne funkcije i proglašava legitimne sumnje u kvalitet njegovog privatnog akademskog rada napadom na njega kao ministra tj na promene koje namerava da sprovede. Drugim rečima, izgleda da sve što ovaj ministar radi, radi naopako.

 
Peščanik.net, 09.08.2014.

Srodni linkovi:

Branislava Isailović – Ko ovde nije zreo za evropske norme ponašanja?

Milica Jovanović – Osvetnički zov

Svetlana Slapšak – Smrtni doktorat