Beograd-za-smrtnu-kaznu

 
U nedelju, 30. novembra, više od 1.800 gradova u više od 90 zemalja će posebno osvetliti po jedan svoj spomenik. To je deo međunarodne akcije „Gradovi za život, gradovi protiv smrtne kazne“, koju već 14 godina inicira humanitarna organizacija San Eđidio, u saradnji s brojnim organizacijama za ljudska prava, udruženim u Svetsku koaliciju protiv smrtne kazne. Na takav simboličan način, gradovi pokazuju da se protive smrtnoj kazni kao varvarskoj ustanovi i da podržavaju urođeno i neotuđivo ljudsko pravo na život. Pored osvetljavanja spomenika, na taj dan gradske vlasti i nevladine organizacije prirede po neki kulturni događaj, posvećen ukidanju smrtne kazne. Datum je odabran zato što je 30. novembra 1786. godine prvi put ukinuta smrtna kazna u jednoj suverenoj zemlji, Velikom vojvodstvu toskanskom.

Beograd je u akciji učestvovao tri puta – 2007, 2012. i 2013. godine, tako što su gradske vlasti posebno osvetljavale spomenik Čukur česmu, a nevladine organizacije Centar za mir i razvoj demokratije (2007) i, kasnije, Srbija protiv smrtne kazne (inače članica Svetske koalicije) priređivale različite događaje – okrugli sto, šetnju gradom ili pozorišnu predstavu.

Ove godine, Srbija protiv smrtne kazne se obratila gradskim vlastima – gradonačelniku i predsedniku gradske skupštine – pismom i predložila da Beograd opet učestvuje u akciji Gradovi za život. Na to pismo niko nije našao za shodno da odgovori. Zašto? Jednim delom zato što ljudi poput ovih koji sada drže vlast u Beogradu ne znaju da to nalaže obična pristojnost – ta pravila ophođenja nisu bila obuhvaćena njihovim vaspitanjem. Drugim delom, zato što takvi ljudi pisma i pisanje smatraju izrazom nemoći: ko ima moć i uticaj ne piše pisma nego zove telefonom. A najvećim delom zato što su opšta etička pitanja potpuno van njihovog domašaja. Oni ne mogu da razumeju zašto bi nekoga brinulo to što u pojedinim delovima sveta sudovi izriču smrtne kazne živim ljudima i što državni organi te ljude ubijaju – kakve to veze ima sa njima? Najzad, ima tu i nekog atavističkog straha od sveta, „belog sveta“ u kome neki gradovi tek tako osvetljavaju spomenike, a njihovi građani se bave pitanjima bez ikakvog praktičnog značaja. To donekle podseća na reakciju ovdašnjih vlasti na pomračenje sunca 11. avgusta 1999. godine. Tada su u belom svetu stotine miliona ljudi, u najvećoj radosti i karnevalskoj atmosferi, posmatrali pomračenje, a Srbi su se, po uputstvu svojih vlasti, krili iza spuštenih zavesa i nisu puštali decu na ulicu.

Gradonačelniku i predsedniku gradske skupštine ama baš ništa ne znači činjenica da su, prema anketama javnog mnenja, Beograđani već deset godina bili češće protiv smrtne kazne nego za nju. Oni ne mogu da uvide vezu između učestvovanja Beograda u akciji Gradovi za život, s jedne strane, i, s druge strane, činjenice da je u Srbiji smrtna kazna zabranjena Ustavom i da je Srbija obavezana nizom međunarodnih ugovora da se suprotstavi smrtnoj kazni. Oni ne znaju da, kada osvetli spomenik, Beograd dospeva na jednu mapu sveta, jer oni ne žele Beograd u svetu nego ga hoće za sebe, po mogućstvu u mraku.

Istini za volju, sadašnja gradska vlast se u ovom pogledu ne razlikuje mnogo od prethodnih. Kada su pređašnje vlasti (na čelu grada je 2007. bila Radmila Hrustanović, a 2012-2013. Dragan Đilas), osvetljavale spomenik, one su to činile s ustezanjem i stidljivo, više zbog ličnih obzira prema pojedinim protivnicima smrtne kazne nego iz ubeđenja. Nijedan predstavnik grada se nikada nije pojavio pred građanima 30. novembra, a kamo li da je tim povodom nešto kazao. Pričalo se da je Dragan Đilas lično pristalica smrtne kazne, pa njegovi saradnici nisu hteli da preteraju s entuzijazmom. Najviše što je grad tih godina učinio bilo je da izda nalog nekom tehničaru iz elektrodistribucije da postavi ekstra reflektor kod Čukur česme.

A gorkoj istini za volju, ni Beograđani, iako se već dugo u većini deklarišu kao protivnici smrtne kazne, nisu se baš proslavili. Ove godine, posle moralne panike koje je zavladala zbog silovanja i ubistva maloletne devojčice, većina anketiranih Beograđana je, doduše po prvi put, bila za smrtnu kaznu. Ni Beograd ne može mimo Srbije: na vrhuncu ovogodišnje moralne panike, fejsbuk profil „Smrtna kazna za ubicu Tijane Jurić“ imao je preko 180.000 lajkova, a profil „Srbija protiv smrtne kazne“ danas ima – 1.349.

Ukidanje smrtne kazne je civilizacijska tekovina koju smo, kao i tolike druge, uvezli sa strane, iz onog belog sveta. Štaviše, usvojili smo je pod pritiskom, jer je to 2002. godine bio uslov za pristupanje Srbije (tj. SRJ) Savetu Evrope. Ali kada smo je već usvojili, dužni smo – vlast najviše – da se o njoj staramo, da je obdelavamo i unapređujemo. Jedan način je da svakog 30. novembra osvetljavamo spomenik, da govorimo i mislimo o ljudima širom sveta kojima preti smrtna kazna i da se aktivno suprotstavljamo zahtevima da se, zbog stradanja jedne devojčice, smrtna kazna ovde ponovo uvede. One ranije gradske vlasti koje su, makar i preko volje i bez imalo žara, osvetljavale Čukur česmu, bile su, izgleda, svesne te činjenice. Ove sadašnje kao da misle da briga o civilizacijskim tekovinama pripada belom svetu, a ne njima.

 
Peščanik.net, 29.11.2014.

Srodni link: Ivan Janković – Još o Beogradu i smrtnoj kazni, ali i o medijima