Pre nekoliko godina sam napisao rad pod naslovom „Druga tranzicija“ čija je osnovna tvrdnja bila da će balkanskim privredama biti potrebna tranzicija posle tranzicije. U međuvremenu je konjuktura u svetu i u Evropi bila takva da je počelo da izgleda da to možda neće biti potrebno – ako ta konjuktura potraje. Postojala je mogućnost da privreda evolutivno izmeni strukturu i institucije. Ukoliko zagovarate reforme, a ne postoji politička volja da se one izvrše, prilagođavanje na spoljašnje podsticaje je mogućnost koja preostaje. Tako, recimo, u opštim izborima 2007. godine dominirala je tema boljeg života, a u izborima 2008. godine tema socijalne pravde. Političke su se partije nadmetale u obećanjima konkretnih mera preraspodele privrednog napretka, dok su teme strukturnih i institucionalnih reformi gotovo potpuno nestale.

Kada je u drugoj polovini 2008. postalo jasno da su se spoljašnje okolnosti promenile, postepeno, nažalost veoma postepeno, je postajalo jasno da su reforme neophodne, ali to nije dovelo do narastanja političke volje da se one zaista i osmisle i sprovedu. Za partije na vlasti je to očigledno rizično, a opozicione partije ili nemaju nikakvu reformsku viziju ili računaju da će ih rast nezadovoljstva dovesti na vlast, pa ne moraju ništa da ponude glasačima. Tako da se nada polaže u unutrašnju evoluciju privrede uz diskrecionu asistenciju jednog, drugog ili trećeg ministarstva, a možda i centralne banke, uz pomoć prijatelja u inostranstvu (državnih, međunarodnih, poslovnih).

Koje izglede nudi ta strategija? Mada je proteklo vreme kratko, pa je oslanjanje na tekuće podatke nepouzdano, na osnovu poslednjih godinu dana, od trenutka kada je došlo do kakve-takve stabilizacije privrednih prilika, može da se oceni sa čim se u ovom času računa. Ova se ocena zasniva na predlozima reformi koji se iznose i na podacima o kratkoročnim privrednim kretanjima.

Kada je reč o predlozima reformi, njih je dve vrste – iz vlade i izvan vlade. Ako se izostave sitne popravke i velika obećanja, iz vlade je do sada samo izišao predlog poreske reforme, koji nema gotovo nikakve izglede da se usvoji, a nekmoli sprovede, prvenstveno iz političkih razloga. Ovo i zato što je predlog suviše političan, da se tako izrazim. Računa se da poreska reforma možda može da prođe ako ne zadire suviše u strukturu javnih rashoda, usled čega se uz predlog smanjenja poreza i doprinosa na rad, što ima ograničenu popularnost, predlaže povećanje poreza na dodatnu vrednost, što je veoma nepopularno. Drugih vladinih predloga reformi nema. Opozicija i privrednici predlažu jednu ili drugu vrstu državne intervencije, tako da su ti predlozi pretrpani ciljevima, ali je uglavnom nemoguće naći odgovor na pitanje kako doći do sredstava da se oni finansiraju? Neki bacaju pogled prema Rusiji, drugi prema centralnoj banci, usled čega deluju sasvim nerealistično.

Šta, opet, sugerišu privredna kretanja? Ako se po jutru dan poznaje, privreda se nalazi na putu veoma spore i dugoročne „druge tranzicije“. Njih je bilo i u naprednijim zemljama u tranziciji, a prisutne su i u drugim zaostalijim zemljama u tranziciji, ali uglavnom uz strategije reformi (koliko će se one moći sprovesti, ostaje da se vidi). Strategija je da se privredni oporavak obezbedi razvojem izvozne privrede, dakle da se sporije oporavljaju usluge, a brže industrija, uz usporeni rast, ili čak pad, potrošnje, povećanje nezaposlenosti i, to je nada, uz povećanje investicija iz domaće štednje. Tome bi trebalo da pomogne depresijacija kursa. Do sada se može jedino zapaziti oporavak izvoza, ali to je uglavnom na osnovu postojećih kapaciteta. Ulaganja nema, i zapravo njihov se pad nastavlja.

Ovaj, dakle, pristup skromnih i neostvarivih reformi uz sporu evolutivnu promenu privredne strukture vodi zaključku o dužem periodu privredne stagnacije. Socijalne i političke posledice takve „druge tranzicije“ je teško predvideti. Ono što je izvesno jeste da će troškovi ovakve oportunističke politike biti veliki.

 
Integralna verzija teksta objavljenog u Blicu, 03.07.2010.

Peščanik.net, 03.07.2010.