Milioni radnika širom Evrope protestovali su ove nedelje protiv mera štednje, zahtevajući otvaranje novih radnih mesta i pozivajući na solidarnost. Veliki štrajkovi su najavljeni u Španiji, Grčkoj, Portugaliji i Italiji, dok se u ostalim članicama Evropske unije organizuju štrajkovi solidarnosti. Radnici će izaći na ulice Francuske, Poljske, Češke, Rumunije i Slovenije. Sindikati će predsedniku Evropske komisije u Briselu uručiti „Specijalnu Nobelovu nagradu za štednju“.
Radnici su s pravom ustali protiv Evrope štednje i fleksibilnosti. Zaista, ono što su finansijske i političke elite učinile od izbijanja finansijske krize prevazilazi i najsmelije fantazije. Ove elite se uspele da izmene istoriju finansijske krize i da nametnu stav da krizu nisu izazvale banke i finansijska tržišta, već javna potrošnja i nekontrolisani rast zarada. Ali istina je upravo suprotna. Krizu su izazvali tokovi kapitala koji su stvorili neodržive finansijske mehure i mehure na tržištima nekretnina i time opteretili zemlje EU ogromnim privatnim dugom. Kada su 2009. mehuri pukli, ekonomija se našla u slobodnom padu. Vlade nisu imale drugi izbor sem deficitarne potrošnje, kako bi finansirale manjak u budžetu, nastao usled porasta nezaposlenosti i sa njom povezanih socijalnih davanja i smanjenja poreskih prihoda. Porast državnih deficita nije prouzrokovao krizu, već je sprečio da Evropa u 2009/2010. potone u Veliku depresiju.
Ta reinterpretacija uzroka krize nije bila samo intelektualna vežba, već je nažalost, na insistiranje ECB-a, iskoristila krizu državnih dugova da progura politiku slobodnog tržišta. Posledica je restriktivna fiskalna politika širom Evrope. Od Španije do Velike Britanije, od Grčke do Letonije, od Mađarske do Irske, od Rumunije do Francuske, države članice sprovode sveobuhvatne programe štednje, sastavljene gotovo isključivo od budžetskih rezova i povećanja PDV-a. Fiskalna štednja, kada uzmemo u obzir sve ove programe, dovodi do gubitka kupovne moći izraženog u stotinama milijardi evra isisanih iz evropske ekonomije.
Ova politika je doživela neuspeh. Ono što je fanaticima štednje pošlo za rukom je da izbegnu oporavak i gurnu ekonomiju u novu recesiju. Očekuje se da će u 2012. ekonomija EU zabeležiti pad od 0,2 odsto. Štaviše, stvarni oporavak se uopšte ne očekuje, a stagnacija u evrozoni se predviđa i za 2013. Uz ekonomsku aktivnost u padu, nezaposleni nemaju čemu da se nadaju. Nezaposlenost u evrozoni je već 11,6 odsto (oktobar 2012), sa tendencijom rasta. Uprkos katastrofalnim rezultatima, odgovor finansijske i političke elite u Evropi nije promena politike, već nastavak po starom. Prema analizi Evropske komisije „ekonomija je ponovo u recesiji, ali ne zbog previše štednje, već zbog toga što se nije štedelo dovoljno.“
Komisija je došla do ovog zaključka pozivajući se na stari argument o poverenju. Prema ovom argumentu „jasno je da budžetski rezovi nisu bili dovoljno veliki, jer nisu uspeli da povrate poverenje finansijskih tržišta, obnove kreditiranje realne ekonomije, a uz to budžetski deficiti još uvek otežavaju investiranje i ekonomsku aktivnost“. Drugim rečima, Komisija smatra da vlade moraju da primene još više štednje, kako bi povratile poverenje finansijskih tržišta. „A onda će kredita biti u izobilju, što će dovesti do nove ekspanzije ekonomske aktivnosti, a sve ovo uprkos sveobuhvatnim budžetskim rezovima.“
Ako pogledamo činjenice, jasno je da je argument Komisije apsurdan. Prema poslednjem MMF-ovom fiskalnom monitoru, vlade evrozone u periodu 2010 – 2012/13. sprovode programe konsolidacije u visini od 3 odsto do 4 odsto BDP-a. Smanjivanjem plata u javnom sektoru, države članice su za samo dve godine smanjile tražnju i kupovnu moć u Evropi za 300 do 400 milijardi evra. Ključno pitanje je šta ćemo uraditi ako 400 milijardi evra u štednji i budžetskim rezovima ne bude dovoljno da se umire finansijska tržišta? Da li će biti dovoljno 600, 800, 1000 milijardi? Možda je vreme da evropska politička elita shvati da pacijent umire zbog toga što mu se daje pogrešan ili čak smrtonosan lek, a ne zbog toga što je doza mala. Osim finansijskih indikatora, tržišta zanima i stanje realne ekonomije. Tržišta takođe dobro znaju da, kada se povećava nezaposlenost i smanjuju investicije, raste i opasnost od bankrota.
Na kraju, u skladu sa nemačkom poslovicom „ako se vladi ne sviđa narod, neka izabere drugi“, čini se da debata poprima sve apsurdnije i opasnije dimenzije. Na primer, tokom prošlog leta premijer jedne od većih država članica (koji nije izabran na tu funkciju) izjavio je da vlade, nakon dogovora o zajedničkoj politici u Briselu, treba da edukuju nacionalne parlamente o neophodnosti ove politike. Još više zabrinjava novi termin Angele Merkel: „demokratija prilagođena tržištima“. Oni u stvari predlažu podređenost nacionalnih demokratija onome što ekonomske i finansijske elite smatraju neophodnim za spas evra.
Danas se radnici Evrope ne bore samo protiv mera štednje ili za očuvanje socijalne države, već i za zaštitu suštine demokratije u Evropi od kratkovidih i neuravnoteženih pravila, nametnutih i diktiranih od njenih elita.
Ronald Janssen, Social Europe Journal, 14.11.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 18.11.2012.