Kemnic i uspon desnice u Nemačkoj

Spomenik Marksu u Kemnicu

Spomenik Marksu u Kemnicu, foto: Flickr/Dan

Bilo je to teško veče za Karla Marxa. Sa svog postolja u istočnonemačkom gradu Chemnitzu bio je prinuđen da svedoči jednom od najvećih skupova u posleratnoj Nemačkoj na kojem su se izvikivale fašističke parole. Trg na kome je postavljena gigantska glava filozofa, u gradu koji se od 1953. do 1990. zvao Karl-Marx-Stadt, bio je poprište nasilnih nemira uz nacistička obeležja. Kako se to dogodilo u ovom gradu bogatog industrijskog nasleđa?

Neposredan povod za nemire bilo je tragično ubistvo. U noći 26. avgusta 35-ogodišnji Nemac izboden je na smrt. Dva mlada azilanta iz Sirije i Iraka uhapšeni su pod osnovanom sumnjom da su počinioci. Uprkos brzoj i uspešnoj istrazi lokalnih vlasti mreža radikalno desnih grupa i huligana pozvala je na demonstracije da bi pokazali, kako su rekli, „ko je glavni u gradu“. Na snimcima koji su se pojavili na internetu moglo se videti kako jure strance po ulicama naočigled zatečenih, malobrojnih policijaca.

Sledećeg dana lokalne antimigrantske mreže i druge desničarske grupe organizovale su masovan protest uz podršku ultradesničarske partije AfD. Odazvalo se oko 6.000 ljudi (daleko više nego što je policija očekivala), a među njima i mnogi tzv. obični građani koji su došli da izraze svoj gnev zbog ovog ubistva i nemačke migrantske politike uopšte. Demonstracije su se delom otele kontroli, pa je bilo nezakonitih nacističkih pozdrava koji su prošli nekažnjeno, a napadnuti su i novinari. Na sledećim demonstracijama 1. septembra, koje su organizovali AfD i lokalne desničarske grupe, istaknuti političari iz AfD-a marširali su rame uz rame sa neonacistima ukidajući razliku između stare i nove desnice.

Mada desničarska propaganda i nasilje nisu isključivo istočnonemački problem, usled brojnih političkih, ekonomskih i kulturoloških faktora oni su koncentrisni pre svega u novim federalnim državama. Tranzicija istočne Nemačke na tržišnu ekonomiju u najvećoj meri je uspela. Danas je medijalna zarada po glavi stanovnika tek nešto niža od proseka EU27, dok je Saksonija najprosperitetnija među (5) novih federalnih država. Nezaposlenost je na rekordno niskom nivou. Ali gotovo 30 godina od ujedinjenja, pretežne razlike u prihodima između istoka i zapada Nemačke i dalje opstaju, radni dan na istoku je duži i mnogi ljudi su prinuđeni da napuste porodicu i prijatelje u potrazi za poslom na zapadu zemlje.

Često se previđa da se dva dela Nemačke, ujedinjena već tri decenije, i dalje oslanjaju na prethodnih 40 godina razdvojenosti tokom kojih su formirane različite političke kulture. Neki analitičari tvrde da Saksonija i drugi delovi istočne Nemačke istorijski pripadaju evropskom istoku, a ne zapadu i da je njihova politička kultura sličnija poljskoj ili mađarskoj nego onoj u zapadnoj Nemačkoj.

Na istoku Nemačke brojna tranziciona iskustva doprinela su niskom stepenu poverenja u državu i njene predstavnike, dok istovremeno preovladava (sačuvan) koncept političkog odlučivanja sa vrha nadole, uz autoritarnu predstavu o svemoćnoj državi. Učešće u politici je niže od nemačkog proseka, organizacije građanskog društva i političke partije su slabije i bez čvrstog uporišta.

Saksonija je poseban slučaj. Tu su aktivističke strukture radikalne desnice čak podržale terorističku grupu NSU (National Socialist Underground, Nacional-socijalističko podzemlje) tokom njenog ubilačkog pohoda protiv stranaca. Rasističke demonstracije PEGIDA u Drezdenu ostale su lokalni fenomen, uprkos pokušajima da se pokret omasovi. Većina uznemirujućih antimigrantskih demonstracija u Nemačkoj poslednjih godina održane su upravo u saksonskim gradovima kao što su Freital, Heidenau, Clausnitz ili Bautzen.

Na vlasti u Saksoniji je gotovo 30 godina konzervativna Hrišćansko-demokratska unija (CDU), koja se sada suočava sa posledicama svog upornog potcenjivanja desničarskog ekstremizma. Sem toga, godine stroge štednje iscrple su saksonske javne službe, uključujući i snage reda i zakona. Kada na ulicama nema dovoljno policije verovatno ih nema dovoljno ni u službama.

Tek će se pokazati da li su nemiri u Chemnitzu značajan trenutak nemačke političke istorije. Oni jesu bili masovni, ali ne i izuzetni – poslednjih godina su antimigrantski protesti redovna pojava širom zemlje. Međutim, ono po čemu su nemiri u Chemnitzu posebni jeste činjenica da se do sada retko dešavalo da skup koji organizuju neskriveni neonacisti dobije toliku podršku među građanima. Ljudima očigledno nije smetalo da se pridruže grupi baraba koje dižu ruku u nacistički pozdrav, jer im je izgledalo da se bore za pravednu stvar. Atmosfera podela izazvana oštrom javnom debatom o legitimnosti i uspehu nove migrantske politike spustila je moralni prag nemačkog društva.

S druge strane, ovi događaji nisu prošli bez reakcija javnosti, uz vatrene pozive vodećih političara na odbranu vrednosti liberalne demokratije i vladavine prava. U medijskom diskursu nemiri se smatraju signalom upozorenja da je ugrožena sama suština demokratskog poretka.

Ali neredi i reakcije na njih verovatno će ojačati radikalno desničarsku partiju AfD. Njena agenda nalaže da se svaki društveni spor predstavi kao kulturološki rascep ili sukob civilizacija. Pozivi različitih stranaka na demokratsko jedinstvo zamagljuju međusobne razlike, čime zapravo doprinose narativu ultradesničara da su oni jedina stvarna alternativa. Sa dobrim rezultatima u anketama, bogatim resursima parlamentarne stranke i jakim uticajem na izbor dnevnih pitanja u javnosti, AfD je postala politička snaga s kojom treba računati. Nastupio je kraj izuzetnosti nemačkog partijskog sistema. Istorijski ukorenjen, posleratni imunitet na uspostavljanje radikalno desnih političkih stranaka definitivno je stvar prošlosti.

Uprkos svemu, otpor tome je još uvek ogroman. U ponedeljak 3. septembra Karl Marx je odahnuo: čak 65.000 ljudi okupilo se na antirasističkom koncertu pod nazivom Wir sind mehr / Nas je više. Zbog velikog odziva, koncert je bio izmešten sa Marksovog trga u veći prostor. Ova svirka će svakako osvežiti kulturnu scenu u Chemnitzu, ali za odbranu demokratije biće potrebno nešto više od pesme.

Matthias Ecke, Social Europe, 05.09.2018.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 06.09.2018.