Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Čemu služi privreda? Da li privreda služi tome da neki ljudi imaju posao i ostvaruju zaradu ili privreda služi da zadovolji potrebe građana? U Srbiji preteže prvo mišljenje.

Najnoviji primer je jučerašnji (četvrtak, 10. maj) štrajk beogradskih taksista. Zbilja, zašto su protestovali beogradski taksisti – uzgred, tako što su maltretirali stotine hiljada nedužnih ljudi? U suštini, demonstrirali su protiv konkurencije. Tačnije, tražili su da država onemogući njihovu konkurenciju koja je tek počela da se pomalja.

To naravno nije prvi put. Beogradski taksisti to rade oduvek i nikada nijedna vlada, ni gradska ni republička, pa ni Đilasova, nije uspela da im se odupre. Ako je uopšte htela.

Njihova ključna pobeda je u stvari ograničenje broja taksista u gradu. Što znači smanjenje konkurencije. Što, pak, za posledicu ima slabiju uslugu i veće cene. Kada je neki kijamet ili praznik, taksi po pravilu ne možete da dobijete, a kad iz Beograda odete u unutrašnjost, ne možete da se načudite jeftinoći tamošnjih taksi usluga.

No, ponašanje beogradskih taksista zapravo nije ništa novo. Ne samo u smislu: kad mogu advokati, lekari, malinari i ostali povremeni ili stalni abonenti državne potpore, što ne mogu i taksisti. U srednjem veku zanatlije su se organizovale u udruženja – esnafe, cehove, gilde – upravo zato da bi onemogućili ulazak drugih u njihov zabran. Modernizacija privrede i države te je barijere razbila, ali su se ponegde, i u ponečemu, kao što je gore napomenuto, one još zadržale.

I sada se zapravo u Beogradu dešava isto. Nove tehnologije preskočile su stare prepreke i donele konkurenciju, a to se beogradskim taksistima uopšte ne sviđa. Logično – kome se pa sviđa. Svako bi voleo da ima monopol. Zato je tu država da ga, pre svega podsticanjem konkurencije, spreči. Beogradski taksisti, međutim, imaju tu privilegiju da mogu da zakrče grad, naprave haos, a svaka vlast se toga plaši (ako ga ona ne organizuje, naravno) i onda lako popusti pod njihovim pritiskom.

Radi se, dakle, baš o tome – o specijalnom tretmanu koji ima ova grupa građana. Termin osobe sa posebnim potrebama smišljen je da bi se izrazilo poštovanje prema ljudima koje je priroda (ili sudbina) na neki način oštetila i umanjila pojedine njihove sposobnosti. Kod taksista je, međutim, obrnut slučaj. Oni nisu hendikepirani, nego naprotiv povlašćeni, ali se ponašaju kao društvo sa posebnim potrebama čijim zahtevima vlast mora da udovolji. Kao da su, daleko bilo, stvarno invalidi.

Nažalost, vlast im udovoljava. Jer, i ona ima posebne potrebe, glede vlasti, što bi kazali Hrvati. Kao što je rekla ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović, zašto se taksisti uopšte bune. Rečeno im je da povećanja broja taksista neće biti – i neće ga biti. Rečeno im je da neće biti ubera – i neće ga biti. Rečeno im je da kar gou neće biti dozvoljen – i neće biti.

A sve to čega neće biti donelo bi koristi ogromnom broju (Beo)građana. Jer bi se po gradu vozili lakše i jeftinije. Tako da su na kraju hendikepirani obični građani. Jer se društvo sa posebnim potrebama i ovog puta, kao i mnogo puta ranije, između sebe brzo dogovorilo.

Peščanik.net, 11.05.2018.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.