Foto: Viktor Cerovski
Foto: Viktor Cerovski

 
Tragom skorašnjih tekstova o (neo)liberalizmu na Peščaniku, prof. Bošković uvodi dobrodošao minimalni pojmovni okvir definišući pojam liberalizma kao skup teorija proisteklih iz prosvetiteljstva, kojima je zajedničko suprotstavljanje bilo kom obliku političkog apsolutizma, dok je neoliberalizam pre svega pogrdan izraz za američke libertarijance (koji sebe radije nazivaju klasičnim liberalima), čiji negativan predznak dolazi od kritičara slobodnog tržišta i vlada Margaret Tačer u Velikoj Britaniji i Ronalda Regana u SAD-u.

Prateći ovu putanju, podsetiću da je Reganova administracija 1987. postavila Alena Grinspena za predsednika Američkih federalnih rezervi. Zagovornik deregulacije tržišta i privatizacije socijalnog sistema SAD, koji kao najznačajniji formativni intelektualni uticaj ističe libertarijansku filozofiju Ajn Rand, Grinspen ostaje na čelu ove institucije i pod administracijama: Buša starijeg, Klintona i oba mandata Buša mlađeg sve do neslavnog završetka u odjeku finansijskog praska 2008. priznanjem na saslušanju pred Kongresnom komisijom da je u svojoj ideologiji – (koju shvata kao okvirni model kako svet funkcioniše), a u prilog čijeg izuzetno dobrog funkcionisanja je tokom četrdeset godina(!) bio prikupio vrlo značajne dokaze, usled ekonomske krize – našao nedostatak.1 Kongresna komisija na (moju) žalost nije insistirala na preciznijem opisu ove ideologije/modela niti na objašnjenju pronađenog nedostatka, već je Grinspena razrešila dužnosti.

Premijerka Tačer je ovde možda još zanimljivija zbog njene čuvene maksime “nema društva” (There is no such thing as society). Budući da bez jeze ne mogu da zamislim da je u pitanju bila šala, ili da prihvatim tvrdnju da je Margaret Tačer bila skandalozno neobaveštena – pretpostaviću provizorno da je u pitanju skica jedne nove teorije, dabome, društva.

Direktna posledica: ako nema društva, onda sledi da, generalno, nema ni društvenih nauka, a posebno nauke o društvu poznatije pod imenom sociologija. Samim tim i pojmovni aparat, definicije, teorije, istraživanja, knjige, radovi i rasprave koje sabiramo pod naslovom “sociologija” – su ni o čemu. Oštrim rezom ne samo da je odsečen čitav sistem nauka, već su istovremeno oborene i pritužbe kritičara da se kroz pomenutu izjavu premijerka iskazala kao društveno neodgovorna, društveno opasna ili anti-socijalna.

Tačer je, bunim se u sebi, opasno blizu totalitarno-dogmatskog odbacivanja čitavih nauka! Ali trenutak kasnije se vraćam na kurs ispitivanja posledica njene maksime, (samo)kritičkim stavom da možda moja pobuna proističe iz neshvatanja nepostojanja društva, gde mi je razumevanje termina “dogmatizam” i “totalitarizam” i dalje kontaminirano sociologijom ili pojmom društvenog.

Maksima premijerke je parafraza proistekla iz intervjua datog septembra 1987,2 a rekonstrukcija konteksta bi svakako bila od pomoći u skiciranju osnovnih elemenata njene teorije. No ovde je još zanimljivija njena izjava objavljena devet meseci posle intervjua, gde je upravo ovaj kontekst pojašnjen kroz sledeću reformulaciju,3 citiranu ovde u celini:

“Previše često se nevolje ove države shvataju kao nevolje društva. Takođe, kada se zahteva akcija, društvo je pozvano da deluje. Ali društvo kao takvo ne postoji osim kao pojam. Društvo je sačinjeno od ljudi. Ljudi su ti koji imaju dužnost i uverenja i rešenost. Ljudi su ti koji završavaju posao.” [preveo i istakao V.C.]

Teorija je dakle nešto promenjena: u reformulaciji, društvo postoji kao takvo, ali samo kao pojam. Sociologija stoga sada postaje nauka gde se razvija znanje o društvu samo kao o pojmu, a sem kao pojam, društvo i dalje ne postoji. Ljudi bi bili slobodni da koliko god žele pričaju, studiraju i razmišljaju o pojmu društva, proizvode i sistematizuju znanje u rubrici sociologija, uz jedino ograničenje da bi sve to bilo bez ikakve veze sa ljudskom realnošću, jer društvo se sastoji od ljudi, a samo ljudi, nikako društvo, deluju. Sociologija bi prema ovoj proširenoj teoriji bila sistem znanja koji je ideološki, dok bi u ovoj Tačerovoj viziji realnosti ljudi živeli u državi bez društva.

Sve ovo, sav ovaj tačerizam možda nema smisla, ali svakako ima svoju malu ideološku mašinu: vlast svakoj kritici vlasti može da insinuira kontaminaciju nečim apstraktnim što nema veze sa realnošću, sve dok se kritika ne iščisti od svake primisli toga (ovde društvenog) što vlasti smeta – ne bi li bila prihvaćena kao kritika, i tako doprinela ustrojstvu društva, sa izvesnom suptilnom ali i vrlo represivnom podelom uloga, u kojoj država samo organizuje ljudsku realnost, a kritika društva (u svim svojim značenjima) postaje ideologija.

Peščanik.net, 29.01.2014.

Srodni linkovi:

Viktor Cerovski – Things to check pre servisa veš mašine

Milivoje Radaković – Sociolozi bez sociologije

RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU

________________

  1. Transkript saslušanja je dat na http://www.pbs.org/newshour/bb/business/july-dec08/crisishearing_10-23.html (pristupljeno 26.1.2014).
  2. Prvi paragraf odgovora na 27. pitanje (pristupljeno 26.1.2014).
  3. Isto, dno strane.