Zaboravimo na trenutak na tekuća prepucavanja između Trumpa i predsednika Federalnih rezervi. Vratimo se na stanje od pre šest meseci, stanje koje je trajalo prethodnih pedeset godina.
S jedne strane nalazi se veliki i moćni tabor neoliberala. Kao što je Quinn Slobodian pokazao u svojoj izvrsnoj knjizi Globalisti: pad imperije i rađanje neoliberalizma (moj prikaz možete pročitati ovde), neoliberali okupljeni oko društva Mont Pelerin bili su skeptični u pogledu sposobnosti prokapitalističkih političara da zauvek pobeđuju na izborima i tako održavaju kontrolu nad polugama zakonodavne i izvršne vlasti. Strahovali su, ne bez razloga, da bi levičarske, socijalističke i populističke stranke mogle prevagnuti. Kako u tom slučaju zaštititi vođenje ekonomskih politika od socijalističkih nagona ovih stranaka? Rešenje je pronađeno u postepenom izuzimanju brojnih funkcija državne uprave iz nadležnosti zakonodavne i izvršne vlasti i njihovom prepuštanju čisto tehničkim ekspertskim agencijama. Ako bismo se svi složili da su monetarna i fiskalna politika, poslovna regulativa i tako dalje striktno tehnička pitanja koja je najbolje prepustiti stručnjacima, onda bi donošenje odluka u tim domenima biti zaštićeno od uticaja stranaka na vlasti, pa bi nadležne agencije na miru mogle da sprovode „ispravne“ politike, u interesu vlasnika kapitala.
To je ideologija iz koje je izrasla ideja o nezavisnosti ne samo centralnih banaka, nego i drugih ekonomski relevantnih segmenata državne uprave. „Nezavisnost“ o kojoj se ovde govori zapravo je nezavisnost od demokratski izabranih vršilaca vlasti koji treba da zastupaju javni interes. Slobodian zaključuje da se u neoliberalnom pogledu na svet sve svodi na razliku između „dominiuma“, sfere u kojoj je ekonomska moć u rukama profesionalaca, i „imperije“, sfere u kojoj izabrani vršioci vlasti obavljaju simbolične funkcije kao što su isticanje nacionalnih zastava, obeležavanje dana nezavisnosti i organizacija parada s vojnim orkestrima, ali nemaju nikakvog uticaja na politike od kojih zavise kamatne stope, oporezivanje, regulacija poslovanja, kretanje kapitala. Svi zaista važni poslovi obavljaju se unutar „dominiuma“.
Takav pristup je „internacionalizovan“ 80-ih i 90-ih godina prošlog veka. Pod vođstvom Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, sve veći broj zemalja je prihvatao „depolitizaciju“ centralnih banaka i, u manjoj meri, ostalih tehničkih sektora ekonomskog odlučivanja. Grafikon u nastavku, koji sam preuzeo iz članka Adama Toozea, nedavno objavljenog na Substacku, pokazuje trend značajnog uvećanja nezavisnosti centralnih banaka u bogatim zemljama sveta u periodu od 90-ih godina do globalne finansijske krize 2008 (što nas nimalo ne iznenađuje). Bio je to važan element neoliberalne globalizacije koji su mnoge zemlje u razvoju prepisale. Takav pogled na svet ne dopušta da se nezavisnost centralne banke dovede u pitanje.
Usput treba primetiti da je taj pristup vrlo sličan pristupu koji je danas prihvaćen u Kini. Može se tvrditi (kao što je tvrdio Tongdong Bai u knjizi Protiv političke jednakosti; recenziju sam objavio ovde) da bi najbolje bilo da se čitava politička sfera prepusti na tehničko upravljanje visokokvalifikovanim ekspertima. Nadzor je potreban. Ali to samo umanjuje efikasnost sistema. Niko ne predlaže da se glasanjem izjašnjavamo o odlukama lekara. Iz istih razloga, najsloženija ekonomska i politička pitanja treba prepustiti ljudima koji su za to obučeni i kompetentni. Problem s vladama koje se biraju na izborima jeste u tome što one pokušavaju da se umešaju u proces odlučivanja. Problem se dodatno pogoršava kada vlade biraju ljudi s nevelikim poznavanjem ekonomije i politike.
Neoliberalno stanovište je privuklo mnogo kritičara u proteklih pola veka. Nazovimo tabor kritičara „demokratskim taborom“. Njihov stav je da odluke o ekonomiji moraju imati izborni i demokratski blagoslov da bi uopšte bile legitimne, kao i sve druge vladine odluke: zakonodavna tela mogu da odluče da podignu ili spuste starosnu granicu za glasanje, isto kao što mogu da odluče da podignu ili spuste kamatnu stopu. Važno je da odluke o važnim ekonomskim pitanjima ostanu pod kontrolom biračkog tela; to je čak važnije nego u slučaju nekih drugih odluka, jer ta pitanja direktno utiču na sve građane. Ako o sve većem broju pitanja odlučuje profesionalno-menadžerska klasa, čemu onda služe demokratija i izabrani nosioci vlasti? Da nas povedu u pevanju državne himne?
Takve su bile pozicije dva tabora.
Onda se pojavio Trump. Kao izabrani nosilac vlasti, Trump želi da kontroliše i Federalne rezerve. Da li ga to približava demokratskom taboru? Ni najmanje. Trump zapravo učvršćuje neoliberalnu agendu. Da bismo to uočili, treba se prisetiti kako je nezavisnost ekonomskog odlučivanja izvorno postala deo neoliberalne agende: „tradicionalni“ neoliberali su bili pesimistični u pogledu sposobnosti njima bliskih konzervativnih političara i stranaka da steknu i sačuvaju vlast. Zagovaranje nezavisnosti ekonomskih agencija zapravo je način da se preduprede „loši“ ishodi u slučaju da neprijateljske partije i političari dođu na vlast.
Ali Trumpov neoliberalizam nije ni pesimističan ni defanzivan. On je optimističan i agresivan. Ako danas on – a sutra neki njemu sličan političar – ima u rukama svu političku moć, zašto ne bi preuzeo i sve ekonomske institucije? Mises i Hayek bi to sigurno odobrili – ali i dalje bi bili skeptični u pogledu kapaciteta takvih političara da sačuvaju vlast. S Trumpom to nije slučaj.
Pokazuje se da je ključna razlika između Trumpa i „tradicionalnih“ neoliberala zapravo u njihovom optimizmu ili pesimizmu u pogledu održivosti uspešne kontrole vlasti, a ne u polaznom stavu o tome treba li neoliberalima uopšte dozvoliti da preuzmu ekonomske institucije. „Tradicionalni“ neoliberali su bili pesimisti; Trump je optimista. Uveren je da će neoliberali i MAGA bar neko vreme vladati svetom (sigurno i Sjedinjenim Državama). Ako je već tako, zašto ne bi zavladali i Federalnim rezervama?
Global inequality and more 3.0, 29.08.2025.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 02.09.2025.
RASPRAVA O NEOLIBERALIZMUTRAMPOZOIK
