Država (to sam ja!) protiv Kokana Mladenovića

MUBI, Dogville, Lars von Trier, Denmark 2003.

MUBI, Dogville, Lars von Trier, Denmark 2003.

Abstrakt: ….stvar je preuzelo autentično zabrinuto i zbog toga, sudeći po imenu, formirano udruženje građana – Patriotski savez Beograda. Milorad Radević, diplomirani sociolog koji radi u Arhivu Srbije je, dakle, uočio da je `dara prevršila meru` i odlučio da zatraži zaštitu ove države i ovog naroda. (NIN, 29.10.1998.)

Jedva da je Šešeljev zakon o medijima navršio punoletstvo, kad evo nama novog dežurnog patriote. Ovog puta, on se zove Zoran Đuričić. Kao i pređašnji, radi u ustanovi kulture. Ne, doduše u Arhivu Srbije, ali u podjednako reprezentativnom Narodnom pozorištu. Umesto Patriotskog saveza Beograda, aktuelni kulturni delatnik nastupa kao član sindikata.

Tadašnji naš gospodar života, a naročito smrti – Slobodan Milošević – nije se oglašavao. Imao je, zajedno sa svojim koalicionim partnerima – radikalima osećaj i uverenje totalne kontrole, pravosuđa naročito.

Aktuelni gospodar naš Vučić, međutim – da li usled blagoglagoljivosti ili (sasvim neosnovanog) osećaja nedovoljno totalne kontrole – oglasio se, ovog puta u maniru smernog i poniznog Juraje Hipa (Uriah Heep, ne rok grupa, već poluzaboravljeni Dikens): “Sramota je da radnici iz kulture takve reči koriste. Sramota je blaga reč kojom bih to opisao” (Blic online, 10.09.2015). Blaga reč blagog čoveka, nasuprot zlokobnim rečima čoveka krvi i tla: “Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana!” Reči su izgovorene u ustanovi visoke, najviše kulture – Narodnoj skupštini Republike Srbije, 20.07.1995. Mora biti da preterujem: ta to je bilo pre dobrih dvadeset godina, te sledstveno ovaj blagi i ponizni današnji čovek nije više uopšte ondašnji podstrekač prolivanja krvi. To što se zove isto i izgleda kao taj nekadašnji, mora biti da je čista slučajnost ili nepodopština našeg kolektivnog vlastitog sećanja i verolomnog Youtuba. A i zaštićen je čvrstim radikalsko-naprednjačkim poimanjem pravne države: nit ga je ko zbog ondašnjih reči krivično gonio, nit postoji bilo kakva presuda.

I tako dolazimo do ključne pravne razlike: tadašnjeg zagovornika odmazde i krvoprolića u najvišem državnom telu (parlamentu) niko nije procesuirao, a Kokana Mladenovića – zbog kritičkih reči o blagom čoveku krvi i tla i mračnih reči predviđanja ovdašnje budućnosti, izrečenih u novinskom intervjuu – gone čak dva ministarstva sile (unutrašnjih poslova i pravosuđa) preko nezavisnih i nepristrasnih policajaca i još nezavisnijih i nepristrasnijih tužilaca.

Ova bitna pravna razlika, za sada, traži objašnjenje bar dva pitanja: (1) čime se ima objasniti krajnje efikasni krivični progon koji danas demonstriraju inače mlitavi i neažurni organi državne sile protiv K. Mladenovića zbog reči izrečenih u medijskom intervjuu (njihovu poslovičnu neefikasnost ne treba dokazivati: podsetimo se samo pada helikoptera i smrti sedam ljudi, pokušaja ubistva M. Beka, neokončanih postupaka protiv osumnjičenih za ratne zločine i sličnih minornih zlodela); (2) zbog čega (kog krivičnog dela) se goni Kokan Mladenović?

(1) Blage reči blagog gospodara („Sramota“!), ali još više živo sećanje na njegovu zlokobnu i osvetoljubivu prošlost, dovoljne su ovdašnjim policajcima i tužiocima da se trgnu iz primerene im letargije i da stvar uzmu ozbiljno i hitno. Isto kao što su žustre reči „Ne dam Gašića, ne dam Lončara“ – bile dovoljne da parališu svako sećanje na pravo u Višem tužilaštvu Beograda, te je ovo – suprotno svemu – izdalo saopštenje u kome je za helikoptersku nesreću osudilo nesretnog pilota – bez ikakvog postupka, bez učešća suda.

Razume se, i jedno i drugo je sudski nedokazivo kad se radi o uticaju Aleksandra Vučića na organe gonjenja. Blage reči su pale (na veoma plodno tle) pre ikakvog postupka, krivičnu prijavu je podnelo privatno lice („iz ličnih razloga“), svaka paralela sa tzv. Patriotskim savezom i Miloševićem je zlonamerna, naše policija i tužilaštvo se snažno i nezavisno (od pristojnosti, prava i zdravog razuma) razvijaju, predstoji nam otvaranje poglavlja 23. i 24, hrlimo ka vrednostima EU, naročito ka slobodi govora i medija, smerni smo i blagi prema političkim protivnicima, bla, bla, bla. Dokaziva je, međutim, podložnost organa gonjenja političkom uticaju, jer se radnja koja je Kokanu Mladenoviću stavljena na teret sastoji u njegovim kritičkim rečima o današnjem političkom stanju, o današnjem gospodaru naših života i smrti i u Mladenovićevoj političkoj proceni kuda sve to vodi. Da je K. Mladenović izrekao da će se današnja slabašna opozicija u krvi ugušiti – to bi bila u očima organa gonjenja samo jedna (poželjna) metafora, a ne delo koje traži efikasan i društveno korisni rad policije i tužilaštva.

(2) Zbog čega je podnesena krivična prijava protiv Kokana Mladenovića? Krivična prijava nije objavljena (biće uzbudljivo pročitati je, jednom, možda). U medijima se nailazi na dve različite informacije – da je K. Mladenoviću prijavom stavljeno na teret da je u svom intervjuu navodno izvršio krivično delo napada na ustavno uređenje (predviđeno u čl. 308. Krivičnog zakonika Srbije, dalje: KZ): „Ko silom ili pretnjom upotrebe sile pokuša da promeni ustavno uređenje Srbije ili da svrgne najviše državne organe, kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina“ – ili da je navodno počinio delo izazivanja nacionalne, rasne ili verske mržnje i netrpeljivosti iz čl. 317. KZ: „Ko izaziva ili raspiruje nacionalnu, rasnu ili versku mržnju, ili netrpeljivost među narodima ili etničkim zajednicama koje žive u Srbiji, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina“. Budući da je portparolka nadležnog tužilaštva ustvrdila da je u pitanju prijava zbog ovog drugog dela (čl. 317. KZ), za sada ću se uglavnom držati te (polu)službene verzije.

Pročitala sam intervju Kokana Mladenovića, koji se navodi kao „inkriminisan“, na web stranici www.mojnovisad.com od 05.07.2015. Čitala ga ne samo politički (sa odobravanjem), već i krivičnopravno. Čitala i moj krivični Bedeker, „Komentar Krivičnog zakonika“, pokojnog prof. Ljubiše Lazarevića (drugo izm. i dop. izdanje, Beograd, 2011).

Profesor je, komentarišući čl. 317. KZ, na str. 920 napisao: „Radnja krivičnog dela je izazivanje ili raspirivanje mržnje ili netrpeljivosti. Izazivanje je stvaranje do tada nepostojeće mržnje ili netrpeljivosti, dok raspirivanje pretpostavlja postojanje nekog od ovih osećanja i njihovo dalje razvijanje i produbljivanje. Mržnja je neprijateljsko osećanje prema nekome i predstavlja psihološki osnov za stvaranje konfliktnih situacija i preduzimanje određenih akcija, usled čega mogu nastati teški poremećaji među narodima i nacionalnim manjinama, odnosno verama i rasama, često praćeni i drugim teškim posledicama. Netrpeljivost je nešto blaži oblik odnosa među narodima, nacionalnim manjinama ili verskim grupama i označava stanje nepoverenja, osećanja netolerantnosti i odbojnosti“. Dalje, na str. 921, autor piše: „Narodima se smatraju veće etničke grupacije ljudi koji su međusobno teritorijalno, ekonomski, kulturno i jezički povezani… Etničke zajednice su etničko-nacionalne grupacije koje žive u Srbiji, čiji matični narod živi u nekoj drugoj državi, kao što su npr. Mađari, Albanci, Turci, Slovaci i dr“. I nadalje: „Za krivicu je potreban umišljaj, direktan ili eventualni. Učinilac treba da je svestan da svojom delatnošću izaziva ili raspiruje mržnju ili netrpeljivost među licima koja pripadaju narodima ili etničkim zajednicama, i da to čini na osnovu njihove nacionalne, rasne ili verske pripadnosti.“

Čitajući, dakle, „inkriminisani“ intervju Kokana Mladenovića naišla sam samo na jednu zajednicu koju on izrično pominje. To su Dogvilci iz mesta koje se zove Dogvil, a mesto je, kako je sam Mladenović objasnio (što bi moglo izazvati krivičnopravni očaj organa gonjenja, kao tešku posledicu), imaginarno. No, iako je imaginarno, ono je uporedivo, i tu uporedivost Kokan Mladenović izrično obrazlaže:

„`Dogvil` je nastao kao vrsta pobune, kao naš revolt u odnosu na Dogvil u kome živimo. Čitava predstava je praktično komparacija između tog zatvorenog sveta Dogvila iz filma Larsa fon Trira i našeg uočavanja sveta u kome živimo. Stanovnici Dogvila kod fon Trira vole da kažu za sebe da su čestiti, pošteni ljudi, da poštuju porodične i društvene vrednosti, da su odani zajednici, da su veliki vernici, sve najbolje. A dolazak te strankinje, te Grejs, razobliči ih kao najgore ljude na svetu, i Dogvil razobliči kao mesto koje je sušta suprotnost onome što propoveda. Dogvil je svet koji živi u izolaciji. Mi smo više od dve decenije proveli u različitim vrstama izolacije: ratovi, sankcije i sve drugo što nam se dešavalo. Nekako je život išao mimo nas, svet se mimo nas razvijao. A mi smo ostali ubeđeni da nas to nije nešto preterano dotaklo. Ja se bojim da su posledice po sve nas strašne, da su devedesete došle na naplatu. Pogledajte samo monstruozne zločine koji se dešavaju u Srbiji u proteklih nekoliko godina, tu eskalaciju zla, eskalaciju porodičnog nasilja… To više nisu mafijaški obračuni iz devedesetih. To su neki, do juče, obični ljudi. Neke komšije, neki mesari, neki uredni bračni drugovi, a razmere zla su tolike da je to jedna nova pošast.“

Pa sad, neka se uvere organi gonjenja da li se izaziva mržnja prema Dogvilcima, a ako organi putem istrage ili na neki drugi meta-način dođu do saznanja da su Dogvilci zapravo Srbi, ili pravoslavci, ili beli ljudi, a vlastrodršci, takođe Srbi i pravoslavci i beli ljudi – valjalo bi da odgovore ko tu koga mrzi ili šta tu ko raspiruje, a naročito kako taj što izaziva i raspisuje govori kao Srbin, nemam saznanje o verskoj pripadnosti, a na prvi pogled izgleda kao bledoliki. Drugim rečima – šta je radnja izvršenja, ko (šta) je zaštitni objekt, prema kome se izaziva (raspiruje) mržnja i netrpeljivost, a naročito šta sve to ima sa nacionalnom, etničkom, verskom ili rasnom odlikom bilo koga involviranog. O umišljaju – da ne trošim reči.

Za „pristalice“ teze da je Mladenović rečima u intervjuu počinio neko drugo krivično delo, a pominje se napad na ustavno uređenje, evo još malo od prof. Lazarevića, o delu iz čl. 308. KZ: „Radnja krivičnog dela je određena kao `pokušaj` nasilne promene Ustavom utvrđenog uređenja Srbije. Za određivanje radnje izvršenja upotrebljen je jedan krivičnopravni pojam, tako da se ne može govoriti o njenom preciznom propisivanju, jer i sam pokušaj se u krivičnom pravu definiše kao `započinjanje radnje izvršenja ili njeno dovršenje`, što znači preduzimanje one delatnosti koja se, kod određenog krivičnog dela, može smatrati njegovom radnjom izvršenja. Stoga, pojam radnje kod ovog dela treba tumačiti u kontekstu ostalih obeležja dela, a posebno prirode zaštitnog objekta i namere izvršioca. To znači da treba da bude preduzeta neka delatnost koja prevazilazi pripremnu radnju u sadržajnom smislu, a objektivno znači ugrožavanje ustavnog uređenja“ (str. 893).

Pa nek` vide organi: šta (ko) bi ovde bio zaštitni objekt – ustavni poredak Srbije ili vlastodržac? Šta je ovde radnja izvršenja – previđanje krize ili priprema nasilja?

Nema, dakle ovde nikakvog izazivanja ili raspirivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti. Nema napada na ustavno uređenje. Ima teške i ozbiljne kritike našeg zatvorenog i izolovanog društva. Krivičnopravno čitanje daje očigledno negativan rezultat povodom postojanja kažnjivog dela, izuzev ako se ne uzme u obzir svojevrsna krivičnopravna nostalgija za čuvenim krivičnim delom neprijateljske propagande iz isto tako čuvenog čl. 133. KZ SFRJ. Bez kojeg izgleda ne možemo. Koje se stalno vraća u društvenu svest nas Dogvilki i Dogvilaca, a naročito u političku svest naših upravljača. Nema veze (prema nama unutra, u dogvilskom Karakazanu) što imamo Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i ustavno garantovanu slobodu govora. Nije bitno što ciljano krivično delo ne postoji i to očigledno ne postoji, ali bi moglo postojati neko drugo iz autoritarne prošlosti, da je i dalje propisano kao takvo. Nema veze što Ustav i KZ ne dozvoljavaju procesuiranje i kažnjavanje za dela koja kao takva (krivična) nisu predviđena zakonom. Ili da upotrebim danas aktuelnu ekonomsku retoriku: nije bitno što svi uplaćujemo novac u budžet iz kojeg se plaćaju policajci i tužioci da bi radili ono što im nije posao, tj. da bi zastrašivali i ućutkivali političke protivnike vlasti.

Za budućnost organa gonjenja i oba ministra (da sad nas ostale građane zanemarimo) bilo bi odista preporučivo da, s obzirom na to da se bave krivičnim progonom, pažljivo čitaju krivičnopravne komentare pre nego što uhvate političke signale sa konferencija za medije. Krivično pravo opstaje par hiljada godina, važi i za njih, a ne samo za nas, dok reči sa konferencije lete, zaboravljaju se, izvrću se, menjaju smisao – sve zavisi od toga ko ih emituje. A mandat, ma koliko sveti bio, ograničen je. Na relativno kratko, ma kako razorno vreme. Takođe, pojam političkog suđenja važi i za istragu, koja je kod nas tužilačka, a u ovom predmetu, prema svemu dostupnom, već je u toku.

Peščanik.net, 14.09.2015.

Srodni linkovi:

Tatjana Paunović – Pisar Vića i kapetan Jerotije

Svetlana Slapšak –Anemija

Dejan Ilić – Ubijte glasnika

Krivična prijava protiv Dejana Ilića

Saša Ilić – Početak pozorišne sezone

Krivična prijava protiv Vesne Rakić-Vodinelić i Peščanika

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. predsednica Saveta Nove stranke.
Vesna Rakić Vodinelić

Vesna Rakić Vodinelić (Svi tekstovi)