Fotografije čitateljki, Merlot Levert
Režiser Kokan Mladenović je trebalo da zna da svako ko se u Srbiji upusti u avanturu kritikovanja vlasti nužno mora imati posla sa brutalnim odgovorom partokratske države, primerenim domaćem poimanju demokratije i njenih institucija. Trag odmazde države nad mislećim pojedincima može se pratiti čitav vek unazad; bio je uvek dubok i zasnivao se na različitim oblicima represije: progona, otpuštanja s posla, te premeštenja, hapšenja, isleđivanja, zatvaranja, deportovanja u logore, marginalizovanja, izluđivanja, sve do savremenih praksi medijskog spinovanja terorizma i ugrožavanja ustavnog poretka, u kojima je aktuelni premijer Srbije pravi fachmann. Kokan Mladenović, inače dojučerašnji državni režiser par excellence (o čemu je ovde ranije bilo reči), doživeo je političku transformaciju pošto je izbačen iz orbite prestoničkih povlašćenih umetnika-direktora, da bi se u jednom trenutku našao na čistini, gde je, ostavši bez političkog zaleđa DS-a koji se zajedno sa Tadićem srušio kao kula od karata, bio prinuđen na nekoliko manevarskih koraka. Ti koraci, inače, nisu nepoznati onim ljudima koji se godinama javno zalažu za demokratizaciju političkog sistema u Srbiji, te za transparentnost i odgovornost vršenja vlasti. Mladenović je stoga morao da 1) prihvati činjenicu da više neće moći da radi u beogradskim pozorištima; 2) da će neizostavno morati da se poveže sa sličnim partnerima iz regiona i šire; 3) kao i da će morati da zaoštri kritički diskurs kada je u pitanju situacija na domaćoj političkoj/kulturnoj sceni. Sva tri koraka se jasno mogu detektovati u njegovom putu nakon novembra 2012, kada je otišao sa mesta direktora Ateljea 212, gde je prethodno bio u dugom sukobu s jednom grupom glumaca tog pozorišta.
O pravnom aspektu slučaja Mladenović već je bilo reči na sajtu Peščanika, no ostaje nam onaj deo koji se tiče pozorišne prakse u uslovima pojačane kontrole javnog govora i umetničkog rada, na koji upozoravaju aktuelni događaji. Reakcija anonimnog predsednika isto tako anonimnog sindikata nakon istupanja premijera na predsrebreničkoj konferenciji za štampu, predstavlja crveni alarm za sve koji u ovoj kulturi žele ozbiljno da rade i misle. Kokan Mladenović je već neko vreme prisutan u (nekim) medijima kao “problematični” režiser koji neprestano skreće pažnju na deformacije pozorišnog ali i političkog života u Srbiji. Ono što saznajemo o njemu tokom proteklih meseci je pre svega priča o otkazivanju premijere Koštane u Pozorištu na Terazijama, s kojim je Mladenović imao solidnu saradnju. On to vidi kao učinak političke cenzure, ali i kao reakciju direktora tog pozorišta na činjenicu da bi glavnu ulogu u predstavi trebalo da igra osoba transrodnog identiteta, tj. autor i interpretator sevdalinki Božo Vrećo. No svakako je Vrećo u pravu kada kaže da glavni problem nije (samo) izbor glumca za glavnu rolu, već pre svega “neki lični problemi između reditelja i direktora pozorišta ili nekih drugih ljudi”. Ovi lični problemi, kako to eufemistično kaže Vrećo, ispostaviće se kao neuralgično mesto čitave kulture u Vučićevoj Srbiji. Najveći lični problem premijera je zapravo pobuna i to javna, koju je Kokan Mladenović uspešno plasirao preko medija, ali koju je pre toga pokušao da artikuliše u čitavom nizu pozorišnih projekata koje je realizovao sa tetarima u Temišvaru (Okovani Prometej), Budvi (Julije Cezar) i Novom Sadu (Dogvil). Iako se opredelio za poetiku “šakom u glavu”, koja odustaje od operisanja velikim metaforama, ipak se radi o pažljivo biranim narativima koji omogućavaju teatru da progovori o društvu i državi, koji su prinuđeni da gledaju sopstveno razobličavanje na pozorišnoj sceni. Ono što je možda najinteresantnije u Mladenovićevoj novoj fazi je oslanjanje na bazične funkcije teatra kao narodnog tribuna i kritičkog korektiva, odakle ovaj režisar polazi u postavci svojih komada. Tako je Dogvil osmišljen kao “društvena platforma” koja bi trebala da okupi sve one koji u ovom društvu prepoznaju zlokobne devijacije dvostrukog morala onih, koji sa blagim izrazom lica i bezazlenim smeškom govore o budućnosti, krijući ispod brendiranog sakoa fleke od tuđe krvi. Vrlo često, “krv” je metafora kojom Mladenović operiše i izvan pozorišnih dasaka. Ujedno, to je i tačka u kojoj je nastao klinč između režisera i vladara, ali i mesto na kom Mladenović pokušava da zasnuje opozicioni diskurs koji se povukao sa javne scene. Glavna teza je vrlo jednostavna i ona nastoji da skrene pažnju na činjenicu da se ispod ružičaste slike srpskog društva u demokratskom naponu nalaze veliki zločini, čije tragove povremeno možemo videti u naprslinama stvarnosti, pre nego što ih “delivery unit” ne sankcioniše.
Paralelno s ovim događajima, glavna vest u kulturi bila je činjenica da se resorni ministar Tasovac ponovo vratio svojoj staroj ljubavi, odnosno tvitovanju. Najnoviji tvit, koji su mediji preneli kao još jednu zgodnu duhovitost čoveka koji je zadužen za unapređenje kulture, bio je upućen Kokanu Mladenoviću kao “Sandokanu”. Odnosno kao piratu, otpadniku koji se ne libi da povlači sablju (“s čašću ili bez nje”, svejedno) u komunikaciji s vlastima. Mladenović se, s druge strane, ne usteže da po ko zna koji put naglasi kako o njima “ne misli ništa lepo” te da mu svi skupa liče na reality show za koji bi najradije kandidovao Brejvika. Ovakvi ispadi, u vidu “terorističkih metafora” umanjuju Mladenovićev režiserski potencijal i očigledne napore da artikuliše drugačiji govor u pozorišnom sistemu Srbije, koji bi s pravom “trebalo srušiti i izgraditi nešto novo”. Da je to tako svedoči i saslušanje ovog režisera na osnovu prijave Zorana Đuričića, predsednika Nezavisnog sindikata koji je preuzeo na sebe obavezu da društvo oslobodi od subverzivnog elementa koji ugrožava ustavni poredak države. Dogodilo se slučajno da je za isti 15. septembar bio zakazan i početak jesenje pozorišne sezone u Atelju 212. Međutim, danas tamo neće biti predstave. Neće je biti ni sutra, a ni narednih dana. Glavna scena se u međuvremenu premestila u policiju i tužilaštvo, dok je Kokan Mladenović od teatarskog subjekta postao pozorišna rekvizita u velikom teatru Aleksandra Vučića, koji se od scene za izvođenje bulevarskih komada može lako pretvoriti u surovo pozorište; ali ne ono artoovsko, nego ono u kome je sva surovost rezervisana isključivo za druge.
Peščanik.net, 15.09.2015.
Srodni linkovi:
Tatjana Paunović – Pisar Vića i kapetan Jerotije
Vesna Rakić-Vodinelić – Država (to sam ja!) protiv Kokana Mladenovića
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Nećemo valjda o tome - 20/04/2024
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
