Zašto bi država prodavala robu i usluge, a ne ulagala u javna dobra? Uzmimo preduzeće koje je u državnom vlasništvu i ima dobit za cilj. Ostvarena dobit pripada vlasniku, koji može da ga potroši ili investira. Ukoliko ga investira tamo gde može da ostvari najveću dobit, posluje isto kao i privatno preduzeće i sa društvenog stanovišta nema razlike. Ukoliko se potroši na tekuće budžetske obaveze, to znači ili postepeno smanjenje kapitala ili privatna ulaganja kako bi se nadoknadio nedostatak, te dakle postepenu privatizaciju. U ovom drugom slučaju, na kraju je državna imovina privatizovana, a prihodi potrošeni.

Alternativa jeste da se prihod od privatizacije uloži tamo gde se ne može očekivati da će ulagati privatni sektor. To su javna dobra ili, drukčije rečeno, ulaganja sa visokim udelom fiksnog troška. Tu svakako spada infrastruktura, ali i ulaganja u ljudski kapital, dakle u obrazovanje i nauku. U svim tim oblastima nije neophodno da država sve sama radi: privatno i javno partnerstvo, dakle odgovarajuća podela rizika, može da bude korisno. No, ključno je da država ne ulaže tamo gde postoji jasan interes privatnog sektora.

Takođe, država koja ima velike kreditne obaveze može da prihodima od privatizacije otplati dug i dođe do povoljnijih uslova zaduživanja, ukoliko, opet, ima nameru da ulaže u razvojne projekte ili čak da vodi protivcikličnu politiku, dakle da pozajmljuje u recesiji, a oporezuje u dobra vremena. Ponekad se navodi na to da državna preduzeća zapošljavaju više nego privatna, a i da ulažu tamo gde privatna ne bi, jer je dobit negativna. No, naravno, država uvek može da zaposli ljude u proizvodnji javnih dobara i da subvencioniše ulaganja tamo gde postoji javni interes. Najgore je ne ulagati u javna dobra jer se konkuriše privatnom sektoru i gomilaju dugovi.

 
Blic, 16.08.2012.

Peščanik.net, 16.08.2012.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija

Author: Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija