Tekuća ekonomska kriza samo je podstakla duh etatizma i državnih intervencija u privredi. Većina zemalja koje „intervenišu“ koristi slične mehanizme. Interesne grupe su srećne ako dobiju nešto od države, a javnost se drži pod baražnom propagandnom vatrom vesti da mere daju rezultate. Neki političari se ubiše da pokažu kako, zahvaljujući merama vlade, „svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo“, iako je istina suprotna tome.
Da bismo videli koliko je preporučena državna medicina dobra ili loša, pogledajmo nekoliko tipičnih državnih intervencija, od kojih su neke korišćene i u Srbiji.
Jedna od standardnih mera je garantovanje bankarskih uloga od strane države. Čini se da je garantija odličan potez države, ali nije. Garantovanje uloga dovodi do pada kriterijuma na osnovu kojih banke daju kredite. Do erozije kriterijuma ne dolazi odmah, nego tokom vremena. Banke mogu da zajme lakomisleno, pa ako novac propadne, država će ga vratiti. Gde god su ovakve mere potrajale, posledice su uvek bile iste. Bilo je sve više loših kreditnih plasmana od strane banaka. Tako se procenjuje da je nivo loših plasmana u Japanu 1991-2008. blizu japanskog BDP, dok je u Nemačkoj to „samo“ oko 800 milijardi evra. Garancija uloga možda na trenutak smanji paniku među štedišama, ali je cena za to prava investiciona katastrofa.
Druga standardna mera je „otvaranje“ novih radnih mesta. Mnogi birači veruju da je to velika zasluga nekih političara i veoma korisna stvar. Stvarni smisao ove politike zapošljavanja je suprotan. Da bi otvorila neki broj radnih mesta, država mora da prikupi sredstva za tu svrhu ili da ih uzme od drugih firmi. Ako uzme od drugih firmi, one će biti oštećene. Ako uvede nove poreze ili poveća postojeće, štetu će imati oni koji ih plaćaju. Viši porez će dovesti do viših troškova poslovanja i smanjenog zapošljavanja u čitavoj zemlji. Tako će mnogi koji su imali posao postati nezaposleni. Ali oni su raspršeni na mnoge firme po čitavoj zemlji, o njima mediji nikada neće praviti reportaže. Uvek će moći da se kaže da su posao izgubili zato što toj firmi loše ide, itd. Za razliku od njih, nekoliko slučajeva onih koji su dobili posao preko vladinog programa će dobiti veliki publicitet. Tako će birači verovati da država stvara radna mesta, a ona ih uništava. Jer, oni koji su ranije radili, primali su platu od firme za učinak, a ovi koje država zapošljava će platu dobijati iz budžeta. Kada prođe godinu dana državne podrške, novozaposleni će biti otpušteni, a izgubili su posao i oni koji su do tada radili. Jednima je godinu dana stvarana iluzija da su zaposleni, pa su izgubili vreme da traže stvarni posao, drugi su ostali bez posla koji je bio stvaran. Očita dvostvuka šteta.
Treći primer je subvencionisanje kupovine automobila. Srbija daje po 1000 evra za Punto, a Nemačka po 2500 evra za modele koji se prave u toj zemlji. Usput, to što radi nemačka vlada je u direktnoj suprotnosti sa pravilima zajedničkog tržišta Evropske unije, gde je zabranjeno da država povlašćuje domaće firme u odnosu na strane, a zabranjeno je i da se daju tzv. vertikalne subvencije – one koje idu tačno određenim firmama. To je zabranjeno zato što šteti konkurentskim firmama i remeti tržišnu konkurenciju. Evropska komisija gleda Nemačkoj kroz prste zato što je kriza i što ova zemlja ima veliki uticaj u Briselu.
Kome koriste mere subvencionisanja kupovine novih automobila? Očito, korist imaju vlasnici fabrika (ili akcija), zaposleni u fabrikama i kupci automobila. Vlasnici su natprosečno bogati, zaposleni u autoindustiji bolje stoje od proseka zaposlenih u industiji, a kupci automobila su obično iz trećine najbolje stojećih građana neke zemlje. Podržavati bolje stojeće je moralno i politički nepravično. Ko je ekonomski oštećen ovakvim subvencijama? To su strani proizvođači automobila koji će ih prodati manje na tržištima na kojima postoje subvencije za domaće modele, to su i ostale industrije iz te zemlje i inostranstva koje će prodati manje, jer njihovi proizvodi nisu subvencionisani, i to su pre svega sve poreske platiše u zemlji, koje će platiti trošak ove štetne vladine politike.
U sažetku, ne može se poboljšati položaj ili sigurnost neke industrije, a da se ne pogorša položaj i smanji sigurnost svih ostalih u toj zemlji. Ali, pomoć je koncentrisana i praćena masivnom državnom i medijskom propagandom, a oštećeni su raspršeni i za njih su država i mediji nezainteresovani. I zato se ovakve ekonomski štetne a moralno nepravedne mere države stalno oživljavaju. Ali, prošla su vremena kada je ogromna većina verovala da su ovakve intervencije dobre i korisne. Sve je više birača koji uviđaju njihovu štetnost, a to znači da političarima ovakve politike više nisu preporuka za reizbor.
Peščanik.net, 19.05.2009.
