Natpis: Došli smo do kraja, bilo je do jaja
Foto: Slavica Miletić

U svojoj biti, duboko u sebi, mada ne znam koliko duboko, bio sam pesnik. Znam besmrtnike u SANU koji su postali to što inače nisu sa jednom tankom knjižicom bezvrednih pesmuljaka.

Pisati pesme, pa to je poezija. Sedneš, gledaš svet oko sebe, misliš o nepostojećem, ne vidiš postojeće. Izgledaš zaneseno, po potrebi blesavo, oblačiš se neobično. Navučeš na sebe šta se zatekne, metneš šubaru usred leta, pustiš kosu na pola guzice. Duvaš da ne znaš za sebe, jer inače ne znaš. Ne umivaš se, jer čemu to?

Na kraju, posle više godina rada, napisao sam jednu pesmu. Da, jedna, ali bila je jedina takva, nešto što se ovde nije dogodilo nikada.

Prašina i čađ padaju po meni, umivanje i kupanje, to je samo rutinsko ponavljanje nepotrebnih radnji. Naši daleki preci su mirisali samo na sebe, smrdeli su tri naseobine okolo, kao hijene. Pa ipak, grlili se, ljubili, bili bliski, razmnožavali se, rađali takve. Za drugo nisu znali, nije im ni trebalo. Drugi oko ovih naših su umesto njih izašli iz pećine.

Prestao sam da radim, jer nikada i nisam. Moja okolina je znala da sam lud, ali su verovali da sam genije. Nema normalnog genija, evo, na primer ja.

Davao sam intervjue, slikali me. Odlazio sam u kulturne dnevnike, govorio da je poezija nastala pre života, nekako je znala da posle nje dolazimo mi da je provedemo kroz neostvarivu čežnju. Kritičari su pisali da se rodio novi srpski Bajron, šta Bajron, Vergilije je među nama. Objavio sam tu zbirku od jedne pesme, i ona je proglašena knjigom godine.

Došli neki ljudi, ponudili mi velike pare. Ošišali me, izbanjali, kupili odelo, namirisali, napudrali i uveli u stranku. Niko me nije prepoznao, čak ni ja. Bio sam potpuno novi čovek, izgledao sam ozbiljno, izgubio sam svoju slobodu, ali mi nije bilo loše. Tražili su od mene da pišem govore, ali ja to nisam umeo. Za govor je potrebna posebna vrsta dara, moja pesnička muza koja me je vodila do genijalne pesme, izdala me je u prozi.

No, morao sam da vežbam, da se oštrim za političku borbu koja se odvijala potpuno bez milosti. Tražili su od mene, prefinjene duše, da postanem fajter, da ubijam rečima, razaram svojom poetskom logikom u ubilačkoj prozi.

Izgleda da se nisam baš pokazao. Ali sam se trudio, dobijao sam pare ni za šta. Izgubio sam sebe, svoju kosu, lude kačkete i kape, bradu koja me je maskirala od svega što mi se smučilo.

Dadoše mi i stan. Našli su mi devojku, stranačku lepoticu koja je volela genije.

Obožavala me je: hajde, kad imaš malo vremena, napiši jednu ljubavnu pesmu za mene. Zar te ne inspirišem, maco? Pogledaj me. Pogledaj me malo bolje…

Nije mi išlo, mada sam želeo i pokušavao.

Ni sam ne znam zašto me nije inspirisala.

Jedne martovske večeri, organizovan je festival poezije. Trećina popunjene sale, razne stranačke poete čitaju svoje naivne tvorbe.

Na kraju ja, kao zvezda večeri, višnja na grancli.

Izvadih papir:

Polazeći od reči vođe koji zna kako,
Mislim da moramo, gospodo tako.
Sigurno i polako, no svakako.
Da krenemo u dalji razvoj svega,
I da sledimo samo njega.
Inače ovi koji nam rade o glavi,
Uz pomoć ovih sa strane,
Sprečiće da idemo dalje u slavi, (pesnička sloboda zbog rime)
Ali im nećemo dati, jebem ih u glavi!

Čuo se buran aplauz. Svi su ustali. Uzvici „bravo“ nisu se stišavali. Prišao mi je i vođa: ovo je najbolja pesma koju sam ikada čuo. Odmah će se pojaviti kao knjiga. Neka vide ovi gde je elita, za koga su se opredelili naši književni bardovi.

Sad me teraju da napišem bar još jednu pesmu. Ali, ja nisam pesnik. Ne znam da pišem. Ama baš ništa! Stihove koje sam pročitao sastavio mi je beskućnik sa kojim sam se jedno vreme družio. Ali više ne mogu da ga nađem.

Sigurno vas zanima kako sam napisao onu prvu, genijalnu pesmu.

U stvari, nisam napisao ni nju. Samo sam otkidao ponešto od onoga što sam video i čuo, jedva sam po koju reč našao u umu onog mog beskućnika. Pesma ima samo dva stiha: Vidi sunce, vidi nebo! / Slika hada, bog te jebo!

Niko od onih koji su me odveli u slavu, nisu znali šta je to had.

Nisam znao ni ja. Tek sad znam.

Peščanik.net, 16.04.2021.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)