Ministri spoljnih poslova EU prepustili su šefovima država i vlada da u onom mesecu u kojem je 2003. ubijen Zoran Đinđić, prvi premijer Srbije po evropskoj meri, odluče da li će Srbiji dodeliti status kandidata za Uniju. Razlog je majušno Kosovo, 12,6 odsto teritorije bivše Srbije.

Poslednjeg radnog dana pred odlučivanje o evropskom statusu Srbije, Srbija i Kosovo su se 24. februara u Briselu dogovorili o regionalnom predstavljanju Kosova. Iza reči „Kosovo“ na zelenim stolovima će stajati zvezdica, a u fusnoti će pisati: “Ovaj naziv ne prejudicira status Kosova i u skladu je sa Rezolucijom 1244 i odlukom Međunarodnog suda pravde (MSP) o Deklaraciji o kosovskoj nezavisnosti”. Kobna rezolucija na kojoj Beograd toliko insistira je 1999. ovlastila UN da započne definisanje budućeg statusa Kosova. Proces je počeo 2005. MSP je ocenio da je deklaracija o nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom. Briselski sporazum ne diktira Kosovu kako da se predstavlja izvan teritorije bivše Jugoslavije.

Janusovom politikom „I Kosovo i EU“ hvalio se na svim izborima predsednik Srbije Boris Tadić. „Fusnota“ je nemačkog porekla (fuss – podnožje, note – beleška). Nemački nije među tri jezika kojima barata Tadić, predsednik više od milion funkcionalno nepismenih, dok mu je polovina birača završila samo osnovnu školu. Kosovo ostaje njena pokrajina samo u preambuli Ustava Srbije. „Preambula“, ta strašna latinska reč.

Dogovor omogućava Kosovu da se učlani u 36 regionalnih inicijativa. Kosovo je priznalo 88, a kosovski pasoš 155 država. Za Kosovo u Međunarodnom monetarnom fondu izjasnilo se 106 zemalja. Kosovo ima 30 ambasada i konzulata, a ove godine će otvoriti još pet, među kojima i u Crnoj Gori. Briselski dogovor mu omogućava da otvori diplomatsko predstavništvo i u Beogradu. Kosovo i Srbija će deliti isti regionalni sto, Kosovo će govoriti u svoje ime i sâmo potpisivati međunarodne ugovore. To znači i dostojno predstavljanje 75.000 građana srpske nacionalnosti južno od Ibra, a ne samo oko 45.000 Srba sa severa Kosova koje Beograd predstavlja kao svoje. Na granicama će biti kosovski i srpski policajci i carinici, te Eulex. Definitivno su potonule tlapnje o podeli Kosova, proćerdana je ponuda 2,5 milijarde dolara SAD Srbiji 2003. ako pristane na nezavisnost “najskuplje srpske reči”.

Poslednja runda pregovora trajala je od srede do petka: „Učio ih, učio/ Od srede do petka/ Al’ se nisu odmakli/ Dalje od početka“. Kad su šefu nemačke diplomatije Gvidu Vesterveleu izrecitovali da Pačju školu znaju i deca u Srbiji, on se iznebuha obreo u Beogradu poslepodne 23. februara. Od nemačke bilateralne pomoći 19 odsto prima Srbija. Nemačka je najveći investitor u Srbiji. EU godišnje poklanja Srbiji 200 miliona eura. Kao kandidat Srbija bi dobijala još 260 miliona eura. Rusija je 2009. najavila Srbiji kredit od milijardu eura, pa je onda eure pretvorila u dolare, što je 20 odsto manje, da bi sada obećala samo 200 miliona dolara.

Čim je Vestervele odleteo iz Beograda, žandarmi su sklonili barikade sa dva granična prelaza između Kosova i Srbije, koje su tu od leta. Na glavama su imali fantomke, a bili su odeveni u tamna civilna odela. Prepreku su postavili srpski neofašisti iz “1389”, koji su se mirno povukli na sever Kosova. Na barikadama su bile zastave Rusije, Crne Gore i RS, jer su im sa ovih teritorija stizali pomoćnici.

Kada su krajem novembra 2011. pripadnici Kfora hteli da uklone barikade, povređena su i dvojica Nemaca. Kfor je rasterivao čuvare barikada vodenim topovima, suzavcem i gumenim mecima, a građani su se branili pištoljima, ručnim bombama i molotovljevim koktelima. Srbija je 9. decembra izgubila šansu za EU, zahvaljujući i glasu Nemačke. U martu je drugi Sudnji dan.

Korespondentno akciji žandarma, na nedodirljivom severu kosovska policija je uhapsila šestoricu Srba zbog “napada na ustavni poredak Kosova”. Zaplenjene su puške, pištolji, 473 metka, uniforme i legitimacije MUP-a Srbije. Sudija Eulexa poslala ih je u jednomesečni pritvor, sumnjajući da su se bavili kriminalom. Srbi sa severa Kosova su ih uzalud prijavljivali i ministru srpske policije Ivici Dačiću. Nedelju dana pre racije kosovske policije, na severu Kosova 99,74 odsto stanovnika ovog područja je na referendumu reklo da ne priznaje kosovske institucije.

Pregovori Beograda i Prištine, prvi pregovori od proglašenja kosovske nezavisnosti 17. februara 2008, počeli su 8. marta 2011. u Briselu. Najavljeni kao „tehnički“, okončani su kao par excellence politički.

U pregovorima je posredovao Britanac Robert Kuper, koji deli države na „propale“, “moderne” i “postmoderne“. Borko Stefanović, činovnik Ministarstva inostranih poslova predvodio je beogradsku, a Edita Tahiri, zamenica premijera Kosova, prištinsku delegaciju. Pregovaralo se u osam rundi, u naletima. Još u drugoj rundi trebalo je razgovarati o najgorčem zalogaju – predstavljanju Kosova. Dok je Beograd razvlačio pregovore, Kosovo je priznalo još deset država.

Najveći domet pregovora od gotovo godinu dana je prelaz granice sa ličnim kartama, a ne pasošima „jer je pasoš najveći simbol državljanstva“, kako reče Stefanović. Građani Srbije osim na Kosovo, sa ličnim kartama putuju u suverenu Bosnu, Crnu Goru i Makedoniju.

Ispunio se i kosovski zavet „Isterivanje Arnauta“ Vase Čubrilovića iz 1937. godine. I taj akademik je pisao da se može održati samo zemlja “koja je naseljena vlastitim narodom”. Održaće se Srbija, sa 18 masovnih grobnica kosovskih Albanaca ubijenih 1999.

Dok su se briselski pregovori bližili kraju, u beogradskom autobusu je nožem u vrat i potiljak uboden Dželim Liman. Pričinilo se 19-godišnjaku da je „Šiptar“, jer izgovara mekše „č“. Posle stadiona i skupova gde se urla: „Ubij, zakolji da Šiptar ne postoji”, „Srbija Srbima, Šiptarima sekira”, „Ubij Hrvata da Šiptar nema brata“, na redu su prevozna sredstva.

 
Monitor, 02.03.2012, štampano izdanje

Peščanik.net, 02.03.2012.