U poslednjih desetak godina, Hrvatska se uglavnom oslanjala na razvoj usluga. Mnogo manje na industriju, pa i na proizvodnju hrane. Toj strategiji je pogodovala i ekonomska politika, posebno politika kursa, ali i fiskalna i trgovačka politika. Ukupne posledice toga su mala ponuda robe kako za domaće tržište, tako i za izvoz uz rastući spoljni dug. Uz to, veoma je mali prostor za promene bilo kog elementa ekonomske politike, jer su početni troškovi reformi veliki, a održivost, pa tako i očekivane koristi, prilično neizvesni. Problem je, međutim, u tome što je potencijalna stopa rasta, ona na koju se može dugoročno računati, relativno niska ukoliko se postojeća strategija razvoja i ekonomska politika ne promene.

Pre nego što se razmišlja o dugoročnoj razvojoj perspektivi, potrebno je zapaziti da će se broj političkih instrumenata dodatno smanjiti pristupanjem Evropskoj uniji. Kako sada stoje stvari, politika kursa će se braniti što je moguće više, što znači da će se težiti prelasku na ervo što je pre moguće. To znači da se ne može računati na monetarnu politiku. Takođe, ne može se voditi trgovačka politika, a i na investicije će se moći relativno malo uticati; tome valja dodati da je za politiku regulacije, pa i konkurencije, uglavnom nadležna Evropska unija. Tako da preostaje fiskalna politika.

Da bi se videlo šta se njome može postići, potrebno je imati jasnu ideju o tome šta se želi postići, dakle koji su razvojni ciljevi? Dugoročno posmatrano, dakle kroz desetak godina, trebalo bi težiti značajnoj modernizaciji sektora usluga, razvoju industrije i preobražaju poljoprivrede i proizvodnje hrane. Kada je reč o uslugama, one bi morale da budu u oblastima gde je znanje najznačajniji faktor. Izuzetne pogodnosti koje pruža turizam trebalo bi povezati sa ponudom usluga u obrazovanju, zdravstvu, istraživanjima i industriji zabave.

Kada je reč o industriji, verovatno je najbolja strategija biti uključen u veće proizvodne strukture, bilo da je reč o tradicionalnim industrijama, recimo u proizvodnji trajnih potrošnih dobara, ili u onima gde su od posebnog značaja nove tehnologije. Male privrede mogu da razviju i sopstveni proizvod, ali je verovatnije da će preduzetnici težiti da se uključe u veći proizvodni lanac, jer time mogu da povećaju obim proizvodnje i da se pretežno oslanjaju na izvoz, dakle na velika tržišta. Slično bi se moglo reći i za poljoprivrednu proizvodnju, jer postoje veoma dobri uslovi za visoko produktivnu i kvalitetnu proizvodnju hrane.

Male, otvorene privrede moraju, naravno, da se specijalizuju, ali one razvijenije svejedno imaju relativno raznovrsnu proizvodnu ponudu, jer su integrisane u veliko tržište Evropske unije i učestvuju u intenzivnoj intra-industrijskoj trgovini. U tom smislu, razvojna strategija koja ima za cilj relativno usku specijalizaciju nije karakteristična za visoko razvijene zemlje, kakva bi Hrvatska trebalo da teži da postane, ako ne za deset godina, onda svakako dugoročno posmatrano.

Ukoliko su to razvojni ciljevi, kako se oni mogu ostvariti? Tu su najvažnije dve stvari: karakteristika proizvodne funkcije i institucionalizacija rizika, poslovnih, radnih i životnih. Dugoročna se politika razlikuje od kratkoročne po tome što se može uticati na izgled proizvodne funkcije. Pre svega, može da se podigne nivo ljudskog kapitala, što podrazumeva značajne reforme i ulaganja u obrazovanje i u čitavu industriju znanja. Ovde pomaže pristupanje Evropskoj uniji, budući da se može olakšati transformacija obrazovanja, transfer znanja i podstaći razvoj nauke, naravno ukoliko se tome prilagode ustanove i finansiranje.

Takođe, dugoročno posmatrano, potrebna su značajna ulaganja u jedan ili drugi vid fiksnih troškova privređivanja, koji naravno imaju značajan element javnog dobra, kako bi se modernizovali uslovi privređivanja. Ovde su važna ulaganja u razne vrste infrastrukture, ali i u istitucije koje bi trebalo da vode računa o konkurenciji i o povoljnim uslovima za sve vidove preduzetništva. Fleksibilnost na tržištu proizvoda je u izvesnom smislu važnija od fleksibilnosti tržišta rada. To podrazumeva da se obrati pažnja na politiku konkurencije i da se sa istim ciljem koriste instrumenti javnog i privatnog partnerstva.

Ovo je i u vezi sa odnosom prema rizicima sa kojima se ljudi suočavaju. Tu je od ključnog značaja fiskalna politika. Trenutno su rizici u velikoj meri podržavljeni (rizik kursa je preuzela centralna banka, gotovo sve druge budžet), što ima rđave posledice ne samo po alokaciju resursa, već i ne podstiče inovativnost, što znači da je rast ukupne proizvodnosti mali. Uz to, ne podstiče domaću štednju, bar ne u dovoljnoj meri i na efikasan način. Tako da se praktično sve reforme koje bi trebalo da doprinesu dugorčnom razvoju odnose na fiskalnu politiku, dakle na strukturu poreza i javnih obaveza.

Ne ulazeći u detalje, jasno je da je potrebna reforma sistema socijalnog staranja, kako bi se podstakle i valjane odluke kada je reč o sticanju znanja, o produktivnosti rada i o štednji kako bi se osigurao željeni nivo potrošnje u toku celog veka. Ovo je u velikoj meri stvar reforme poreskog i sistema doprinosa za ili ulaganja u različite fondove. Pored toga, potrebna je reforma javnih obaveza, javne potrošnje dakle, gde je od posebne važnosti valjano koncipirana i odmerena međugeneracijska pravda: koliko ide na penzije, a koliko na obrazovanje, uprošćeno govoreći. Naravno, važno je odmeriti i koliko ide na subvencije i druge potpore, a koliko bi trebalo da ide na podsticaje za inovacije ili za druge vidove tehnološkog napretka.

Konačno, Hrvatska bi morala da računa sa mnogo većom mobilnošću, dakle i sa emigracijom i sa imigracijom. Mala zemlja ne može da zadovolji sve profesionalne sklonosti svojih građana, a ako je demografski rast mali ili nikakav, privredni rast će zahtevati uvoz radne snage. Tako da je potrebno računati i sa prilagođavanjem na multikuturno društvo, dakle na moderno društvo ukoliko se žele razvijena privreda i visok standard.

 
Večernji List, 12.09.2009.

Peščanik.net, 17.09.2009.