Hjum, Smit i Kejnz su smatrali da postoje saznajni, ali i moralni problemi, kada je potrebno neki poduhvat ili neko pravilo posmatrati dugoročno. Takođe, da bi javnost i javne ustanove u tome trebalo da imaju određenu ulogu. Posebno kada se cene komparativne prednosti alternativnih ustanova. U tom smislu, društveni konsenzus oko dugoročne strategije razvoja, pa i oko onoga što se sada zove „modelom rasta“ nisu lišene ni smisla niti korisnosti.

Na primer, u ovom času, Evropska unija raspravlja i o dugoročnim, institucionalnim rešenjima, posebno u oblasti integracije fiskalnih obaveza zemalja članica, ali još više o kratkoročnim merama za postizanje makroekonomske stabilnosti. Na stolu je i tema o modelu rasta, kako pojedinih zemalja članica, tako i Unije u celini. Konačno, cene se potrebne strukturne reforme, kojima je u velikoj meri posvećen program „Evropa 2020“.

To je nekakva klasifikacija zadataka po rokovima, da se tako izrazim. Oni strukturišu ciljeve i sredstva. Dugoročno posmatrano, tema je izbor instutucija; na srednji rok, reč je o strukturnim reformama; kratkoročna preokupacija, pak, jeste stabilnost. Kako stoji stvar u Srbiji, posebno dugoročno posmatrano?

Odgovor bi mogao da bude da je dugoročna strategija pristupanje Evropskoj uniji. To nije sasvim zadovoljavajući odgovor. Najpre zato što nije izvesno da oko toga postoji saglasnost, osim na deklarativnom nivou, kako između, tako i unutar najvećih stranaka. Do sada je uglavnom bilo tako da kad god je ta opredeljenost za učlanjenje u Evropsku uniju bila na ozbiljnoj probi, javnost je bila za, ali partije su uglavnom bile protiv. Usled toga se u tome toliko i kasni, nezavisno od toga što je ostvarivanje najvažnijih javnih dobara – bezbednost, vladavina prava, blagostanje i stabilnost – u velikoj meri povezano sa približavanjem Uniji. Ova će godina svakako biti još jedan test te opredeljenosti.

No, čak i ako se odluka o kretanju prema članstvu u EU učvrsti, to još ne obezbeđuje izbor između nekih dalekosežnih institucionalnih alternativa. Razlike među zemljama članicama Unije su velike, i to ne samo kada je reč o novim, postsocijalističkim članicama, već i među većima i starijima. Postoje, recimo, velike razlike u tome šta bi trebalo da čini država, a šta tržišne i druge autonomne ustanove. Jedan je izbor, na primer, napravila Slovenija, a sasvim drugi Češka, a opet treći Bugarska. U Srbiji, kada je reč o tim, bez sumnje dugoročnim opredeljenjima, vlada velika konfuzija. To je jednim delom posledica činjenice da se ta strateška odluka nije donela u bolja vremena, a sada je stanje takvo da sve veći broj ljudi veruje da ima veće šanse ako dođe do prevrata, da se tako izrazim, nego ako se poveruje da će neki dugoročni pogled i odgovarajuća politika dovesti do produženog napretka.

Budući da nema interesa za dugoročnim pogledom na razvoj zemlje, nedostaju gotovo u potpunosti mere koje bi trebalo da reformišu zemlju i posebno privredu u sledećih nekoliko godina. Verovatno su najvažnije one kojima bi se reformisalo tržište rada. U ekonomskoj je misli teško naći nekoga ko je smatrao da su privredne institucije valjano postavljene iako veoma mali broj ljudi nalazi posao, čak i na sivom tržištu, a veliki broj ili gleda da emigrira ili se miri sa nezaposlenošću i čak konačnom neaktivnošću. Način na koji funkcioniše tržište rada mora da ima neke veze sa tim. Naravno, u vreme krize je povećana nezaposlenost posledica nedovoljne tražnje i nedovoljnog ulaganja, ali u Srbiji su pokazatelji na tržištu rada rđavi i kada je privredni rast brz (mada to obično ne potraje). Reč je dakle o problemu, kako se to kaže, strukturne prirode, što će reći da postoji trajna nemogućnost tržišta rada da usaglasi ponudu rada, sa tražnjom za njim. Naravno, tržište rada ne deluje u izolaciji, te su potrebne reforme praktično u svim oblastima, a posebno na tržištu proizvoda jer je jasno da se u njemu ne generišu ni potrebna ulaganja, a ni tražnja za radom.

Kako nedostaje strateško opredeljenje i nema političke volje za strukturnim reformama, socijalna i politička nestabilnost su neminovni. Ni deset godina posle početka demokratizacije nije još moguće reći da je postignuta potrebna stabilnost. Zapravo se uspelo u priličnoj meri u delegitimizaciji liberalnog i demokratskog sistema. Usled toga zemlja ponovo izgleda kao da je na početku, a u takvim okolnostima, nema mnogo interesa da se razvoj dugoročno posmatra.

 
NIN, štampano izdanje

Peščanik.net, 10.01.2011.