Demokratija ne mora da bude legitimna, čak i ako izražava volju naroda. Nije neophodno biti liberal, klasični, što bi se reklo konzervativni, ili novi, dakle neoliberal, a ni američki, znači neka vrsta razblaženog socijaldemokrate. Nije potrebno ni pozivati se na klasičnu grčku političku misao, jer su to znali i zagovornici narodne demokratije, boljševici, staljinisti i, uopšte, lenjinisti. Svima je bilo i jeste jasno da su privatna svojina i ljudska prava, njihovo poštovanje ili ne, ono što razdvaja legitimne od nelegitimnih vladavina. Narodne demokrate i razne vrste nacionalista i patriota se razlikuju od liberala, konzervativaca i socijaldemokrata upravo po tome što shvatajući šta je legitimno a šta nije, odbacuju legitimnost kao ograničenje volji naroda i njihovih vođa ili demagoga. Neki povlače razliku između populista i demokrata, koja se u osnovi zasniva na istoj toj razlici u shvatanju važnosti legitimne vladavine.

Lenjin je, mislim u Državi i revoluciji, ali možda i negde drugde, sada nije važno tražiti tačnu referencu, to izrazio jednostavno – demokratija je dobra, ako je naša. Dakle, ako je sredstvo ostvarenja revolucionarnih, pogotovo nelegitimnih ciljeva i to trajno, dakle ne tek od izbora do izbora. Ili, drukčije rečeno, sve dok ne promenimo svojinske odnose, manje ili više nelegitimno. Tako posmatrano, legitimna demokratija ne mora da bude privlačna onima koji bi da ostvare, kako se to kaže, više ciljeve, koji su neretko zapravo niski ili veoma niski. Kao što nelegitimna demokratija može, za šta je izuzetno dobar primer podrška koju je dobila ustanička demokratija, kako je beogratska intelektualna elita zvala plebiscitarnu podršku usponu Slobodana Miloševića i kasnije svih heroja i viteza kojima su interesi naroda bili važniji od čistih, odnosno prljavih ruku. Od kog je značaja poštovanje privatne svojine i ljudskih prava postaje sasvim jasno kada nacionalni i državni interesi, kako se oni inkantiraju, zahtevaju humana preseljenja i etnička razgraničenja, koja neprijatelji nazivaju etničkim čišćenjem.

To su ekstremni primeri, ali ekstremizam nije ni beznačajan niti zaboravljen u Evropi. Tako da je legitimnost vlasti isto toliko značajna kao i njena demokratičnost. Uzmimo jedan primer koji je izazvao i još uvek izaziva komentare i delekosežna zaključivanja o prirodi političkih odnosa u Evropskoj uniji – neodržani referendum u Grčkoj. Može li demokratska država da odluči referendumom da ne vraća dugove, domaćim i pogotovo stranim kreditorima? Odgovor je nesumnjivo pozitivan: demokratski postupak, referendum na primer, nesumnjivo postoji. Pitanje je da li je tako doneta odluka legitimna? Ponekad se odgovara naizgled retoričkim pitanjem da li postoji demokratskiji način odlučivanja od referenduma? Odgovor je, međutim, pozitivan. Recimo, odlučivanje jednoglasnošću. Dakle, da bi narod doneo odluku da bilo kome, jednoj osobi recimo, oduzme imovinu ili ograniči prava, potrebna je saglasnost te osobe, što će reći da se cilj postiže – ali ne oduzimanjem i ograničavanjem. Naravno, neki prostor prinude mora da postoji, ali ona mora da bude legitimna, a ne tek u interesu većine, pa čak i velike većine, i ne mora tek da bude zasnovana na glasovima većine, koliko god da je velika.

Na primer, domaćinstva i privrednici obično ne smatraju inflatorni porez legitimnim. Zato što je to umanjenje dohotka, a da se za to ne traži saglasnost. Naravno, u toj stvari jedni dobijaju, a drugi gube, usled čega je moguća čak demokratska podrška vladi koja prihoduje inflacijom. No, kada se odlučuje o osnovnim ustanovama države, legitimnim se obično smatra postojanje nezavisne centralne banke koja ima zadatak da ne dozvoli upotebu inflacije kao sredstva oporezivanja. To je isto kao i sa sudstvom, dakle sa ustanovom koja bi trebalo da se stara, između ostalog, o zaštiti ljudskih prava, a svakako prava svojine i svega šta se na tom pravu zasniva. Tako, na primer, ne bi bilo u neskladu sa legitimnošću demokratskog načina odlučivanja da se neka odluka doneta na referendumu podvrgne sudskoj proveri. Većina, čak veoma velika većina, može da smatra da je smrtna kazna pravedna i korisna, ali to ne mora da bude i presuda do koje bi došao nepristrasan i samostalan sud. Ili, da uzmem primer o kojem se povremeno raspravlja u srpskoj patriotskoj štampi: mogu svi da misle da je na mestu telesno ali, kako se obrazlaže, pedagoško kažnjavanje dece, dok nepristrasan i nezavistan sud ne mora sa tim da se složi. To što svi tako misle, ne mora da znači da je legitimno tući decu.

Isto se može reći i za demokratsku odluku da se ne vraćaju strani dugovi. Ovo je dodatno zanimljivo usled toga što zapravo osvetljava odakle dolazi ta podrška demokratskim odlukama na štetu stranaca. Kontrasta radi, mnogi bi se, računam, složili da nije legitimno demokratski odlučiti da se iz zemlje proteraju pripadnici stranih etničkih grupa ili stranih vera. Nije dovoljno da ti stranci imaju pravo glasa, recimo, pa da ostanu u manjini, već je jasno, ili bi trebalo da bude, da se takva odluka ne može doneti demokratski ili na bilo koji drugi način. Mnogi koji podržavaju referendum o tome da li je potrebno vraćati strane dugove ne bi se složili da je legitimno proterivati strane ljude. Ali neki ipak misle da je jedno klasni interes, posebno prekogranični, a nešto sasvim drugo nacionalni ili etnički. Tu ima onih koji bi da obesprave sve što je strano, kao što ima onih koji bi da poštuju ljudska, ali ne i prava pojedinih, pogotovo stranih, klasa ili obratno.

U stvari, nije legitimno doneti demokratsku odluku da se ne poštuje svojina stranaca. To što će se izneti niz kvalifikativa na račun, na primer, stranih kreditora ili banaka i uopšte kapitalista, neće pojačati argument da je legitimno naprosto odlučiti u skupštini, na ulici ili na referendumu da se njihova privatna sopstvenost ne poštuje. To je, dakle, jedno ograničenje demokratskog odlučivanja, koje je samo primer za opštiji problem legitimnosti demokratskih odluka.

Naravno da oni koji kritikuju nedemokratičnost Evropske unije na primeru neslaganja sa održavanjem referenduma u Grčkoj to znaju, što se vidi po tome što prigovaraju nelegitimnost izborima nepartijskih ličnosti za predsednike vlada u Grčkoj i Italiji. Takvih je primera, međutim, bilo i ranije u vreme ove krize, recimo u Češkoj i Mađarskoj, a naravno da tehničke vlade nisu nepoznate u demokratijama. No, ovi se najnoviji primeri vide kao dokaz o nametanju volje stranih vlada ili briselskih birokrata suverenim državama. Ovo je dvostruko pogrešno.

Najpre, suverenost nije prevashodno pravo, već obećanje odgovornosti. Poređenja radi, kada se kaže da je neka osoba suverena u političkom ili finansijskom smislu, time se kaže da je spremna i sposobna da preuzme odgovornost za svoje postupke. Isto važi i za države: suverena je ona država koja je spremna i sposobna da izvršava svoje obaveze, pre svega prema drugim državama, ali i prema svojim građanima. Sistem suverenih država je sistem odgovornosti, bilo da se on zasniva na zajedničkim vrednostima, na ravnoteži sile, ili na pravu. Tako posmatrano, nije dokaz suverenosti neispunjavanje ugovornih obaveza, već upravo suprotno, poverenje sa kojim se može očekivati da će neka država svoje obaveze ispuniti. U demokratiji su suvereni glasači, što znači da je reč o njihovoj spremnosti i sposobnosti da poštuju preuzete obaveze. To, naravno, podrazumeva da se o toj obavezi razmišlja kada se obaveze preuzimaju, jer će sutra na vlasti biti neke druge partije, a u daljoj budućnosti će obaveze ispunjavati generacije koje danas nisu tu da učestvuju u odlučivanju. Tako da je ta doslednost u ispunjavanju obaveza test legitimnosti demokratije.

Tako posmatrano, tehničke vlade su odgovor političkih partija i njihovih glasača na potrebu da se zemlja ponaša kao suverena članica Evropske unije i da je spremna da poštuje preuzete obaveze. To je rešenje slično onom o prenošenju prava odlučivanja o monetarnoj politici na nezavisnu centralnu banku, jedino što je tu reč o privremenom, a ne trajnom rešenju. Nešto slično već postoji na nivou Evropske unije, čija tela imaju pre svega administrativnu, a ne političku vlast. Ovo je takođe zamišljeno kao privremeno rešenje, jer se teži punoj demokratizaciji, samo što se taj proces odužio i nije izvesno da će se zaista u punoj meri i okončati sa potpunom demokratizacijom zajedničkog političkog sistema. No, u slučaju Grčke i Italije je reč o tome da su partije i javnost prihvatile da se obaveze moraju ispunjavati i ovlastile osobe za koje se smatra da su tehnički najsposobije da utvrde način na koji je to najbolje obaviti. Potom će se naravno ići na izbore.

Pored toga, nije u neskladu sa demokratskim načinom odlučivanja da se neke veoma značajne odluke, posebno one koje bi mogle da predstavljaju promenu volje naroda, ne donose na brzinu. Mogu da postoje legitimni razlozi da glasači kažu da su jednu obavezu preuzeli, ali sada bi da tu odluku promene i odreknu se te obaveze. Da bi takva revolucionarna odluka bila legitimna, potrebno je, pored ostalog, i da se ona donese u miru i posle valjane javne rasprave i detaljnog razmatranja posledica. Nije besmisleno na jedno vreme depolitizovati staranje za javne poslove, ali ne i napustiti demokratski sistem i način odlučivanja. Nije reč o tome da se vlast na određeno vreme poveri diktatoru, jer demokratske ustanove i dalje zadržavaju sve svoje moći i odgovornosti, već da se izbori održe u stabilnijoj atmosferi. Koliko će vremena javnosti u Grčkoj i Italiji dati sami sebi pre nego što zatraže da se na izborima odluči o tome šta im je činiti, ostaje da se vidi. No, oslanjanje na tehničku vladu u međuvremenu nije ni nedemokratski, a ni nelegitimno.

Nije, naravno, netačno reći da demokratski način odlučivanja ima značajnu moć legitimisanja vlasti i upravljanja javnim poslovima. Primera radi, predlog da se u Grčkoj održi referendum nije imao za cilj da se donese odluka da se prestane sa izvršavanjem preuzetih obaveza prema stranim poveriocima, već upravo suprotno, da se tim demokratskim načinom odlučivanja legitimnost politike vraćanja dugova pojača. Strani poverioci nisu bili spremni da preuzmu rizik da referendum ne uspe, a domaća politika je bila protiv toga jer je postojala bojazan da bi vladajuća stranka tako ostala na vlasti, dok je bilo jasno da bi na prevremenim izborima veoma rđavo prošla. Tako da je izabran postupak kojim će se legitimnost političkim odlukama pribaviti naknadno, na sledećim izborima. Strani se poverioci nadaju da tada njihova potraživanja više neće biti na izbornoj proveri, ali to uopšte nije sigurno. Uostalom, jasno je praktično svima da je reč samo o tome koliki će biti gubici stranih kreditora; niko nema iluziju da će naplatiti sva potraživanja.

Sa sličnim problemom potrebe za demokratskom legitimnošću se suočava i sama Evropska unija. Sasvim je jasno da nije lako naterati poreske obveznike da finansiraju obaveze u čijem nastanku nisu učestvovali. Oporezivanje, kada nema predstavništva, nije legitiman način formiranja i poštovanja javnih obaveza. Da postoji evropski poreski obveznik, Evropska bi se unija suočavala sa problemom sličnim onome u Sjedinjenim državama: potrebni su izbori da bi se odlučilo koliki se troškovi i na koji način žele prihvatiti. Za razliku od zemalja članica, dugovi u Evropskoj uniji su praktično u celini evropski, čak u većoj meri nego u Americi. Ovo zato što je bilans plaćanja Evropske unije i same evro zone praktično trajno u ravnoteži, tako da nema dugova Kini i zemljama izvoznicama nafte. Usled toga, demokratska odluka na nivou Evropske unije ili evro zone bi vodila restrukturiranju obaveza dužnika prema poveriocima, ali bi ukupni efekti bili ravni nuli. Budući da Evropska unija i posebna evro zona nisu dovoljno demokratizovani, ovakvu je odluku veoma teško doneti. Pojavljuje se spor oko naših i stranih para i to delegitimiše i odluke na nivou Evropske unije i one na nivoima država članica.

Ovo je suprotno duhu ujedinjene Evrope. Smisao je da ona nema ni spoljašnje niti unutrašnje neprijatelje. Demokratizacija zajediničkog odlučivanja je jedan način da se taj duh institucionalizuje. Do toga je, međutim, tek potrebno doći. Inače će biti veoma mnogo nenaplativih dugova kojih će glasači hteti da se odreknu na demokratski način.

 
Helsinška povelja 157-158, decembar 2011.

Peščanik.net, 30.12.2011.