Fotografije čitateljki, Biljana Marinković

Fotografije čitateljki, Biljana Marinković

Kako se utvrđuje da li je u Srebrenici u julu 1995. godine počinjen zločin genocida? Na osnovu snimaka migranata iz 2015, koji „u regionu jedino u Srbiji ne deluju uplašeno i zabrinuto od postupaka naroda ili vlasti“. Ti snimci, naime, potvrđuju da (jedino) u Srbiji žive „dobrodušni i velikodušni domaćini“, a ne „genocidni zločinci“. Ko je upotrebio ovaj uvrnuti argument? Pa ko drugi nego – predsednik Srbije. Gde je on to izgovorio? Na 70. zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, od 30.09.2015. Kako je ovdašnjem predsedniku države uopšte palo na pamet da neko misli da u Srbiji žive genocidni zločinci? On je, s tom pameću koju ima i sa savetnicima koje ima, tako shvatio britanski predlog rezolucije o Srebrenici. Ovako predsednik: „Čak je nedavno na sednici Saveta bezbednosti bila podneta rezolucija kojom bi se Srbi žigosali kao primer genocidnog naroda, iako takva tvrdnja za bilo koji narod u svetu nema opravdanja.“

Da su predsednik i njegovi savetnici bar malo razmislili, shvatili bi da je predsednik pred Skupštinom Ujedinjenih nacija u stvari izgovorio da je zločin genocida nemoguć i da je bilo suvišno to što je taj zločin uopšte pravno sankcionisan. Po predsedniku Srbije, zločin genocida mogu izvršiti samo genocidni kriminalci koji svi zajedno onda čine jedan genocidan narod. Pošto genocidnih naroda nema (i zaista ih nema), onda nema ni genocidnih kriminalaca (što već nije tačno), pa onda nije moguć ni zločin genocida (naravno, ne samo da je moguć, nego se i dogodio, recimo u Srebrenici 1995). Za nas je sad sasvim nebitno šta zaista stoji u predlogu rezolucije koju Savet bezbednosti nije usvojio (o tome je ovde već bilo reči), važnije je da vidimo još jedan zaključak ka kome vodi naopaka logika predsednika države i njegovih savetnika. Šta god da urade „dobrodušni i velikodušni domaćini“, to ne može biti zločin, jer takvi ljudi naprosto zločine ne čine.

Tako je predsednik sa obe strane zatvorio krug. Šta god da se dogodilo u Srebrenici u julu 1995. godine, to ne može biti zločin genocida, jer bi to onda značilo i da postoje genocidni narodi, a znamo da ne postoje. Ako masovna ubistva u Srebrenici i liče na zločin genocida, to zločin ipak ne može biti, jer su to uradili „Srbi“ koji su pre svega „dobrodušni i velikodušni domaćini“, a takvi domaćini zločine po definiciji ne čine, šta god neko drugi o tome mislio. Ne verujem da je predsednik države hteo da ode tako daleko da tvrdi da masovna ubijanja nisu zločin, ali to jeste krajnji izvod iz onoga što je izgovorio pred Skupštinom Ujedinjenih nacija. (Da bi predsedniku i njegovim savetnicima bilo jasno šta izgovaraju, preselimo za trenutak njihove argumente na drugu obalu Dunava. Pošto ne postoje genocidni narodi, onda se ni masovni zločini u logorima u Hrvatskoj za vreme 2. svetskog rata ne bi mogli retrospektivno videti kao zločin genocida [pravno definisan 1948]. Isto bi onda moralo da važi i za masovno proterivanje stanovnika Hrvatske u akciji „Oluja“ iz 1995, za koje ovdašnji predsednik ima običaj da kaže da je bilo genocidno. Stvari bi moglo dodatno da komplikuje i to ako bi i „Hrvati“ sebe pre svega želeli da vide kao „dobrodušne i velikodušne domaćine“.)

Predsednik Srbije nije se, nažalost, zaustavio na pokušaju da pravno uveže ono što niko pametan i razuman ne dovodi u vezu: zločin genocida sa genocidnim narodom (ne samo da to dvoje nema nikakve veze jedno s drugim; stvar je u tome da nije moguće utvrditi šta bi to bio genocidan narod). On je bio čvrsto rešio i da svetu objasni ko su u stvari ti „dobrodušni i velikodušni domaćini“. Kao jedan homogeni entitet, ti domaćini imaju svoje zajedničko biće, svoju zajedničku suštinu i svoju zajedničku duhovnu vertikalu. Zajedničko biće, zajednička suština i zajednička duhovna vertikala „srpskih“ domaćina jesu manastiri na Kosovu i Metohiji, koje sad, boji se predsednik, neko hoće da nam uzme i proglasi ih „kulturnom baštinom albanskog naroda“. To da neko hoće sve to da prepiše „albanskom narodu“ naprosto nije istina. I predsednika treba razumeti, ne bavi se on tu nikakvom baštinom, on naprosto hoće da spreči da Kosovo dobije još jedan element državnosti. Ali, i to radi naopako, kao i sve drugo. Pa upotrebljava i sintagmu „duhovna vertikala“ koja malo kome izvan jezika Matije Bećkovića može bilo šta da znači. Tako se na engleski, koji je imao sreću da nema svog Bećkovića, „duhovna vertikala“ prevodi kao „spiritual backbone“, to jest kao – „duhovna kičma“. Sva je prilika da u ozbiljnoj literaturi, laičkoj ili teološkoj, svejedno, na taj termin, sve i kad je reč o kolektivnim identitetima, nećemo naići. Ali, on jeste čest u propovedima protestantskih evangelizatora, posebno u Sjedinjenim Državama. Mogli bismo reći da je tu reč o jednom agresivnom propagiranju hrišćanstva koje se zasniva na strahu.

Na neki način sasvim očekivano, ovdašnji predsednik posegao je za terminom koji se najčešće vezuje za konzervativni religiozni diskurs američke desnice. To je posebno zanimljivo ako se ima u vidu da je čitav predsednikov govor imao jednu jaku antiameričku notu: u središtu tog govora, dakle, našao se termin koji je na neki način specifičan upravo za diskurs koji trenutno dominira Sjedinjenim Državama. Tako je jedan od „Amerikanaca“ pozajmljeni termin postao „kičma“ antiameričkog govora srpskog predsednika. Ali, ni to nije najzanimljivije. S jedne strane, predsednik je ipak u pravu, „spiritual backbone“ jeste u stvari sinonim za identitetsku osnovu i crkve i njenih vernika, to je tačka iz koje se gradi i osnažuje kolektivni identitet. Ali, naglasimo još jednom – reč je o crkvi, a ne o državi. Nadalje, ta crkva nema teritorijalno ograničeno, ovozemaljsko određenje, kao što to mora imati država. Što konačno znači da se tu nikakva analogija ne može uspostaviti između crkve i države, pa je moguće da su se neki nešto pažljiviji slušaoci, ako je takvih bilo, našeg predsednika na Generalnoj skupštini zapitali da li im se obraća predsednik jedne države ili poglavar jedne crkve.

I dok crkva sa svojom „kičmom“ može raditi šta joj je volja, identitetska uporišna tačka države, pogotovo kada je reč o „Srbima“, mora imati čvršće utemeljenje u realnosti, koja po svemu odudara od onoga što je srpski predsednik izgovorio u Njujorku. Jer, kada se malo bolje pogleda, ni sam predsednik ne veruje u istinitost onoga što je rekao. Čak će i on sam, pred svima u skupštini, bez srama objasniti na šta se svodi ta mitska „dobrodušnost i velikodušnost“ srpskih domaćina prema „migrantima“: „Naše granice su otvorene da ih primimo i da ih pustimo. Tu nam nije potreban nikakav zakon, takav smo narod.“ Akcenat je, naravno, na – pustimo. Amen.

Peščanik.net, 01.10.2015.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)