Pismo koje su glasači iz dijaspore na jugu Afrike dobili od sveštenika Srpske pravoslavne crkve.
Poštovani parohijani, draga braćo i sestre, Srbi i Srpkinje, deco duhovna,
Kada se iz naše svete Crkve čuje poneki glas o trenutnoj situaciji i stanju u Srbiji ili Crkva ili sveštenstvo zauzmu jasan stav po pitanju aktuelnih i suštinskih dešavanja u našem narodu i Otadžbini, odmah se od jednog broja ljudi sruči lavina napada i optužbi i ona otrcana komunistička fraza kako “Crkva ne treba da se meša u “politiku””. Nisu naučili u komunističkim školama da je Svetosavska Crkva od 12. veka sa svojim narodom duhovno i organski povezana i u dobru i u zlu nerazdvojna: da usmeri, uputi, uteši, sastradava, poučava, brani, čuva…. To se pokazuje na delu i u naše vreme na Kosovu i Metohiji: kada je Država (policija, vojska, državne službe i administracija….) napustila teritoriju Kosova i Metohije, samo je Svetosavska Crkva, Patrijarh i Episkopi sa sveštenstvom i monaštvom, ostala sa namučenim i stradalnim srpskim narodom, da podnosi sve teškoće, nevolje i svakodnevna stradanja do danas.
Da ne bude zabune: kome god poklonite poverenje i date svoj glas na predstojećim izborima (bilo vi koji ste moji južnoafrički parohijani, bilo Srbi u Otadžbini ili bilo gde u dijaspori) – vi ste uvek pravoslavni Srbi, vernici i verna čeda svoje Svetosavske Crkve i tu se ništa ne može promeniti i ne treba. Vi verujete u Boga, slavite vaše Krsne Slave, naše predivne praznike, molite se na zajedničkim molitvama u hramu i svom domu, postite, ispovedate se, pričešćujete, pozivate sveštenike u svoj dom radi blagoslova, krštavate se, venčavate, živite hrišćanski, spasavate svoje duše i pripremate za večnost. Ono što sam vam poručio iz duše i srca svoga je da svako razume i razmisli gde je danas Srbija (posle 45 godina komunističke vladavine, 10 godina socijalističke vladavine i 12 godina “demokratske” vladavine).
Treba da se probudimo i otrgnemo od beznađa. Da svojim glasovima pokušamo da sve promenimo i poklonimo poverenje bilo kojim ličnostima i pokretima koji nisu kompromitovani i da nam se time rodi nova nada za Srbiju. I nemoj se odmah, moj Srbine, opirati: ”šta se ovaj meša u politiku”, jer ako sada ne budeš zreo i mudar, rasudljiv i pametan, možda više nećeš ni imati prilike da misliš ni pričaš o tome “da li se pop bavi politikom” ili šta ti je sa porodicom u Srbiji, šta je sa tvojim narodom i tvojom Otadžbinom. Posle svih vladavina, diktatorskih režima i “demokratije”, 2012. godine, Srbija nikada nije bila toliko jadna, beznadežna i ponižena. Evo kratkog izveštaja i reči jednog sveštenika iz Čačka od pre neki dan:
У недељу, у дому при цркви светог архангела Гаврила у Заблаћу одржан је још један промотивни скуп покрета Двери српске за живот Чачка.
Након надахнутих говора представника покрета свештеник који је присуствовао трибини пожелео је да се обрати скупу.
Говоривши о ситуацији у којој се налазимо и о општој пропасти која нам следи ако се не пробудимо, нагласио је да је ДУЖНОСТ СВАКОГ ПРАВОГ СРБИНА И ХРИШЋАНИНА ДА ГЛАСА И ПОДРЖАВА ПОКРЕТ ДВЕРИ.
A evo šta piše o današnjem životu u Srbiji književnik Antonije Đurić: “Sve su veći redovi gladnih Srba pred narodnim kuhinjama. Pao je komunizam, ali se komunisti, koji se više ne zovu tako, dobro drže — glavne poluge vlasti i dalje su u njihovim rukama. Srbi iz čuđenja ne mogu da izađu. Pitaju se: šta ovo bi sa nama, gde smo se ovo našli? Mi smo mesecima demonstrirali protiv naopakog režima i vikali “Bando crvena!”, da bi danas tu istu bandu gledali u parlamentu, u vladi, među ambasadorima, u upravnim odborima značajnih preduzeća, u strankama. Danas se u Srbiji gladuje! Oko milion Srba od ponedeljka do petka stoji pred kolektivnim kazanima i čeka milostinju: tanjir čorbe i parče hleba! Subotom i nedeljom nema kazana, subotom i nedeljom se ne jede u zemlji Srbiji”.
“Ovi surovi prizori, ove slike naše bede i užasa nisu viđeni ni za vreme nemačke okupacije — Vlada generala Milana Nedića, koga su mučki ubili srpski komunisti, uspela je da prehrani ne samo Srbe u matici, nego i stotine hiljada srpskih izbeglica iz svih krajeva. Gde se najviše danas gladuje? U bogatom Pomoravlju, u plodnoj Mačvi i Podrinju, u Valjevu, u Posavini, usred Šumadije, u Čačku, Nišu, u krajevima koji su nekada hranili pola Evrope. U Srbiji je danas skoro dva miliona nezaposlenih, željnih rada i nasušnog hleba. Nasuprot njima su gomile pohlepnih, bogatih, samoživih i besnih kojima je malo sve što otmu. Ima ih u Vladi, u tzv. Narodnoj skupštini, u strankama. Do pre neki dan u Srbiji je bilo više od 650 stranaka. Srbija je rasparčana na stranke — svak je svoje parče Otadžbine smestio u stranku, to čuva i brani. U stranku se zaklinju, Boga ne pominju”!
Kakva su još poniženja i beda danas u zemlji Srbiji: sprovodi se suptilno lukavi plan da se što bezbolnije (lukavije, suptilnije) preda i pokloni Kosovo i Metohija u ruke neprijateljima i zločincima, zarad fiktivnog i imaginarnog članstva u EU koja podupire sve što je protiv srpskog naroda i Srbije (bilo u Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Srbiji…), mladi ljudi se ne odlučuju ni za brak ni za rađanje jer nemaju ni posla ni perspektive. Najveći broj Srba razmišlja i pravi planove o tome kako da napusti Srbiju (emigrira) i da se više ne vrate.
Oni koji su u dijaspori i želeli bi da se vrate (sanjaju i maštaju o Srbiji), ali kada provedu odmor od nekoliko nedelja i vide situaciju (u kojoj prerspektive ima samo za političare, tajkune, članove vladajućih stranaka i tajnih “bezbednosnih” struktura i gde stručnost nije potrebna, a poštenje, marljivost i razmišljanje svojom glavom nije poželjno), brže – bolje se predomisle i ostavljaju nostalgiju i patriotske planove i želje da se vrate u Srbiju za neka druga vremena….Praktično (i time se hvali srpska vlast – čuvenim doznakama iz inostranstva), Srbe u Srbiji izdržavaju i obezbeđuju hleb, rođaci iz dijaspore (barata se brojem od oko 4 miliona Srba koji žive u rasejanju).
I pored svih ovih strašnih i užasnih pokazatelja o nečuvenom savremenom poniženju srpskog naroda, mi ipak i dalje jesmo narod sa dostojanstvom. Nije Srbija ni Egipat, ni Libija, ni neka afrička zemlja u kojoj su veoma česte revolucije i krvavi protesti ili oružane smene vlasti i vladara. Najmoćnije, najbezbolnije i najjednostavnije oružje u rukama naroda je olovka na izborima. Moja jedina, jasna, otvorena i čvrsta poruka i mojim parohijanima i mojim sunarodnicima u otadžbini i rasejanju je sledeća: Izađite svi na izbore i svi glasajte ali ne poklanjajte više poverenje nikome i nijednoj partiji koja je na bilo koji način vladala ili učestvovala u vlasti u Srbiji od 1990. do 2012. godine. Ako bilo kome smeta moja iskrena očinska poruka, a Srbin je – neka sebe preispituje i popravlja dok ima vremena.
Bilo kome drugome poklonite svoje poverenje, ali bar da se proba bilo šta drugačije i da imamo bilo kakvu nadu. Sve druge stranke su potrošile mnogo našeg dragocenog vremena. Možda nas narod i naša otadžbina nemaju još puno vremena i možda je poslednja nada da puno toga u Srbiji krene da se menja na bolje i popravlja. Bog jedini zna (ako ponovo budu vladali Srbijom isti koji su na sceni poslednje 22 godine) da li ćemo za četiri godine imati o čemu da mislimo, oko čega više i da brinemo ili će sve biti konačno upropašćeno, izdano, prodato, predato, opljačkano i do krajnosti poniženo. A ne zaboravite i izreku: “Ako te neko prevari jednom – on je kriv, ako te isti prevari dva puta – ti si kriv, a ako te taj prevari i treći put – ti si za lečenje”.
Napisah što mi je na srcu i dušu spasih.
“Za slobodu, život, dostojanstvo i spasenje Srbije”!
Peščanik.net, 30.04.2012.