Napokon je dični ratovođa R. Karadzić na putu za Hag i krenulo je, to je pravi medijski „cunami“, ono što nam se, avaj, ne događa prvi put. Večni zakon palanke balkanske: večno ponavljanje istog. Ne, sigurno nije sve ovo neki „vestern“, nije poznato ime nekog slavnog režisera u tom žanru, koji bi ovo mogao da smisli – ne, još jednom listamo nezaboravljene izveštaje Pere Todorovića, iz knjige „Hajdučija“, koje su nadahnule Krležu za najlepša poglavlja u romanu „Zastave“. A knjiga je o sprezi, krajem XIX veka, srpske radikalije i „gorskih careva“. Mučno i tužno, do suza i do gađenja: ispovesti jataka, priče samih hajduka pred puščanim cevima, i tužne ispovesti njihovih „devojaka“. Ne samo banalno, bljutavo je sve to, nema tu ni traga o heroju i hrišćanskom vitezu. I sve se kockice slažu: kafana u kojoj je najčešće boravio zove se „Luda kuća“, tu su gusle i krivo gudalo koje nam je veru sačuvalo, tu su novine „Zdrav život“ br. 48-49/2008. sa tekstovima doktora Dabića. Brinuo je doktor o zdravlju nacije, on je „duhovni istražitelj“. Tu su naklapanja o tihovanju i meditaciji, o isihastičkom iskustvu koje će nas spasti. Ni traga jednoga od duhovnosti, sve same polupismene banalnosti.

Tu se ništa ne može, ulicama se ne može proći od duhovnika. Sve duhovnik do duhovnika, Nikolajeve legije hodaju ulicama, oko crkava. A tek novine, i crkvene i laičke. Pišu se „žitija“, prodaju se medaljoni, sa krstom i bez krsta, za svačiji džep. Svi su se pomamili za duhovnošću, a nje ima i za dve pare. I niko da se zapita kako su sklepali tu reč, u drugim jezicima je nema, nije je bilo ni u našem, znalo se šta je duhovno a šta je materijalno. Sada duhovnosti ima za dve žute banke.

O doktoru Karadžiću međutim, koga ucveljena nacija ispraća u Hag ima i važnijih podataka.

O njegovoj sprezi sa SPC ima i na pretek. Govorio je on još 1994. da se „glas Crkve sluša kao glas najvišeg autoriteta“.Godine 1997. za njega se zauzeo i Sinod SPC tražeći „obustavljanje postupka Haškog tribunala protiv doktora R. Karadžića“. A tužne 1994-95. SPC je u Parizu izgubio spor sa listovima „Liberation“ i „Le Monde“ i to prvi put u svojoj istoriji. Ime srpskog patrijarha ozbiljno je kompromitovano. Oko Foče i nemilih događaja u tom gradu uznemirio se čitav svet. To su nama, kao hrišćanskom narodu, doneli ovi duhovnici. Duhovnici i hajduci sa kojima se palanka politička sada u suzama rastaje. To su oni plodovi koje je blagoslovio u NIN-u još 1990. Amfilohije, u himni, pohvalnom slovu, S. Miloševiću. Politička palanka u Srbiji već trinaest godina zaista je luda kuća. Puna duhovnika. Znamo sada i to da se doktor Kradžić služio kao i S. Župljanin i V. Đorđević dokumentima mrtvih, ili ubijenih ljudi. I od toga se pobeći ne može, krvnici i žrtve ostaju nerazdvojnii u životu i u smrti. Ostaju tragično zagrljeni i kada prekorače crtu i nađu se s one strane dobra i zla. To je ono o čemu „duhovnici“ i ne slute. Uzalud je bilo sve, pa i ovih „duhovnika“, i ono nadgrobno slovo koje je nad odrom majke Karadžićeve nadahnuto slovio Amfilohije:„Ona je rodila heroja“. A podaviše Karadžićeve ratovođe, uz blagoslov duhovnika, bezmalo pola Bosne. Oni su metanisali, postili su, ali hajdučka posla: meso ne jedu ali krv piju. Sve o tome znamo, i kao da ništa ne znamo.

Možda se ovoj „priči“ primiče kraj, ali za pravi epilog još nismo sigurni.

Još o njemu pišu, to preovlađuje, kao o heroju. Hajducima na Balkanu sleduje slava. Uz gusle. Male skupine momaka demonstriraju, viču protiv „partijaša“ – kako verno čuvaju tu glupu reč Nikolajevu. A u zadimljenim kafićima ječi legendarna srpska harmonika:

„Romanijo, je l’ ti žao,
Radovan je noćas pao.“

Ima, međutim, znakova da se oči otvaraju. Oglasio se profesor sa beogradske bogoslovije „Sveti Sava“ i to jasno: „Karadžić je skrnavio ideale pravoslavnih monaha“. E da je samo to, oskrnavila je ta bratija sve što je i srpsko i ljudsko.

Ostalo je stvar Suda i poštenog suđenja.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 24.07.2008.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)