“Slatko je vratiti se kući”

Stvari su se odvratno pomešale: bila je to prva svečanost otvaranja Olimpijskih igara zasnovana na dečijoj književnosti, i to na onoj na kojoj sam odgajana. O filmovima režisera Danija Bojla ne mislim naročito dobro, ovim sletom me je kupio: a da promeni karijeru? Utopijska zelena Engleska je surovo zamenjena gvozdenim kuglagerima. Promena je u istoriji bila u punom zamahu kada su pisana remek-dela dečije književnosti, kao što su Vetar u vrbaku, Petar Pan, ili Vini Pu. Dok se druge dve stvari “dešavaju” u imaginarnim prostorima Velike šume i Nedođije, Vetar u vrbaku se događa na rubu industrijskoga sveta, na obalama nezagađene Temze, gde je autor, Kenet Grejem, posle uspešne karijere sekretara u Engleskoj banci, provodio penzionerske dane. Bojl je upravo ovu pokrajinu, sa korenima drveća, rupama malih životinja i stazicama, upotrebio u svojoj sletskoj ekstravaganci. Dva su poglavlja Vetra u vrbaku koja se izdvajaju iz glavnog zapleta – pretvaranje Krtice u nomadsku vodenu životinju u društvu Pacova (vodenog pacova), i spasavanje zabludelog bogataša Žapca uz pomoć mudrog Jazavca, a protiv zločinačke bande Lasica. Ta dva poglavlja su Dulce domum i Frulaš na vratima zore. U prvome, Krtica slučajno nalazi svoj dom uzimu, pošto ga je napustila usred velikog spremanja uleto. Usred snežne oluje, Krtica nanjuši svoju rupu. Krtica i Pacov tako nalaze udobno pribežište: rupa je u užasnom neredu, ali je u njoj nešto zaliha, nešto uspomena, i nešto drveta za vatru – dovoljno da bude dom. Ovo kratko podsećanje na sopstveni nered, fragmentiranost, nesnalaženje, samo pojačava odluku Krtice da nastavi sa nomadskim, većim i širim životom: dom postoji da bismo znali zašto smo otišli, i slatko je vratiti se, da bismo ponovo otišli. Opis ponovnog odomaćenja na kratko je jedan od najupečatljivijih koje pamtim – kako hladno i mračno postaju toplo i svetlo uz pomoć prijateljske ruke i kritičkog sećanja. U drugom izdvojenom poglavlju, Vidra je izgubila svoje mladunče, i Krtica i Pacov kreću da ga nađu. Nalaze ga, baš pred zoru, kako mirno spava u naručju boga prirode, rogatoga Pana sa kopitima, koji svira u svoju frulu. Pan pokrije sećanje tri životinjice, i one ga se više ne sećaju, a vidrino mladunče se veselo vraća svojoj majci. Politeizam odnosno kultivisani panteizam, poverenje u prirodu odnosno materijalizam i zdrav razum (lik Jazavca), kritika plemstva, kapitala, institucija i zahuktale tehnike (automobil je paklena mašina, predmet ludih Žapčevih želja), odsustvo poučnosti, ni trunčica hrišćanskog morala, to su odlike ovog srećnog dela nastalog u kratkom, mirnom, i kako to obično biva, poslednjem koliko-toliko prijatnome dobu za srednju klasu – i za svu decu, i docnije. Detinjstvo engleske dece izvesno nije bilo srećnije od drugih detinjstava, ali se preko Dikensa i Luisa Kerola (Alisa u zemlji čuda) još u 19. veku utvrdilo verovanje da se deca ne smeju fizički kažnjavati. Dečija književnost prve polovine 20. veka to obilato potvrđuje. Deo Bojlovog spektakla igran je na krevetima, gde su deca, koja bi mogla biti bolesna, mučena i ponižavana, grubo disciplinovana, pa to nisu, jer su oko njih sestre, dadilje, i lekari koji ih štite. Kakva god bila engleska realnost danas, odnos prema deci je nešto što je upisano, može se pročitati, može se time otključati neko sećanje, postoji kao deo književnosti, pozorišta, filma, pop-kulture. Ako već nema boljeg dokaza, evo teškog argumenta: Monti Pajtonovci su se zavitlavali sa likom Pacova, na osnovu pozorišnog komada koji je A.A. Miln, autor knjiga o Vini Puu, napravio iz knjige Keneta Grejema.

Humor, neobaveznost, nonsens, nežnost, odsustvo pouke i smaranja: to bi bila najkraća definicija najbolje engleske dečije književnosti: već vidite da u to ne računam Poterijadu. Ne samo da sam ponovo uzela u ruke Vetar u vrbaku i Vini Pua na latinskom, nego sam otišla, posle mnogo godina, u ljubljanski Zoološki vrt da vidim medvede i jazavca.

U međuvremenu, tamo gde je moja u neredu ostavljena rupa, koju bih mogla nanjušiti i u snežnoj oluji, nekog su mladunca utukli gvozdenom palicom u ime boga. Sluga toga boga ne leči ni snom, ni ljubavlju, ni prijatnim zaboravom, već onako kako se u Engleskoj i drugde “lečilo” u Dikensovoj mladosti. Dok se vlasti prave Englezi, a na istoj Olimpijadi sportisti iz Srbije, uz pomoć medija, ozbiljno hine da su deo sveta, poslednje nesrećnike koje je napravila srpska realnost stiže ruka onih koji su takvu realnost izgradili, proslavljali, iskoristili a zatim bacili na đubre.

Peščanik.net, 09.08.2012.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)