“Đorđe Vukadinović tužio Svetislava Basaru, Zorana Panovića i list “Danas”, “na ime nadoknade zbog pretrpljenih duševnih bolova Vukadinović traži 750.000 dinara”. Nije evra, ni dolara, dinara, dobro je. Ali, kada se preračuna.

Hajde ovu činjenicu da pogledamo sa stanovišta opšteg vapaja da Tužilaštva i Sudovi uređuju po pitanju krivice političara i javnih ljudi tamo gde otkazuju moral i odgovornost.

Što nikako ne osporava zahtev za pravnom državom i odgovornost Tužilaštva i Sudova.

Za koga se znalo da će doći, do zahteva i zaklinjanja u pravni sistem, onoga časa kada je potrebno zaštititi rezultate i tekovine uzurpacije opšte imovine, što je bila i ostala jedna od bitnih značajki patriotizma i ratovanja.

A Tužilaštvo i Sudovi treba da rade “svoj posao”. Kao da je taj “svoj posao” potpuno odsečen od državnog sistema. Ili, kao da je sasvim nezavisan od zakonodavne i izvršne vlasti. Ta dva druga stuba Države, sem Crkve, Vojske i Akademije.

Sa druge strane, neodoljiva je potreba naših političara i njihovih analitičara da se neprekidno muvaju po medijima kao da su uključeni u struju, gotovo da nema stvari o kojoj neće “na lakat progovoriti”. U stanju su da prekidaju putovanja, da regulišu saobraćaj, e ne bi li se “pojavili” u dnevniku jedan, dva ili tri, najbolje je u dnevniku dva, to gleda najšire građanstvo, ako uopšte gleda vesti.

Ali, kada ih ta odanost medijima, obaveze na ispunjavanje izgovorenog, izloži kritici izrečenog, a posebno neispunjenog, e onda nastaje “kroćenje” medija u prilog konstruktivnijem odnosu prema institucijama države i njih lično.

Koliko žudnje za javnošću, koliko samorealizacije kroz medije, a koliko poziva na zaštitu ličnosti i privatnosti, onda kada javnost “negativno” reaguje” ili “baca klipove u točkove” ponovnom najavljivanju dosad neobavljenog i neispunjenog.

Ponekad čovek ne zna da li da plače ili da se smeje kada se za početak nekog skupa čeka televizija, bez koje skup ne može da počne, on se upravo i održava zbog televizije, doduše i zbog novina (što se pozorišta tiče, najvažnija je “Glorija”), ali televizija, to je najvažnije, za “obraćanje” građanstvu, a onda čim televizija ode (“kamere su došle”, “kamere su otišle”), više nije važno ni ko, ni šta govori, jer toga na televiziji neće biti, niti ga je uopšte bilo.

Tako su se mnogi putevi “otvorili” na televiziji, te valjda građani misle i da postoje, dok na njih ne krenu, pa onda vide da je to samo neki neobeleženi pravac, vrtimo se pre neki dan od Zvornika prema Kraljevu, Mitrovica, piše, ali ne i da li su oba odredišta u istom pravcu, to tek treba peške utvrditi, tu televizija ne pomaže, ali ustvrditi tako šta, znači delovati kontraproduktivno. Možda će takve stvari da reši buduća regionalna politika komponovana od svih onih koji “do sada nikada tamo nisu bili”.

Interesantno je da ovde niko nikog ne tuži zbog pretrpljenog fizičkog bola, a moglo bi se reći, metaforično, ako već političari i predsednik imaju pravo na metafore, da je bol mnogih građana ove zemlje, i zemalja u okruženju, već dobar vremenski period, upravo takav, fizički, zbog izginuća, premeštanja, čišćenja, varanja, gladi, poplava, nemanja i svakojakih opačina, međutim utuženja su zbog nanošenja “duhovnog bola”.

I tu se vidi šta je i ko je fina duša. Tu se ogleda sav značaj “duhovnosti”. Oni neduhovni fizikusi nemaju ni porodice, ni dece, ni prijatelja, a ako imaju, onda to ne pominju možda zbog Krležine izreke o odvratnosti odbrane “argumentima sitne dječice”.

Ne samo to, ne, taj argument, dušo neporočna i ponosna, prebogata nacionalnim identitetom i suverenitetom, ako deci već ostavljamo tolike rezultate fizičkog bola i nasilja.

Šta mislite kako u praksi izgleda sva ta aluzivnost i “prijavljivanje”, dugogodišnje, naših ispravnih i nacionalno jasno opredeljenih javnih delatnika, neporočnih ličnosti.

Zamislite kako bi na sudu izgledalo iznošenje dokaza da vas je taksista sa velikim krstom u šoferšajbni, koji se klati, kao što se mnogo toga klati i diže, godinama, ispsovao i naneo vam duševni bol, jer njemu ne pada na pamet da čita “Danas”, ni “Vreme”, niti da gleda B92, a o “E-novinama”, ili “Peščaniku” da ne govorimo, već on veruje samo proverenim informacijama, a naročito onima o zaverama protiv srpskog naroda, i njega lično.

Šta mislite kako u stvarnosti izgleda samo malkice trudna aluzija provereno neporočnih arbitara stare i nove političke misli, na saradnju poročnih i fizičkih lica, sa međunarodnom zajednicom, recimo, naročito onom zapadnom, sve uz odavanje pošte evropskim integracijama, ali “pod našim uslovima”, kakav utisak to ostavlja na opštinare, poreznike, patriotske nevladine organizacije, na komšije, sapatnike u gradskom i međugradskom saobraćaju, na prodavce novina koji sugeriraju da kupite i kakav patriotski list.

Pa, ostavlja utisak, a može biti i otisak. Ali, kako to da dokažete ukoliko ste živi, za razliku od mnogih koji se jednostavno više ne mogu baviti izvođenjem dokaza, jer su objektivno odsutni. “Poštedite me fizičkog bola, a duhovni prepustite meni.” Ne, fina i neporočna duša i duhovnost hoće da budu pošteđeni “duhovnog bola”, a da fizički prepuste nama. I to uz pomoć argumenata “sitne dječice”. Na sudu, jedino kompetentnom za rešavanje pitanja javne odgovornosti, za reč i delo. Dokazano. Od ruševina Vukovara, do dana današnjeg. Izgleda da su odgovorni samo oni koji se takvim i osećaju, bez boga i bez suda.

 
Danas, 15.06.2010.

Peščanik.net, 16.06.2010.

Leave a Reply