Kakav je to mozak smislio akciju da besplatno deli hleb ispred pekara u vlasništvu Albanaca u Somboru? Ima već dovoljno opisa mozga koji već dugo radi na taj, da i ja kažem “kontaminirani” način, ovih dana definisan kao “kolektivno ludilo” (Mlađan Dinkić). Dok neki građani Sombora u kameru s užasom osuđuju ovakvu “akciju”, komentatori i nadležni takvu čudovišnost peglaju “kontekstom” i navođenjem “racionalnih” i “ekonomskih” opravdanja: da Albanci, pogotovo u pekari “Dva brata” (svi su naslovi, sva imena, svi toponimi danas označavajući i pretvoreni u ironiju) u svojim radnjama zapošljavaju Srbe, da je njihov rad utilitaran i da oni, Albanci, u Somboru odavno žive. Baš kao što i u razbijenim bankama i radnjama u stvari rade “naši ljudi”, te zato banke i radnje ne treba dirati, zbog invensticija i novih radnih mesta.

“Uvek smo im ostavljali ključeve, i po čitavo leto, pošteni ljudi, možeš imati poverenja u njih, oduvek žive u Beogradu, jedan od njih je čak oženjen našom ženom”. Dakle, mislila sam preko subote u nedelje da ovu temu razvijem danas, pa da osudi pridružim i predlog da možda ne bi bilo zgoreg otići svakog jutra do Sombora i kupiti hleb u pekari “Dva brata”.

Deo ove teme je i suverenost građana. Dok jedni uzimaju hleb od akcije “hlebom protiv hleba”, ili “našim hlebom na albanski hleb” zato što je, između ostalog, besplatan, drugi se od sveg srca zgražavaju. To zgražavanje ne ispoljava se samo u ovoj prilici, već i u drugim komentarima. Isto kao što se na Kosovu jedni slažu s povlačenjem srpskih policajaca, dok drugi, s Radom Trajković na čelu, smatraju da je to kontraproduktivno, pogrešno inicirano iz Beograda, štetno i suicidno.

Hoću reći, živi ljudi imaju živo ili zorno mišljenje, mišljenje iz stvarnosti, s terena, iz sopstvenog života i realnih okolnosti. To i takvo mišljenje nije ni mitsko, ni ideološko, ni teološko, ni otuđeno, ni mrtvozorničko, već slobodno, živo i kreativno, produktivno.

Dakle, to je bila tema. Međutim, u jučerašnjem broju Danasa, na mestu gde će se naći i ovaj tekst, pročitala sam prilog savetnika predsednika Republike Nebojše Krstića “Inat je beg s megdana”. I teško mi je. Tekst počinje zakletvom, isprikom i pravdanjem, rečenicom o obožavanju mitova. Pa kaže, “Kosovski mit je upisan u moj DNK”. Pored Kosovskog mita, kao nacionalnog, tu je sada i lokalni mit, mit sa Crvenog krsta, ili Dorćola, mit o preživljavanju beogradskih, urbanih dečaka.

Dakle, prvo ide ep, pa zatim anegdota pa, na kraju, kad je reč o mitovima, i konstatacija o vickastosti naroda, ili vic. Onda je sve to, nacionalni mit, urbani mit i vic, to jest čitavu zemlju, “zadesila nevolja”. Ne znam kako se to mitovi obožavaju, kao što ne znam ni šta je to obožavanje u politici. Sem ako se ne radi o apolitičnosti.

Što se obožavanja tiče, o tome postoji stanovište nauke pa je, recimo, krajnje vreme da se mitovi kodiraju i zapakuju u istorijske i antropološke studije. Šta mislite, koja bismo sve rešenja našli ako bismo se mitovima pozabavili s nešto više naučne, kulturne, pa i religijske analize. Kada bismo se mitovima, između ostalog, bavili i tako, možda bismo pronašli rešenja za očuvanje kulturne baštine, ili, kako je to po Memorandumu SPC, “vlasništvu Srpske pravoslavne crkve”, zaštićenom od strane Uneska najvećim stepenom zaštite spomenika u opasnosti. “Nije li posao državnog rukovodstva da pronalazi rešenja, a ne da tešku situaciju čini još težom?” Pa jeste. To i ja mislim, to i građani misle, to misle svi suvereni ljudi koji govore u kameru. Samo što su oni sami, pa da sada u Beogradu nešto počne da gori, trčali bi tamo da gase požar, jer nisu sigurni da će to učiniti institucije, službe, pa i političari.

Da li to razumete, da je apolitično ne uviđati u kom su stanju ljudi u ovoj zemlji i šta vi, na takvom mestu treba da činite, ako razumete? Tačno je, glasali smo, ali, što je rekao Borislav Mihajlović Mihiz, u pozorištu i u stvarnosti najgora je prva prošla moda. Govorim ovim jezikom zato što vi volite brendove, trendove i marketinge. Dakle, od tog časa do današnjeg dana “dogodile su se nevolje koje su nas zadesile”, baš kao što su nam se i ranije događali događaji. Ili hepeninzi, ako hoćete. Ili modne revije, šta li.

I na kraju Krstić kaže da će “Boris Tadić uspeti, znam čoveka”. Kod Šekspira, u “Juliju Cezaru” ima govor Marka Antonija koji se uči kao retorsko pravilo, a počinje i završava se izrikom “Ali Brut ja časan čovek”. “Ja verujem”, tako govorite, “verujem”, “nadam se”, “želim”. Ja uistinu verujem da ste dobar čovek, gospodine Krstiću, ali zar ne vidite da su prethodne stranice Danasa pune tekstova, izjava i događaja koji zahtevaju da vršite vlast. Kolumna je dirljiva, drago mi je što se pridružujete kolumnistima, možete i nevladinom sektoru, ali ako slušate građane, oni su suvereniji od vas. I tu je neki problem koji želim da razrešavate. I nadam se.

 
Danas, 05.03.2008.

Peščanik.net, 04.03.2008.

Leave a Reply