“Živeli smo u vremenima sasvim očajnim”, napisao je pre 1988. Jovan Hristić (Fedru), “Od tragedije pravili smo komediju, od komedije tragediju”. Onda su došla još očajnija vremena, u kojima je tragedija počela da izgleda kao granginjolovska melodrama.
Posle događaja, kobno započetih oko te 1988. godine, Hristić je objavio pesmu Oni koji su juče umrli, u kojoj kaže da oni koji su otišli
misleći da je ono što su videli najstrašnije što se može videti
nikada neće znati da mi gledamo nešto još strašnije. A kada i nama dođe čas, umrećemo misleći da će oni posle nas
ipak dočekati da se sve ovo završi. A oni će tek
videti stvari koje mi ni u najužasnijim snovima videli nismo.
I Selenić je bio obuzet motivom vraćanja zla, naročito u Ubistvu s predumišljajem. Obe njegove Jelene, i baka i unuka, suočavaju se s besmislenim, nepotrebnim zlom, obučenim u racionalnost i više ideale, i obe izlaze poražene. Ono što govori starija Jelena o nastanku sveta u koji će primitivci (Krsmani) ulaziti s lakoćom, dok će drugi ući s njima ili nikako, važi i za mlađu istoimenu junakinju, koja se uzaludno nadala da će nekrofili poubijati jedni druge pre no što njen dečko dođe na red.
Došao je čas Slobodanu Seleniću. Došao je čas i Jovanu Hristiću.
Poslednji put sam ih video zajedno u onoj istoj bašti u kojoj je s “gosin Vavom” ćutao i povremeno razgovarao Mihajlo Pantić i to zabeležio u priči U vrtu Vave Hristića. Iza visokog i debelog zida Vavinog placa je Užička 15, čega su dva sagovornika bili sve vreme svesni, ali su razgovarali samo o bivšem stanaru, koga su po Pantiću nazivali isključivo pseudonimima imperator i Broz (poslednje je za mene samo prevod sintagme drug Tito). Ili nisu bili svesni da je potonji predsednik već bio iza zida, ili Vava nije u razgovoru umeo da, kao u svojim pesmama, sluti da nije biloposle Tita Tito, nego “ko je nama novi Tito/ Slobodan je ime plemenito”, što se naveliko pevalo još od 1987.
Krajem avgusta 1995. godine, verovatno 26. kada mu je rođendan, Vava se tek bio uselio u porodičnu kuću u Iličićevoj 3, koju je jedva oslobodio od visokih revolucionarnih stanara iz Titovog vremena. Deca njegove nove, druge supruge pravila su žurku na čijim obodima su, pod venjakom, sedela starija gospoda, Vavini prijatelji. Dvojica su vrlo loše izgledala: Boba Selenić, koji je bio bled kao avet, i sam Vava Hristić, koji je teško hodao. Bio je tu, mnogo živahniji, i Ivan V. Lalić, veliki pesnik. Boba je umro prvi, iste godine, nekoliko dana pošto je snimljen film po Ubistvu s predumišljajem. Vava je potom imao zapaljenje pankreasa a Ivan ga je predano obilazio i lečio. Jednom smo bili zajedno. Od te bolesti je Vava ozdravio da bi dočekao da Ivan nestane pre njega.
Taj dan pao je pred kraj jednog nesrećnog leta. Jula se desio masakr u Srebrenici, za koji smo saznavali i pored oficijelnih tvrdnji da je to blistava pobeda, a avgusta su kroz Beograd u tužnoj i mučnoj koloni prošle na traktorima i peške srpske izbeglice iz Hrvatske, kojima nije dozvoljeno da siđu s autoputa i koje su na mostovima prema Bosni sačekivali samo novinari B92 i aktivisti prokaženih nevladinih organizacija, a rodoljubivi snalažljivci im prodavali čašu kisele vode za pet maraka. Na pomolu je bio Dejtonski sporazum. Bio je to početak još jedne apatije, koja je trajala sve do zime naredne godine, kada se i jedva pokretni introvert Jovan Hristić počeo pojavljivati u gomili, na demonstracijama. Nešto kasnije su iza Hrstićevog zida sedeli Daglas Herd i ostali iz Natwest-a i ugovarali prodaju Telekoma s “nezaobilaznim faktorom mira na Balkanu”. Tog dana su neki već osećali, a nekoliko godina kasnije jasnije uvideli i formulisali, da Milošević ulazi u domaće teškoće u periodima mira. Nema rata, nema sankcija, nema prkosa, nema jake motivacije za podržavanje vlasti a svuda se vide posledice ranijih “poduhvata”. Predviđati te večeri krizu režima u novembru 1996.godine moglo je možda izgledati kao utemeljena analiza ali bi ipak isuviše ličilo na stvaranje lažnog optimizma.
Zato se nismo bavili time već običnim razgovorom koji je, međutim, u podlozi imao jednu temu s kojom su se srpski intelektualci u prethodnim i potonjim godinama često i neminovno suočavali. Naime, kako braniti Srbiju, Srbe, njihovu kulturu, njihov ugled i njihov identitet a ne braniti pri tom Miloševića, Karadžića i njihove saučesnike i propagandiste koji stalno trube o “duhovnosti”, kako ne padati u zamku koju su svakome svuda nameštali da je, ako je protiv vlasti, protiv naroda itd.
Mislim da smo na ličnom planu sve vreme doživljavali još neke Hristićeve stihove:
Prijatelji moji, jesmo li prijateljevali zaista,
ili lagasmo jedni druge? Hoćemo li ikada više
naći čiste prostore da se bar još jednom pogledamo u oči?
Četvrti sagovornik, Aca Stefanović, srpski izdavač iz dijaspore, bio je i morao biti pod turobnim utiskom života u Italiji u kojoj se već nekoliko godina o Srbima govorilo sve najružnije i sve manje obavešteno, a branili su je samo salonski fašisti, Kalajićevi prijatelji. Ivan Lalić nije hteo da čita Našu borbu, kao uostalom i mnogi drugi ljudi s uspomenama iz Hrvatske, koji su imali recipročnu teškoću da Tuđmana odvoje od Hrvata uopšte, a ove poslednje od ustaša i ustaštva, i koji su mislili da tada jedini opozicioni dnevni list “preteruje” i ometa odbranu srpstva od kleveta. Selenić i Hristić su se već bili opredelili, svako na svoj način. Prvi se, iako s jakim srpskim osećajem koje nosi porodično poreklo iz Srema i zapadne Slavonije, kolebao vrlo kratko u pogledu Miloševića kao spasioca i novog Pašića; spadao je među prve članove SANU koji su ga pozvali da podnese ostavku. Gospodinu Vavi Hristiću su se svi već bili zgadili, i jedni, i drugi i treći, a bili su mu bučni i vulgarni od samog početka. Naravno, to mu se videlo samo u izrazu. Velike plave oči su mu pomagale da iskaže čuđenje i prezir a da ne pomeri nijednu crtu na licu.
Skoro svako ko govori i piše o Slobodanu Seleniću i Jovanu Hristiću opisuje ih kao gospodu. Uvek sam hteo da znam šta se u Srbiji misli kada se za nekoga kaže da je “pravi gospodin”. U svakom slučaju, Vava i Boba su bili različita gospoda. Prvi najbliže onome što kod nas postoji kao aristokratija. Porodica stara koliko u Srbiji porodica može da bude a da ne laže (to je Selenić video prikupljajući materijal za Prijatelje), najbolje škole koje su se mogle naći, mirno detinjstvo s letovanjem na moru kada je retko ko tamo letovao, sa znanjem skijanja kada je malo koje dete skijalo, s besprekornim manirima koji ne izgledaju naučeni, s prezirom svake banalnosti i odbijanjem da se uđe u odveć bliske odnose bilo s kim, jer bi oni podrazumevali kičerska poveravanja i ispovedanja s povremenim sukobima i “otvaranjima duše”. Bio je nemoćan da se odupre nasrtljivima i nevaspitanima i zato iskonski učtiv: jednu domaćicu koja mu je rekla da joj jelo baš nije uspelo utešio je rečima: “gospođo, pa ja baš volim bljutavo”. Ambicija je za takvog aristokratu privatna stvar, stvar unutrašnjih merila – ako već postoji, nikako ne sme da se ispolji. Beogradski plemić nije isto što i beogradski buržuj: aristokrat nikada neće biti praktični komunist niti član partije ali ne odbija unapred ono što su komunisti i njegovi saputnici stvorili u kulturi XX veka. Ako ne stoji uvek na političkoj i intelektualnoj levici, nikada nije na krajnoj desnici.
Ono što je Vava važno imao da kaže, napisao je. Lični život je za njega bio jedan a javni život drugi “žanr”. Privatni život mu je bio blizak vodi u svakom njenom agregatnom stanju. Nisam se s njim često viđao na moru, ali sam skoro redovno išao s njim na sneg. Tamo smo pretežno govorili o skijanju i svemu oko njega i posle njega, o voćnoj rakiji, o kolačima, o filmovima na televiziji. Najliterarniji njegovi iskazi bili su citati iz Vinaverove Pantologije. Više od toga bilo bi pretenciozno. Taj kontrast između svoga i opštega vidi se i po posvetama njegovih knjiga. Ti izvanredni stihovi, možda najbolji u novijoj srpskoj poeziji, bili su Branki i meni namenjeni kao čitaocima, a posvećivani su nam uvek kao – skijašima. Znam da je imao letnje prijatelje. Možda je imao prijatelje za ceo opseg i zavidim im.
Bobu Selenića sam poznavao mnogo ranije i verovatno bolje. U tom pogledu moje svedočenje o njima dvojici verovatno ima nejednaku vrednost. Za razliku od Vave, s Bobom sam razgovarao i kao adolescent, svađao se i mirio. Selenić je bio eksplicitan pa je i privatno govorio kao književnik i intelektualac. Bio je sklon i stranim, učenim rečima i naglasnom preslišavanju onog što je upravo čitao. Kao studenti, nedeljama smo ga zadirkivali zbog iskaza: “eshatološki posmatrano, pragma je deplasirana” – zato što nije bio napisan na papiru ili bar iznet na nekom simpoziju, nego izrečen na najnepodobnijem mestu, u kafani. Ništa što je Vava napisao nikada nisam usmeno čuo od njega. Od Selenićevih romana unapred nisam znao samo fabulu a skoro sve ostalo je bilo već viđeno, odnosno čuto. Prepoznavao sam odlomke konverzacija. Čak sam, imenom i prezimenom, stigao u roman Pismo/glava. Rukopise su, međutim, čitali Mihiz i drugi, oni koji su znali da procene spisateljski zanat.
Boba je voleo da se prepire i da u prepirkama pobeđuje, sasvim slovenski, kao u Turgenjevljevim Očevima i deci (skoro homonimu jednog njegovog romana). Onda bi promenio društvo i tamo tvrdio ono čemu se maločas protivio. U doba kada je bio rascepljen između “rodoljubivih” i “mundijalističkih” krugova u kojima se kretao, u prvima je govorio kao anacionalni kosmopolit a u drugima kao žarki nacionalist. Debatne pobede ga, međutim, nisu usrećivale, kao što ga skoro ništa nije činilo trajno zadovoljnim. Ni to što su ga jurile tolike žene (bio je lep na skandinavski način, što mu je dodavalo dragocenost retkog metala), ni to što je bio zlatni dečak prosvećenog socijalističkog kulturnog establišmenta, što je mlad bio na visokim položajima. Bio bi vidljivo zadovoljan kada bi dobio neku od književnih nagrada, ali je to zadovoljstvo trajalo dva-tri dana. Ubrzo bi dobijao novu: pred kraj života pretilo mu je da pokupi sve ozbiljnije nagrade u zemlji i da ostane neveseo. Nije imao onaj nagon za racionalizacijom, tako čest u našem okruženju, gde mnogi ljudi žive od neostvarenih zamisli i od prošlih uspeha. Nikada nije prežvakavao svoju slavu ili godinama milovao svoj uspeh. Objašnjenje leži u njegovoj ogromnoj ambiciji, ali postavljenoj iznutra i rano: hteo je da bude dobar pisac i hteo je da mu se to prizna ali da sam bude uveren u to. Kao i mnogi mladići koji su ostali bez oca – konkretnog, biološkog oca, koga je lako prevazići i preskočiti – zamenio ga je apstraktnim, visoko postavljenim uzorom, koji uvek izmiče. Želeo je slavu takve vrste i sticao ju je ne praveći ustupke vulgarnosti. Zavideli smo mu što je uspevao da se dopadne starijima i važnijima: oni su u nama gledali nadobudne klince a s njim su ozbiljno razgovarali. Da li je zato postao akademik, a Vava Hristić nije? Ne znam, ali njemu je bilo stalo do tog članstva (da bi i to izgustirao) a Vavi nije, i to iskreno a ne u ovde uobičajenom stilu kiselog grožđa, nipodaštavanja i navodnog odbijanja onoga što i onako nećeš dobiti. Bio je, međutim, predani pedagog i na studente je trošio najveći deo svog nevelikog strpljenja. Ono “gospodin” pretežno dolazi od njih i od novinara, pred kojima se nije pravio velik i važan – nije im davao “izjave” nego s njima razgovarao. Odnos prema mlađima i nižim u hijerarhiji jedno je od osnovnih merila gospodstva.
Obojica su bila dobro društvo, jedan za varničenje, drugi za mirno osmatranje, definisanje i razvrstavanje stvari. Bila su daleko iznad balkanskog formata. Oba su zadužila našu kulturu. Doprinos ostaje u njihovim delima, koja će se držati duže od mnogih drugih. Nama koji smo ih poznavali kao pripadnike iste generacije nedostaju jer smo se s njima sećali više epoha ili “društveno-politička sistema” (kao i ljudi koji su ih činili i pratili), a ta sećanja više ne možemo da izazivamo i razmenjujemo. Teško je kada se zaključi da Selenić nikada u životu nije bio građanin demokratske države a da je Hristić u takvoj zemlji živeo samo nepune dve od svojih šezdeset devet godina. Ubeđen sam da su otišli prerano, kao žrtve vremena sasvim očajnih. Obojici je duševni očaj nepovratno nagrizao tela. On se na Seleniću sasvim jasno video a Hristić je smatrao da i tu patnju, kao uostalom i somatsku bolest, treba otmeno sačuvati za sebe.
Teatron, 124-125, 2003.
Silaženje s uma, Fabrika knjiga, 2006.
Peščanik.net, 20.07.2006.
