Kolika i kakva pobeda?
Srbija žudi za nekim međunarodnim uspehom. Bez obzira na to na kakvom se osnovu takva potreba pravda i zasniva – mučeništvu ili zaslugama. Paralelno s tom žudnjom postoji i normalna ljudska sklonost, naročito jaka na Balkanu, da se uveličaju sopstveni uspesi, i individualni i kolektivni. Kada se ove dve težnje kombinuju, mnogi naši ljudi naduvavaju i svoje sasvim skromne podvige, koji postaju veći ako su deo narodnog uspeha.
Zato, između ostalog, neprekidno čitamo o preuveličanim trijumfima na raznim stranama, počev od nagrada na seoskim festivalima, otvaranja izložbi u zabitim prostorima i učešća na pesničkim večerima na kojim su pesnici slušali jedni druge i uzajamno se nagrađivali. Naravno, postoje neosporni i objektivni veliki uspesi, kao što su u poslednje vreme rezultati nekih naših sportista, među kojima je na prvom mestu Novak Đoković. On taj svoj uspeh (kome su država i narod dali skromni početni doprinos) ne mora da reklamira preko patriotskih medija: on se beleži najobjektivnijim pokazateljima kao što su zvanične rang liste. Verovatno mu je i samom neprijatno što su ga mediji prigrlili kao dokaz nacionalne veličine, u poslednje vreme ravan dokazu koji predstavlja Ivo Andrić, koga slave i oni koji ga nisu čitali, sem pod moranje u školskoj lektiri.
U tom kontekstu treba razumeti i buku koja se stvorila oko toga što je Vuk Jeremić kao kandidat Srbije izabran za predsednika narednog, šezdeset sedmog zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Ovaj se izbor, obavljen glasanjem u GS, tumači kao veliki uspeh nacije i samoga Jeremića pa se hvale i nacija i Jeremić. Jedine zamerke za sada stižu zato što će slava biti skuplja nego što se očekivalo.
Ostavimo pare na stranu. Ako je izbor Srbina za predsednika GS neki ogroman uspeh i ogromno priznanje i ako Srbiji pruža priliku da bitno utiče na međunarodne odnose i popravi svoj položaj u svetu, onda se troškovi za to moraju procenjivati na jedan način, a ako nije tako, na drugi. Prestaću da se bavim tim troškovima čak i kada pokušavam da odgovorim na prethodno pitanje, jer ne znam sve cenovnike i sva pravila koje podrazumeva diplomatska reprezentacija jedne zemlje u skupom Njujorku.
Povelja UN nesumnjivo utvrđuje da je GS jedan od najvažnijih organa Organizacija ujedinjenih nacija – jedini organ u kome su zastupljene sve države članice. Povelja pominje predsednika GS samo u članu 21, gde konstatuje da Skupština bira predsednika za svako zasedanje. Ako se ova odredba čita istovremeno s prethodnim članom, zaključiće se da predsednik predsedava po pravilu samo redovnim godišnjim zasedanjima (od septembra pa do kraja godine), a da vanrednim zasedanjima predsedava bez moći da ih sam saziva, već to prethodno mora da učini Generalni sekretar na traženje Saveta bezbednosti ili većine članova UN.
Kako sama Povelja ne govori više o kandidovanju i izboru ovog funkcionera, na njih se primenjuju stari „džentlmenski sporazumi“ o izboru funkcionera i članova pomoćnih organa UN, nastali ubrzo po osnivanju UN i bitno obeleženi tadašnjim stanjem u međunarodnoj zajednici, tj. Hladnim ratom.
Suština ovih dogovora se svodi na to da je članstvo UN podeljeno u više regionalnih grupa, koje na izgled imaju geografske nazive, ali su u suštini geopolitičke u smislu stanja posle Drugog svetskog rata. Kada dođe na red izbor nekog funkcionera za funkcije koje se rotiraju, onda to funkcioniše slično „republičkom ključu“ u nekadašnjoj SFRJ. Posle isteka mandata funkcionera iz jednog regiona, bira se funkcioner iz sledećeg regiona koji je došao na red. Zapravo, ne bira se nego se prihvata kandidat koga je region (republika) odredio. Po pravilu, većina u GS ne ulazi u raspravu o kvalitetu tog kandidata. Jugoslavija je od samog početka bila u tzv. istočnoevropskom regionu, koji je tada obuhvatao isključivo socijalističke države Istočne Evrope. (Na primer, Grčka, za inat geografiji, nikada nije bila član ove grupe, već se obrela u zapadnoevropskom regionu.) Srbija se danas zajedno s ostalim bivšim republikama SFRJ nalazi u istočnoevropskom regionu, kao što su u njemu Rusija i druge naslednice SSSR (među njima i Litvanija, koja je ovog puta jednog svog diplomatu istakla kao kandidata za predsednika GS). Ovakav „ključ“ funkcioniše besprekorno, sem u ponekim situacijama kao i u ovoj najnovijoj, u kojoj su se umesto jednog regionalnog kandidata za predsednika GS pojavila dva, iz Litvanije i iz Srbije. Kao što znamo, stvar je morala da bude rešena glasanjem u GS, gde su sve članice dobile priliku da se, umesto obične konstatacije da postoji regionalni kandidat iz istočnoevropske grupe, opredeljuju između dva kandidata. Nije poznato zašto su se opredeljivale, ali je stvorena većina u korist Vuka Jeremića, istina – skromna (99:85). Ne treba zaboraviti da na ovo mesto nije mogao biti izabran niko van regiona Istočne Evrope te je konkurencija – i da se nije svodila na dvojicu predloženih – bila mala.
Pre nego što se upustimo u važnost funkcije predsednika GS, pogledajmo koliko je to i kakvo priznanje za državu iz koje on potiče. Pogled na bivše predsednike GS, od 1946. do danas, pokazuje da se u prvoj fazi rada novoosnovanih UN, kada ta organizacija nije imala nikakvu ozbiljnu regionalnu konkurenciju, ovo mesto smatralo prestižnim, pa su regioni predlagali birane ličnosti s visokom ličnom reputacijom. Tako je prvi predsednik GS bio čuveni belgijski državnik Pol – Anri Spak, sedmi predsednik kanadski ministar Lester Pirson, osma čuvena indijska intelektualka i političarka Viđaja Lakšmi Pandit… Posle desetak godina, glamur ove funkcije počeo je da nestaje i države koje su po ključu dolazile na to mesto imenovale su kandidate iz redova visokih diplomata koji su mogli biti i bivši ministri, ali su prestale da kandiduju aktuelne ministre.
Rotacija je počela da radi punom parom, države su stizale na red po automatizmu i o tome da je izborom za predsednika GS njegovoj državi dato izuzetno priznanje, prestalo je da se govori. Za ovu tvrdnju dovoljno je nekoliko primera. Ko se seća ko je bio predsednik 64. zasedanja GS, od 2009. do 2010. godine? Bio je to dr Ali Abdusalam Treki, diplomata iz Libijske Džamahirije, bliski saradnik Moamera Al Gadafija. Reputacija Libije je već tada bila vrlo niska, što se potvrdilo već naredne godine kada je i sam Treki morao da da ostavku na svoje funkcije u Libiji i potraži utočište u Egiptu. Predsednik 42. zasedanja GS bio je bledoliki Peter Florin, partijski funkcioner i diplomata iz tadašnje Nemačke Demokratske Republike, koga je predložio region na čelu sa zaštitnikom NDR, Sovjetskim savezom. NDR kao država koju su simbolizovale zatvorene granice, efikasna tajna policija Štazi i Berlinski zid nije time dobila nikakvo veliko priznanje niti je Florinov izbor pomogao toj državi da se spase od krize u koju je ulazila i koja se završila dve – tri godine kasnije nemačkim ujedinjenjem i apsorpcijom NDR u Saveznu Republiku Nemačku.
Sledeće pitanje, ono koje se bliži razlozima za državne izdatke kao podršci radu predsednika GS jeste u tome kakve su funkcije, ovlašćenja i uticaj čoveka na tom položaju. Predsednik, dakle, saziva redovna zasedanja i predsedava im kao svaki predsedavajući, što znači da učestvuje u utvrđivanju dnevnog reda, određivanju liste govornika i redosleda u njoj, daje reč i interveniše u pitanjima o poslovniku i u prvom stepenu rešava proceduralne sporove. Posle duge tradicije u UN, predsednik oko sebe ima grupu iskusnih stručnjaka iz administracije koji su stalno zaposleni u Sekretarijatu i koji mnogo više pamte i znaju od nekoga ko na predsedničko mesto dolazi bez velikog prethodnog iskustva u UN. O tome da predsednik ne mora da ima svoju posebnu ekipu, pored one koje mu obezbeđuje Sekretarijat UN, svedoči činjenica da su predsednici stizali iz zemalja koje očigledno nisu imale ni kadrovskih ni materijalnih potencijala da izdržavaju takvu ekipu. Predsednik 58. zasedanja bio je iz malene Santa Lucije, 49. zasedanja iz Obale Slonovače, 48. iz Gvajane, 24. iz Liberije itd.
Uz to, naravno postoje i nemerljive stvari kakve su lični ugled, šarm, broj poznanstva koje predsednik kao čovek ima, što mu omogućava da lakše obavlja neke od poslova koji se ovde nisu pominjali jer se podrazumevaju. Tako na primer predsedniku GS, kao i predsedniku nekog drugog organa UN, može da se prepusti da obrazuje neka pomoćna tela, delegacije itd. uz konsultaciju sa članicama. On takođe može da pokreće neke lične inicijative, pod uslovom da je dovoljno spretan i povezan da bi za njih dobio podršku ili da ih predstavi kao tuđe. Ima još takvih stvari. Ali on pri tom mora da bude apsolutno nepristrasan, što znači da ne može javno da zastupa interese svoje zemlje, što se ovde od Jeremića očigledno očekuje. On ne glasa, već glasaju delegacije država članica.
Konačno, postavlja se pitanje dela cene ovog uspeha Srbije koji se ne može izraziti u novcu za potporu predsedniku GS. Naime, kao što je nagovešteno, činjenica da je Vuk Jeremić izabran u GS uz protiv kandidata iz regiona, umesto da se u njoj samo potvrdi odluka pripadnica regiona, pokazuje da je u regionalnoj grupi došlo do neslaganja. Prostijim rečima, Srbija je uspela da delovanjem u regionu ali i van njega potisne drugog kandidata, stalnog predstavnika Litvanije u UN Dalijusa Čekuolisa. Prema nagoveštajima koji stižu iz medija, ona je u tom imala podršku Rusije, kojoj se litvanski kandidat zamerio podsećanjem na to da je njegova zemlja pala u ruke SSSR zahvaljujući čuvenom sporazumu Ribentrop – Molotov, na osnovu koga je Staljin okupirao baltičke republike.
Zameriti se Litvaniji znači zameriti se i drugim baltičkim zemljama, koje smatraju da su u 20. veku imale sličnu lošu sudbinu. Pitanje je kako na sve to gledaju i druge male države istočnoevropskog regiona, koje doduše neće uskoro doći u poziciju da se kandiduju za mesto predsednika GS, ali će na osnovu džentlmenskih sporazuma igrati ulogu u svakodnevnim kadrovskim kombinacijama u sistemu UN, koje su za Srbiju važne i gde je region nezaobilazan.
Kada se uporedi dobit postignuta izborom na mesto predsednika GS s političkom cenom koja je za to plaćena, uspeh Srbije je mnogo manji od onoga kakvim se on predstavlja, čak i kada se ne računaju izdaci koji će iz srpskog budžeta otići na funkcionisanje kancelarije predsednika.
Peščanik.net, 07.07.2012.