ZA BOGATAŠKU SRBIJU!
Bolest me je sprečila da se na vreme kandidujem za Predsednika. Još bih nekako uspeo da podnesem kandidaturu ali su mi falili potpisi, iako sam za njih imao spremne lepe kutije, preko kojih je pisalo veliko ВОЈИН i bio sam gotov da nagovorim ili potplatim unuke da ih odnesu do komisije i da se slikaju za televiziju kao moj podmladak.
I da sam to uspeo, ipak bih se suočio s nekim teškoćama.
Nije to zato što ne bih imao program jer bih se svakako zalagao za bolju budućnost a protiv loše prošlosti, za dostojanstvo protiv poniženja, za mir a protiv rata i za rešavanje svih otvorenih pitanja pregovorima.
Kampanju bih osmislio i pored očiglednih teškoća. Naime, svi društveni i etnički slojevi i sva geografska područja su potrošeni. Otišli su Srem, Banat i Bačka, otišla je Južna Srbija, otišla je siromašna Istočna Srbija (šteta, odatle sam poreklom), niko ne ide na Kosovo i Metohiju pa ne bih ni ja. U Republici Srpskoj se još ne glasa za predsednika Srbije, mada Dodik dobro dođe, a dijasporu mrzi da putuje do biračkih mesta. Mađari su potrošeni – imaju svog kandidata, Sandžaklije takođe a i Vlasi nisu sigurni. Možda neki Slovak. Socijalno je pak najvažnije i najteže je što su, dok sam se ja kolebao, kandidati obradili i obišli sve seljake, zemljoradnike, stočare, pastire, čobane, voćare, povrtare, kalemare i vinogradare, sve zanatlije i male i srednje privrednike i vlasnike preduzeća svih dimenzija, sve zaposlene u privatnom, javnom, državnom i ostacima društvenog sektora.
Jedina grupa koja bi mi preostala bili bi bogataši. Niko ih nije obišao, niko razgovarao s njima – svi tvrde da nemaju nikakve veze s njima i da neće njihove pare. Ti naši građani su najzanemareniji i najzaostaliji naš društveni sloj. Niko da ih poseti, da se slika s njima, da ih pita kako su i kako im ide. Kandidati im ne ulaze u kuće da im vide žene, da pojedu pogaču, so i posni kavijar i da im se poigraju s decom.
Potražio bih tu svoju bazu i skrenuo pažnju javnosti i birača na probleme bogatih ljudi, ljudi koje ne zastupa nijedna stranka niti predsednički kandidat. Oni nikada nisu imali prilike da ukažu na teškoće s kojima se suočavaju i prinuđeni su da žive u izolaciji. Dok svi trube o inkluziji marginalnih grupa, za bogataše ne postoje ni sigurne kuće, ni specijalne škole ni posebni savetnici. Oni nisu u nadležnosti nijednog ministarstva, za njih nema poverenika niti agencije.
Tako bih došao i do predizbornog slogana, koji bih pozajmio od čuvenog filozofa Alana Forda, pazeći da ga ne citiram na hrvatskom: bolje je biti zdrav milioner nego bolestan siromah.
Moji najkrupniji potezi u kampanji mogli bi da počnu u inostranstvu. Ne bih putovao ni u Moskvu, ni u Brisel, ni u Peking ni u Minsk, pa čak ni u Banju Luku, već bih izabrao nove, mnogo zanimljivije zemlje. U prvom redu bila bi to Kajmanska i Devičanska ostrva. Kajmane bih posetio da bih sebe i svoj narod upoznao s njihovim poreskim sistemom. Ova mala ali ponosna karipska zemlja od 55.000 stanovnika ima isto toliko preduzeća, od kojih su mnoga u srpskom vlasništvu, ali zato ne poznaje nepotrebna poreska opterećenja, kao što su porez na dohodak, porez na kapitalnu dobit i na dohodak korporacija. Zar to nisu rešenja koja bi se jednostavno mogla preneti u Srbiju i tako osloboditi radna mesta u poreskoj upravi?
Na Kajmanskim ostrvima razgovarao bih s tamošnjim privrednicima i političkim liderima. Obavestio bih ih da je Srbija (i ja kao kandidat) svesna da ostrva nisu samoupravna teritorija i da pripadaju Britanskoj imperiji, ali bih se obavestio o tome kakvu to oni imaju autonomiju bez nezavisnosti koja im dozvoljava da žive bolje od samih Engleza. Utvrdio bih da ih, pošto ih ne obavezuju britanski zakoni, ne obavezuje ni britansko priznanje Kosova. Da ih se ovo priznanje ne tiče lako bih utvrdio anketom koja bi pokazala da 99,6 % Kajmanaca ne zna gde je srpska južna pokrajina pa nije moglo ni da je prizna. Tako bih bio otvoren za kajmanske dotacije, kao da su iz Azerbejdžana, a ne ne daj bože iz Kuvajta, koje nikako ne smemo da primimo. U Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Jagodini i Novom Pazaru organizovao bih niz seminara o kajmanskom poreskom sistemu u saradnji s njihovom agencijom za brze odgovore o prekomorskom investiranju. Obavezno bih našao Kajmanca koji je došao u Srbiju, recimo u Drvengrad, kao turista, i tu sreo Srpkinju, zaljubio se, oženio, ostao, zasnovao porodicu i plaćao PDV. Bio bih gost u njihovoj kući.
Od ostalih poreskih zaklona (rajeva) stigao bih još da posetim Devičanska ostrva. Njih je otkrio još Kolumbo, a prvi srpski privrednici pojavili su se odmah potom. Običaji urođenih Indijanaca koji su zbog zaostalosti plaćali porez nestali su, zajedno s Indijancima. Jedan deo tih ostrva pripadao je Danskoj, koja ih je lakomisleno prodala Americi; taj bih deo izbegavao, jer ne bih želeo da budem optužen za proamerikanizam i šurovanje s NATO. Svoje posete bih usmerio ka Britanskim Devičanskim ostrvima, koja su uzor uspešne male zemlje: na 22.000 stanovnika imaju preko 800.000 „of šor“ kompanija, od kojih su mnoge srpske. Pored seminara, osnovao bih mešovita društva – ako ne mogu privredna, a ono kulturna – jedno bi se jako lepo zvalo – Srpsko devičansko društvo i borilo bi se protiv poreza a za svetinju braka.
Pošto je religija u trendu, i o njoj bih poveo računa, ali na drukčiji način. Ne bih prisustvovao bogosluženjima u crkvama, koje su na proleće hladne, i ne bih se bavio siromašnim popovima pa ni gladnim monasima na Svetoj Gori, već bih obilazio najbogatije vladike u najlepšim vladičanskim dvorima trudeći se da pokažem da nema vere bez bogatstva. Pored propagande najboljih srpskih vina i rakija i zalaganja da se ona ne oporezuju, tako bih popularisao umetničke predmete, ikone i najmodernije tipove automobila, zalagao se za njihov bescarinski uvoz i za besplatne auto škole za bogatu decu.
Ostao bi mi samo vic. Kandidati izgleda da moraju da ispričaju bar jedan vic. Najbolje je da vic bude bajat – svako ga razume jer mu je mnogo puta objašnjeno da je smešan. Viceve su već ispričali i Predsednik Tadić („mac – mac“ – kako je srpski miš zeznuo mačora) i ministar Dačić (kako je gedža zeznuo eksperta). Ali, da li baš mora vic? Bogataši su ozbiljni ljudi i njima nije do šale. Pored toga, nisam siguran da je to baš pravedno jer sam uveren da ima kandidata – bar nekoliko – koji nikada u životu nisu ispričali vic, koji to zaista ne umeju. Mogli bi da ih čitaju s papirića, kao što s ceduljica čitaju „Kosovo je Srbija“ i „Živela Srbija“, ali to s vicevima ne ide. Bolje mi je ipak bez viceva i šala – iz poštovanja prema svom negovanom biračkom telu.
Peščanik.net, 15.04.2012.
