Razgraničenje.

Ono zavisi od toga gde se povlače granice, na kojem se načelu zasniva i pod kojim je uslovima stabilno.

Uzmimo da se kaže, kao što se može čuti i iz zvaničnih izvora u Beogradu, da bi odluku trebalo doneti demokratski, recimo referendumom ili nekim drugim načinom izražavanja političke volje. Tada, kao što je dobro poznato, sve zavisi od toga ko ima pravo glasa ili čiji je glas relevantan. Recimo, kaže se da je demokratski da stanovnici Republike Srpske odluče referendumom o, recimo, suverenosti, ali naravno demokratski bi bilo i da odluku donesu stanovnici Bosne i Hercegovine, a i, na primer, Srebrenice. Jasno je da se razgraničenjem prava glasa može predodrediti odluka na referendumu.

Uzmimo da se kaže da će se odluka o tome ko je nadležan da odlučuje o nekoj stvari zasnivati na nekom opštem načelu, recimo o razgraničavanju po etničkoj pripadnosti. Neka svi Srbi odlučuju o tome da li žele da žive u istoj državi. I svi Albanci i svi Bošnjaci i tako redom. To bi, kao što bi trebalo da je jasno, ako nikako drukčije onda na osnovu iskustva iz poslednje dve decenije, podrazumevalo značajnu etničku homogenizaciju ili, što bi rekli poznati i veliki humanisti, masovno „humano preseljavanje“. Da li bi se prvo nacrtala mapa, pa preseljavali ljudi ili obratno, to bi takođe trebalo nekako utvrditi. Demokratski to ne bi išlo, a liberalno, što bi se reklo po načelu slobode, nikako, jer bi onda svaki pojedinac bio suveren da odluči gde će se nastaniti ili, što bi bilo još relevantnije, gde će nastaviti da živi.

No, neka se nekako razgraniče etnički homogene zajednice, kako obezbediti dugoročnu stabilnost, da ne kažem etničku čistotu unutar tih razgraničenja? Jer, ako bi se, na primer, prihvatile četiri slobode Evropske unije, što znači i mobilnost stanovništva, etnička homogenost, šta god da je to, ne bi mogla da se sačuva. To bi trebalo da je jasno svakome ko je bar minimalno upoznat sa balkanskim seobama; dovoljno je recimo samo pogledati podatke o dobrovoljnim emigracijama pod bilo kojim vidom državnosti. Da bi se obezbedila dugoročna održivost etničke homogenosti, bilo bi potrebno da takva etnička država bude izolovana ili nekim zidom ili nekim drugim barijerama ili da bude do te mere neprivlačna da odbija i sopstvene stanovnike, a kamoli one iz drugih država. Može da se misli da su etničke pripadnosti, ili kako se to popularno kaže, nacionalni identiteti, svima daleko najvažniji i da će, da to tako izrazim, svaka ptica leteti svome jatu, ali to nije tačno ni načelno, a ni činjenično. Usled toga, trebalo bi ili razviti sistem etničke asimilacije ili predvideti periodična etnička čišćenja. Opet, imajući u vidu skorašnja iskustva i sa jednim i sa drugim, ne bi trebalo da je teško da se vidi koliko je to nepoželjno i neostvarivo.

Daleko najznačajniji problem sa idejom o etničkom razgraničenju jeste što oni koji je zastupaju iskazuju potpuno nerazumevanje za prirodu države i prava. Država je potrebna radi bezbednosti, a pravo radi pravde – ni jedno ni drugo nisu etnički određeni i ne služe etnički određenim nacionalnim interesima, već stanovnicima, građanima i ljudima i njihovim interesima.


Zaposlenost
.

Koliko je važno pokretanje zaposlenosti i da li je pad proizvodnje 2009. bio 3,5% ili 6,2%? Kako bismo to mogli da znamo i od kog je to značaja? Ono što buni kod cifre od 3,5% pada proizvodnje jeste to što je pad zaposlenosti, procentualno, bio znatno veći, što u toj godini, 2009, što u sledećoj godini. To, međutim, nije od najvećeg značaja. Budući da se prošlost ne može promeniti, od većeg je značaja da li je ova razlika u procenama kretanja proizvodnje značajna za budući rast zaposlenosti?

Da bi se dobio odgovor na ovo pitanje, valja poći od toga da je za povećanje zaposlenosti važno koliko je nivo proizvodnje udaljen od onoga do koga bi doveo privredni rast, ako bi bio na nivou potencijalnog. Na primer, uzmimo da je potencijalna stopa rasta za Srbiju negde oko 5% (to je prosečna stopa rasta u periodu od 2001. do 2008). U tom slučaju, u 2009. je proizvodnja bila ili za 8,5% niža od potencijalne ili 11,2% ispod nje. Kako je 2010. rast procenjen na oko 1,5%, to znači da je nivo proizvodnje bio niži za oko 12 do oko 15% od potencijalnog. U ovoj godini se predviđa rast od 3%, a za sledeću se očekuje rast koji je približan potencijalnom. To znači, da će nivo proizvodnje biti niži za oko 14 do 17% nego što bi bio da je rast bio na nivou potencijalnog. To se, naravno, može nekada kasnije i nadoknaditi, ali bi privredni rast trebalo u dužem vremenskom periodu da bude brži od potencijalnog da bi se to desilo.

U periodu od 2008. do 2010, zaposlenost je smanjena za oko 425.000 (anketa radne snage se sprovodi dva puta godišnje u aprilu i oktobru, što znači da će novi podaci možda biti dostupni pre leta). To je smanjenje za oko 15% u odnosu na zaposlene u 2008. Budući da je u periodu od 2001. do 2008. zaposlenost smanjena za oko 280.000 uz prosečnu stopu rasta od praktično 5%, nije lako tvrditi da je čak i potencijalna stopa rasta, u makroekonomskim i institucionalnim uslovima koji vladaju u Srbiji, dovoljna da bi se obezbedio rast zaposlenosti. Uz to, pad zaposlenosti u 2009. je bio čak nešto manji, oko 205.000, nego u 2010, oko 220.000 bez obzira na to što je 2009. registrovan taj sporni pad proizvodnje, a 2010. taj doduše veoma spori rast.

Šta to govori o padu proizvodnje 2009? Najpre, potencijalna stopa rasta nije dovoljna da bi se obezbedio rast zaposlenosti. Potom, pad proizvodnje vodi značajnom smanjenju zaposlenosti, jer je samo 2009. izgubljeno gotovo šest puta više radnih mesta nego što je godišnji prosek u periodu od 2001. do 2008. Konačno, dodatno udaljavanje od potencijalnog nivoa proizvodnje, nezavisno od ostvarene pozitivne stope rasta, moglo bi da objasni dodatni veliki pad zaposlenosti u 2010. Uzmimo da je potencijalna stopa rasta bila dovoljna da se zaposlenost ne smanjuje u periodu dveju kriznih godina, ukupni pad zaposlenosti od oko 15% ne bi trebalo da bude neočekivan. Zapravo, moglo bi da se zaključi da je spori ili nikakav oporavak u 2010. i u ovoj godini verovatno imao veći uticaj na pad zaposlenosti od same recesije 2009, koliko god duboka da je bila.

Iz toga bi trebalo zaključiti i da će oporavak zaposlenosti biti veoma spor čak i ako se privreda vrati na potencijalnu stopu rasta. A taj oporavak nije izvestan zato što je i taj spori rast u prošloj i u ovoj godini kupljen, da tako kažem, značajnim ubrzanjem inflacije. Mere stabilizacije, koje će biti neophodne posle izbora, imaće negativan uticaj na stopu rasta pa tako i na zaposlenost. Bar ako je suditi po iskustvu.

 
Peščanik.net, 20.05.2011.