Fiskalna devalvacija

Većina balkanskih privreda se oslanja na fiksni kurs ili na neku vrstu manipulativnog kursa, čije kretanje nije teško predvideti, tako da se ne razlikuje previše od fiksnog. Izuzetak je donekle Rumunija koja, čini se, sledi relativno uspešno politiku ciljane inflacije, jer je stopa inflacije uglavnom stabilna, mada na višem nivou nego što je uobičajeno u tim monetarnim režimima. Srbija zvanično ima režim ciljane inflacije, ali se monetarne vlasti prehashodno rukovode kretanjem kursa, pa je stvarni režim praktično fiksni kurs sa povremenim devalvacijama. Ostale zemlje imaju ili valutni odbor ili više ili manje strogi režim fiksiranja kursa za evro.

Uzmimo da je potrebno poboljšati bilans razmene sa inostranstvom, kako to postići? Zemlje sa fleksibilnim kursem mogu da dozvole da on depresira što bi trebalo da pogoduje izvozu, a smanji privlačnost uvoza. Mogu, kao što to čini Srbija, da povremeno devalviraju, što međutim podrazumeva da je ta korekcija trajna, a ne da se, kao što je srpski slučaj, relativno brzo poništi ubrzanjem inflacije i rastom plata. Ukoliko, dakle, devalvacija kursa domaćeg novca nije dostupna ili nije efikasna, šta je alternativa? Odgovor je: fiskalna devalvacija ili, kako se to drukčije kaže, interna devalvacija. To je politika koja se primenjuje u Grčkoj, Hrvatskoj, Sloveniji, a preporučuje se i svim drugim balkanskim privredama, i delimično je sadržana u strategiji fiskalne konsolidacije u Srbiji. Šta je to?

Teorijski posmatrano, izabrani cilj privredne politike se može postići različitim sredstvima i, generalno rečeno, praktično svaki instrument privredne politike se može zameniti odgovarajućom korekcijom bilo kog drugog instrumenta. Recimo, kada se, što je dosta popularno u srpskoj javnosti, kritikuje liberalizacija spoljne trgovine, gde se najviše misli na smanjenje carina, gubi se iz vida da se zaštita domaće proizvodnje, ako je to cilj, može postići i odgovarajućom politikom kursa, dakle njegovom depresijacijom. Isto tako, da povećanje carina može da bude poništeno ukoliko kurs realno apresira, dakle poskupi izvoz i pojeftini uvoz.

Naravno, drukčije stoji stvar ako je kurs fiksiran ili se, recimo, koristi evro kao sopstven novac. Dodajmo tome i carinsku uniju, dakle uklanjanje carinske zaštite ili njeno značajno smanjenje kao posledicu, recimo, članstva u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Kako u tim uslovima devalvirati, dakle učiniti domaću proizvodnju konkurentnom u odnosu na stranu? Odgovor je: smanjenjem troškova, dakle odgovarajućom politikom dohodaka. Kako je privrednim vlastima dostupan budžet i sistem regulacije, dakle zakoni i propisi, odgovarajućim promenama u fiskalnoj politici i u regulativi moguće je smanjiti troškove rada i druge, nazovimo ih transakcionim. To se naziva fiskalnom ili, šire, internom devalvacijom. Kako to izgleda?

Ukoliko bi devalvirao kurs, cena rada i drugih troškova, izražena u stranom novcu, bi se smanjila. Ukoliko je kurs fiksiran, neposredno smanjenje plata je alternativno sredstvo. Kada je reč o zaposlenima u javnom sektoru, država kao poslodavac može neposredno da smanji neto plate onima koji za nju rade. To se sada čini u mnogim zemljama sa fiksnim kursom ili koje su evroizirane. No, plate u privatnom sektoru zavise od ugovora o radu i od stanja na tržištu rada. Privredne vlasti mogu da smanje poreze i doprinose, dakle da utiču na nivo bruto plata. Sa tim na umu, predlažu se poreske reforme kojima se smanjuju porezi na rad i doprinosi. U slučaju da država tu meru želi da finansira nekim drugim porezima, povećavaju se porezi na dodatu vrednost i na promet. Ova poslednja mera ima smisla samo ukoliko se poreski teret prebaci sa dohodaka od kapitala na dohotke od rada, jer inače nižim platama se neće povećati dobit preduzeća, pa tako ni ulaganja po tom osnovu.

Uz to, smanjenja zaposlenosti u javnom sektoru trebalo bi da poveća ponudu na tržištu rada i utiče na smanjenje neto plata ukoliko to omogućava odgovarajuća regulativa toga tržišta. Usled čega se predlažu promene u radnom zakonodavstvu. To je sada na dnevnom redu praktično svih balkanskih privrednih vlasti. Ukupni efekat ove fiskalne devalvacije bi trebalo da bude smanjenje javne potrošnje, usled manjeg broja zaposlenih, smanjenje poreskog tereta, ukoliko se smanjenje doprinosa ne kompenzuje u potpunosti povećanjem drugih poreskih prihoda, i smanjenje plata u privatnom sektoru usled povećanja boja nezaposlenih, uz smanjenje mnogih vidova socijalnog i penzijskog osiguranja. Cilj je da se postigne isto što i devalvacijom kursa: veća isplativost ulaganja.

Ovakva fiskalna devalvacija ima recesione posledice, jer se smanjuju privatna i javna potrošnja, osim u meri u kojoj se povećaju ulaganja koja imaju za cilj izvoz. Jednim delom se može preusmeriti postojeća proizvodnja u izvoz, ali te su mogućnosti ograničene i u većini balkanskih privreda su već iscrpljene što se vidi po sporom rastu izvoza u ovoj godini. Gotovo sve zavisi od toga hoće li se oporaviti ulaganja, koja gotovo svuda beleže negativne stope rasta već nekoliko godina. Ukoliko do toga ne dođe, fiskalna devalvacija će se sukobiti sa socijalnom održivošću, u kom slučaju bi tržište stranim novcem isposlovalo devalvaciju kursa. U kom, opet, slučaju bi bilo bolje da se tome pribeglo na samom početku.

Novi magazin, 21.12.2012.

Društvena odgovornost

Imamo, kaže se u Americi, a i manje-više u svim razvijenim zemljama, kao i na Balkanu, problem javne potrošnje, a ne poreskih prihoda. To je tačno kada je reč o nivou potrošnje, ali ne i kada je reč o javnom dugu. Jer se dug ne može drukčije vratiti nego iz poreza. Usled čega se, posebno zbog usporenog oporavka privreda, nameće potreba smanjenja javne potrošnje i povećanja poreza. U demokratijama, međutim, ne mora da bude popularno ni jedno ni drugo. Što stvara problem socijalne izdržljivosti fiskalnih politika kojima većina zemalja pribegava. Pogotovo ako je reč o relativno siromašnim balkanskim državama sa velikim stranim dugovima.

U načelu, ako je privreda u recesiji ili ima nisku stopu rasta, povećanje poreza može da deluje negativno, kao uostalom i smanjenje javne potrošnje. Tako da ima smisla da se te mere odlože tako što se povećava fiskalni deficit, razlika između državne potrošnje i poreskih prihoda, koji se finansira zaduživanjem. Pa se uvećani javni dug vraća iz poreskih prihoda kada se privreda oporavi. Štaviše, u određenim granicama, nije besmisleno povećati javne izdatke i smanjiti poreze, uz povećano zaduživanje, kako bi se podržala privredna aktivnost, a i očuvao standard građana.

Problem nastaje kada se, recimo usled produžene recesije ili stagnacije, mora pribeći merama štednje, dakle i smanjenju javne potrošnje i povećanju poreza. To može da se doživi, od strane korisnika budžeta i poreskih obveznika, kao dvostruki pritisak na njihove dohotke. Ili, drukčije rečeno, kao, zapravo, dvostruko povećanje poreskog tereta – jer je stopa veća, a transferi su manji.

To je situacija sa kojom se suočavaju praktično sve balkanske privrede, mada naravno ne samo one. U isto je vreme potrebno i smanjiti dodatno zaduživanje, dakle smanjiti ili sasvim ukloniti fiskalni deficit, i vraćati već nagomilani javni dug. Zbog prvog se smanjuje potrošnja, a zbog drugog povećavaju porezi. Sve u okolnostima kada se smanjuju realni dohoci i sve veći broj ljudi gubi posao ili ne može da ga nađe. Ukoliko se ta negativna privredna kretanja produže, to će postati socijalno neizdrživo.

Kako će se ta neizdrživost ispoljiti zavisi od društvenih karakteristika koje nisu svuda iste. Jednim delom radi se o javnom razumevanju pojedinačne i društvene odgovornosti. Uzmimo, poređenja radi, neke stilizovane činjenice dveju zemalja, koje možemo uslovno da nazovemo Slovenijom i Srbijom. U ovoj prvoj, nivo zaposlenosti je visok, recimo na nivou razvijenih zemalja Evropske unije, dok je u drugoj stanje upravo suprotno, dakle zaposlenost je među najnižima u Evropi. U Sloveniji, društvo protestuje zbog namera vlasti da na njega prebaci odgovornost za nagomilane privredne probleme, bilo da je reč o sanaciji banaka ili o smanjenju transfera ili o povećanju poreza. Da bi se bilo koja od tih mera prihvatila, potrebno je utvrditi ko snosi odgovornost za te povećane troškove ili bar ustanoviti sistem odgovornosti za buduće takve slučajeve. U Srbiji je reakcija društva drukčija: posao se traži na stranim tržištima, dok se od vlasti očekuje da nastavi sa fiskalnom politikom koja podrazumeva da se neki dugovi nikada i neće vratiti, bilo da je reč o domaćim ili, pogotovo, o stranim. U prvoj zemlji se odvija neka vrsta poreske pobune, a u drugoj se ljudi iseljavaju u meri u kojoj je to moguće.

U većini balkanskih zemalja se može zapaziti neka kombinacija ovakvih socijalnih procesa. Ako se izuzme Grčka, koja prednjači u socijalnom buntu, najveći broj balkanskih zemalja je tek na početku ovog buđenja društva i njegove postepene institucionalizacije. Ovo zato što su mnoge društvene ustanove razorene, od sindikata, pa do svih oblika profesionalnog udruživanja. Uz to, u mnogim zemljama je lakše mobilisati ljude da traže krivce u manjinama i da nude autoritarna rešenja nego da podrže povećanje uloge nevladinih organizacija koje zahtevaju povećanu društvenu i političku odgovornost.

Tako posmatrano, nije izvesno kako će se stvari odvijati. Iskustvo sa jednom ili drugom vrstom autoritarnih režima je veliko, kao i istorija socijalnih sukoba. Tamo gde su društvene institucije slabe i gde je razumevanje političke i socijalne odgovornosti gotovo nepostojeće, pitanje je vremena kada će se posegnuti za autoritarnim rešenjima, ukoliko ih već, u jednoj ili drugoj formi, nema. Čak i u zemljama članicama Evropske unije nije izvesno koliko su demokratije, posebno one nove, stabilne i, uostalom, koliki stepen autoritarnosti je moguć, a da efikasne reakcije nema. U većini balkanskih zemalja tog ograničenja nema ili nije naročito snažno. Tako da neuspeh društvenog razvoja i valjanog razumevanja pojedinačne i javne odgovornosti vodi značajnom riziku da će ljudi tražiti posao napolju i podržavati autoritarne vođe kod kuće.

Novi magazin, 31.12.2012.

Peščanik.net, 01.01.2013.


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija