Dogodilo mi se to pre nekoliko godina u spavaćim kolima voza na liniji Beograd–Beč. Platio sam kartu za kupe sa dva ležaja, nadajući da će put proteći mirnije sa jednim saputnikom. Stigao sam na vreme i smestio se na donjem ležaju. Voz samo što nije krenuo sa Beogradske železničke stanice. Idealna situacija da se moj potencijalni saputnik i ne pojavi, pomislio sam. Međutim, kako to biva u životu, on je ušao u kupe minut pre polaska voza. Bio je zadihan. Imao je na sebi sako i farmerice. Bacio je aktovku na gornji ležaj a pored nje svoja dva mobilna telefona. Bio je mojih godina. Pre nego što se uspuzao na “gornji sprat”, rekao mi je da će imati telefonski intervju nakon ponoći i da se nada da mi neće previše smetati. “Naravno da nećete”, odgovorio sam naivno i vratio se knjizi Györgya Dragomána Beli kralj, koju sam nedavno bio pronašao u jednoj zabačenoj novobeogradskoj knjižari. Međutim, te noći nisam uspeo da pročitam nijedan jedini redak.
Ubrzo, telefoni mog saputnika počeli su naizmenično da zvone. Jedan je imao uobičajen zvuk “Nokie” a drugi neku melodiju za koju ću tek kasnije, pošto zvonjenje bude potrajalo, shvatiti da se radi o himni “Bože pravde”. Pričao je dugo kao da ima beskrajan kredit ili je to možda bilo zbog posedovanja dva telefona. Ne znam. Uglavnom, kako je voz odmicao od Beograda (ko je putovao njime dobro zna da to zaista ide sporo), razgovori su bivali sve duži. Na osnovu nekih signala koji su dopirali s “gornjeg sprata”, pokušavao sam da detektujem, kao u nekom kvizu, ko je taj čovek i kuda putuje. Najpre je komentarisao postupke ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića. Potom je objasnio kako treba organizovati nekakve proteste. Zatim je dugo pričao o tadašnjem predsedniku Borisu Tadiću. Naravno, na red je došla i Srpska pravoslavna crkva, te neizbežni patrijarh Pavle. U jednom trenutku sam bio stoprocentno siguran da taj čovek radi za Vladu. Svakako za neko ministarstvo, možda vera ili dijaspore. Ili za oba. Ta vrsta fuzije nije neuobičajena za srpsku politiku. Vera, kultura i dijaspora, ponekad rad, sport i omladina, sve to ide u istom paketu. Smenjivali su se “Nokia” i “Bože pravde”. Zureći između redova Györgya Dragomána, polako sam pronalazio neku zakonitost u tom diskurzivnom haosu odozgo. “Nokia” je uvek najavljivala političke teme, a “Bože pravde” verske i porodične. Kakav je to bio spoj u tom misterioznom čoveku, pitao sam se dok je voz svojim kloparanjem kroz Srem pokušavao da me ubedi da ide sve brže.
Ne znam kada sam zaspao. Probudilo me je “Bože pravde”. Dragomán je skliznuo s mog lica i završio na podu kupea. Dok sam podizao knjigu, čuo sam svog saputnika kako nekim utanjenim glasom odgovara na pitanja. Pričao je o neophodnoj promeni, nacionalnom organizovanju i akcijama na svim mogućim mestima i nivoima. Budućnost je u mreži, nacionalnoj, porodičnoj, govorio je. Ja sam gledao u noć kroz prozorsko staklo. Zbog nečega sam bio siguran da čovek dolazi iz Ministarstva vera. Zbog toga mi je trenutno laknulo pa sam ponovo utonuo u san.
Probudila me je neobična tišina. Voz je stajao u nekoj nedođiji. Odavno je bilo svanulo. Izvukao sam se iz kreveta i seo pored prozora. Moj saputnik je počeo da se meškolji, a onda je i sam otvorio oči. Ubrzo se podigao u turski sed. “Gde smo mi to?”, pitao je. “Ne znam”, odgovorio sam, “izgleda da dugo stojimo.” “Blago ovim Mađarima”, rekao je posle izvesnog vremena, trljajući neobrijano lice rukama kao kada se umiva. “Zašto?” pitao sam i odmah se ugrizao za jezik. “Oni su imali Hortija”, odgovorio je obradovan mojom znatiželjom: “On je tako dobro rešio jevrejsko pitanje i uopšte pitanje manjina u Mađarskoj”. Vrag je odneo šalu. Kad neko zapodene razgovor pričom o jevrejskom pitanju, to nije moglo izaći na dobro. “Koliko ja znam”, usprotivio sam se, “Horti nije bio nikakva cvećka i prilično rano je doneo prve antisemitske zakone u Mađarskoj, uskrativši najpre radna prava Jevreja a potom i ostala.” “Grešite”, isrpravio me je on, “Horti je to izveo elegantno. Gospodski. Zato sad Mađari nemaju probleme koje imamo mi u Srbiji”. “A vi mislite da je to dobar put za rešavanje manjinskih pitanja u Srbiji?” uzjogunio sam se. “Takve stvari se, znate, rešavaju na vreme” izbegao je moj odgovor, a onda mi se uz smešak predstavio kao član redakcije Dveri srpskih. Nešto me je steglo u grlu kada sam čuo to, pa sam jedva promucao svoje ime i rekao da sam bibliotekar na putu u Beč gde su me čekali supruga i ćerka. “Idete na odmor?” pitao me je Dverjanin. “Moglo bi se reći.” “Blago vama. Ja idem poslovno.” Od tada više nije prestao da priča o sebi. Išao je na poziv Srpske pravoslavne opštine u Beču da tamo našoj omladini u dijaspori održi predavanje o nacionalnim nevladinim organizacijama. Slušajući ga, shvatio sam da u stvari dobro znam ko je on. O njegovoj organizaciji Dveri, u listu koji uređujem, pisali smo više puta. Imali su česte tribine na Mašinskom fakultetu, koje su posećivale hiljade mladih ljudi zainteresovanih za pitanja negiranja Srebrenice, zabrane Prajda, drugačijeg tumačenja Drugog svetskog rata, rehabilitacije četništva. U vozu sam saznao još i to da im je na jednoj od tribina gostovao i austrijski političar, Haiderov naslednik na čelu FPÖ, Heinz-Christian Strache. Govorio im je, naravno, o Kosovu. I okretao brojanicu. Meni se okretao stomak dok sam slušao svog slučajnog saputnika.
Ćutke smo se rastali na bečkom Südbahnhofu. On je krenuo ka nekom čoveku u mantiji, a ja ka svojoj ćerki koja mi je poletela u susret. Izgledalo je kao da on i ja nismo ni stigli u istu Evropu i kao da je tamo, negde iza Győra, gde je voz zbog nečaga dugo stajao, postojala skretnica za nas dvojicu. Ove godine, u maju, taj čovek se pored Borisa Tadića i Tomislava Nikolića pojavio kao jedan od kandidata za predsednika Srbije. Nije prošao, ali njegova novoosnovana stranka jeste. Ušli su u pokrajinski parlament i neke novosadske institucije, gde su započeli sa tektonskim udarima.
Tih dana, u Beču, uspeo sam da pročitam Dragomána do kraja. Nakratko, zaboravio sam na susret u vozu.
Beton, 15.06.2013.
Peščanik.net, 17.06.2013.
Srodni link: RADIO EMISIJA – Plavi taxi
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Nećemo valjda o tome - 20/04/2024
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
