Dve pesme

Dok pripremaš doručak – misli na druge.
Ne zaboravi da nahraniš golubove.

Dok vodiš svoje ratove – misli na druge.
Ne zaboravi one koji žele mir.

Dok plaćaš račun za vodu – misli na druge.
Misli na one koji imaju samo oblake da iz njih piju.

Dok ideš kući, svojoj kući – misli na druge – ne zaboravi
one koji žive u šatorima.

Dok spavaš i brojiš zvezde, misli na druge – ima ljudi
koji nemaju gde da spavaju.

Dok se oslobađaš metaforama, misli na druge –
one koji su izgubili pravo da govore.

I dok misliš na te daleke druge – pomisli na sebe i reci
„Želim da budem sveća u mraku.“

Ako ja moram da umrem,

ti moraš da živiš

da ispričaš priču

da prodaš moje stvari

da kupiš parče platna

i neke kanape,

(neka bude beo s dugačkim repom)

tako da neko dete, negde u Gazi

dok gleda nebo u oči

čekajući svog tatu koji je nestao u plamenu –

a da se ni sa kim nije pozdravio

čak ni sa svojim telom

čak ni sa samim sobom –

vidi zmaja, mog zmaja kog si ti napravio, kako leti visoko

i načas pomisli da je tamo anđeo

koji donosi natrag ljubav

Ako moram da umrem

neka to donese nadu

neka bude priča.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 24.11.2025.