Dve su različite politike postojale u dužem vremenskom periodu, a svakako od početka raspada Jugoslavije. Uslovno rečeno, jedna je bila demokratska, ne nužno građanska, a druga nacionalistička. Osnovna razlika je bila o tome da li je cilj etničko zaokruživanje teritorije zemlje, ili će se politički ciljevi ostvarivati demokratskim sredstvima u datim granicama. Ta politička podela postoji još uvek, mada je odnos snaga promenjen u korist demokratske strategije. Koliko je, međutim, demokratizacija stabilizovana, od toga u velikoj meri zavisi kako će se dalje razvijati odnos između ove dve Srbije.
To je politička podela, ali ekonomska nije mnogo manja. U poslednjih desetak godina se ona produbila. Kako stabilnost demokratije zavisi od ekonomskog napretka, a i od socijalnih razlika, valja videti da li se produbljuje jaz između dve Srbije, one koja ima posla i one koja nema. Ko ima, a ko nema posao?
Broj nezaposlenih je povećan, od nekih 400.000 pre desetak godina na nešto iznad 700.000 danas. Broj zaposlenih je smanjen sa nešto preko tri miliona na nešto preko dva miliona. Aktivnih je 2004. bilo 66 posto stanovništva u dobi između 15 i 64 godine (57 posto starijih od 15 godina), dok ih je sada jedva iznad 60 posto (oko 47 posto starijih od 15 godina), a stopa nezaposlenosti je povećana sa oko 12 na oko 25 posto. Podaci su iz ankete o radnoj snazi, dakle tu su uključeni i oni koji rade na crno i u porodici. Ovo ukazuje na problem sa ukupnom tražnjom.
U dužem vremenskom periodu se stanje na tržištu rada pogoršava, što bi se reklo, i u dobra i u rđava vremena. Rast zaposlenosti je negativan u čitavom periodu od 2001. godine do sada, nezavisno od toga da li je privredni rast pozitivan ili je recesija (izuzeci su 2004, 2007, i 2008, više iz statističkih razloga). To bi moglo da bude zato što se menja struktura proizvodnje, gde brže nestaju neke aktivnosti, a sporije rastu nove.
Ko su nezaposleni? U dobi između 15 i 29 godina (gore je stanje ako se posmatra grupa od 15 do 24 godina starosti, ali tu ima znatno manji broj aktivnih), dakle u grupi mladih, je oko 43 posto. Nešto je manja u dobi između 24 i 29, dok je broj zaposlenih u dobi između 15 i 19 praktično zanemarljiv. Broj zaposlenih je smanjen za gotovo 15 posto u ovoj dobnoj grupi što odgovara porastu stope nezaposlenosti, jer se ukupan broj ljudi u toj kategoriji, kao i broj aktivnih i neaktivnih, smanjio po praktično istoj stopi. Što znači da isti procenat ljudi u toj dobi traži posao, ali ga može naći oko 15 posto njih manje, ili, drugačije rečeno, sada ga može naći otprilike svaka druga mlađa osoba.
To bi moglo da bude zato što se ne menja obrazovna struktura, a tražnja za radom je promenjena. Ako se uporede poslednji podaci, iz aprila ove godine, sa onima iz 2008. udeo osoba sa višom, i visokom stručnom spremom je povećan sa 13 na 16 posto u ukupnom stanovništvu, dok je udeo onih sa najviše osnovnom školom smanjen sa 38 na 36 posto. Udeo osoba sa srednjom školom je ostao praktično isti, 49 posto 2008, 48 posto 2013. Iste ili slične proporcije se mogu naći i među mlađim osobama, gde je procenat onih sa najviše osnovnom školom smanjen sa 34 posto u 2008, na 33 posto u 2013, a onih sa srednjom školom sa 59 na 57, dok je udeo osoba sa višom i visokom školom povećan sa 7 na 10 posto. To bi ukazivalo na probleme sa sistemom obrazovanja.
Zanimljivo je videti kako su prošle žene u poređenju sa muškarcima. U periodu od 2000. do 2012. stopa aktivnosti (stanovništvo od 15 i više godina) je smanjena za oko desetak procentnih poena kako za muškarce, tako i za žene, dok je razlika u stopi zaposlenosti ostala uglavnom oko 20 procentnih poena. Stopa zaposlenosti je smanjena za oko 15 procentnih poena, ali nešto više kod muškaraca nego kod žena, ali je zaposlenost žena veoma niska – u 2013. oko 38 posto. Stopa nezaposlenosti, opet, je praktično ista i kod muškaraca i kod žena (nešto je viša u 2013, dok su žene mnogo više gubile posao u periodu oko 2004-2006). Što znači da žene češće napuštaju tržište rada nego muškarci. To bi moglo da znači da tržište rada nije valjano regulisano.
Kako stoji stvar sa zanimanjima? U poslednjih pet godina, praktično sva zanimanja, onako kako ih klasifikuje Republički zavod za statistiku, pokazuju manju zaposlenost. Gore od proseka prolaze rukovodioci (u javnom, ali i u privatnom sektoru), neobrazovani, zanatlije, poljoprivrednici, pa čak i stručni saradnici i tehničari. Bolje, pak, službenici i neke druge uslužne delatnosti i vojna lica.
Šta bi se iz toga moglo zaključiti? Grubo rečeno, državna služba je sigurnija, a i određene uslužne delatnosti, uključujući one koji pretpostavljaju posedovanje tehničkih znanja. Dok se poljoprivreda, zanatstvo i oblasti sa nekvalifikovanom radnom snagom, recimo, građevinarstvo, oslobađaju viška zaposlenih. Neke od tih grana prolaze bolje, a neke gore, što znači da nije samo reč o padu tražnje za njihovim proizvodima, već i o rastu produktivnosti. Ipak, veliko smanjenje zaposlenih u praktično svim, osim u nekim zaštićenim zanimanjima svedoči o tome da je svakako jedan od značajnih razloga što manje obrazovani i žene gube posao, a mladi ne mogu da ga nađu, nedovoljna tražnja, ali da doprinos daje i neodgovarajuće radno zakonodavstvo.
Zašto neki imaju posla, a drugi ga nemaju? Obično se navode tri razloga što malo ljudi radi i mnogo ne radi, ili ne traži posao. Jedan jeste nedovoljna tražnja za radom, dakle nedovoljna ukupna tražnja (potrošnja, ulaganja i izvoz). To bi se moglo smatrati posledicom neodgovarajuće privredne politike (pre svega, monetarne i fiskalne). Drugi je na strani ponude radne snage: kvalifikaciona, demografska, regionalna ili neka druga karakteristika čine da mnogi ne mogu da nađu posao. To je, možda najvećim delom, posledica obrazovnog sistema, jer se, smatra se, nudi rad koji se ne traži. Treći razlog jeste samo tržište rada, jer je regulisano i institucionalizovano tako da ne omogućava i zapravo stoji na putu sklapanja ugovora o poslu i zapošljavanju između poslodavaca i radnika.
Iz podataka se može zaključiti da su sva tri razloga prisutni, što znači da će privredna politika koja će se voditi morati da se zasniva na merama koje će uticati na promene u svim trima oblastima. One, međutim, mogu da imaju bar dve posledice koje ne moraju da obezbede održivost privrednoj politici.
Jedna jeste u vezi sa takozvanom Kuznjecovom krivom, gde se socijalna nejednakost povećava u procesu industrijalizacije. Ovo se delimično već vidi u različitoj relativno većoj tražnji za kvalifikovanim radom. To obično znači da će povećavati razlike u prihodima onih sa većim kvalifikacija i onih sa nižim i posebno onih koji su nekvalifikovani. Sa povećanjem udela industrije u ukupnoj proizvodnji, ta bi razlika mogla da se poveća. To može da pojača socijalno nezadovoljstvo, koje može da utiče negativno na održivost takve privredne politike.
Ovaj se socijalni sukob obično ublažava većim socijalnim davanjima, kako bi se negativni efekti povećane socijalne nejednakosti smanjili. Za to su potrebna sredstva koje je potrebno ili prikupiti porezima ili do njih doći zaduživanjem. Ukoliko su obe mogućnosti ograničene, kao što jesu, socijalna politika bi čak mogla da bude restriktivna, zbog čega bi socijalne tenzije mogle da se pojačaju.
To podrazumeva da je potrebna privredna politika koja ne samo da podstiče razvoj, već to čini u uslovima rastuće zaposlenosti i onih čiji se rad trenutno ne traži. U suprotnom, ekonomski nacionalizam ne mora da bude politički nepopularan. Kakav bi njegov odnos bio prema nacionalizmu kao političkoj strategiji zavisi od toga koliko će se stabilizovati demokratski sistem. Sve do tada, dve Srbije, političke i ekonomske, će i dalje postojati.
Helsinška povelja 177-178, jul-avgust 2013.
Peščanik.net, 29.08.2013.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
