Nisam siguran da je čak i Vlada svesna da se fiskalna i finansijska održivost zasnivaju na pretpostavci da će se sprovesti strukturne ili regulatorne reforme.
Jer, od njih zavisi privredni oporavak, čiji opet izostanak čini sve bilanse, privatne kao i javne, neodrživim. Alternativa reformama, ako je bar suditi po ponašanju Vlade, jeste stimulisanje uglavnom stranih ulaganja. Koliko je to održivo zavisi u velikoj meri od toga kolikim se sredstvima stimulacije raspolaže. No, pre toga, nije nezanimljivo ukazati na jedno nerazumevanje.
Naime, prodati neko preduzeće i privući, kako se to kaže, neko strano ili domaće ulaganje – načelno se ni po čemu ne razlikuju. Investitor kupuje budući profit što, opet u načelu, znači da je vrednost neke već postojeće imovine jednaka onoj koja bi nastala ukoliko bi se u nju iznova uložilo. Ukoliko se, drukčije rečeno, ne smatra da je potrebno ograničiti privatna ulaganja, ne bi trebalo ograničavati ni privatizacije postojećih preduzeća, ako su ona u javnom vlasništvu. Iz istog razloga nema načelne razlike između stimulisanja ulaganja u postojeća preduzeća i ona koja se tek oformljuju. Da li će, recimo, strani investitor kupiti zgradu u Beogradu ili će izgraditi novu, u načelu je isto.
Iz čega sledi i da nema načelnih razloga da se drukčije tretiraju oni koji bi da ulože u novu aktivnost od onih koji postojeću proširuju ili je inoviraju. To je jedan od razloga što se savetuju takozvane horizontalne mere, a ne one diskrecione. Među tim horizontalnim od najvećeg su značaja one koje obezbeđuju jednakost pred zakonom ili, drukčije rečeno, jednak pristup tržištu. Jeste, važna je industrija nafte i gasa, pa je važan i gasovod, a važna su i ulaganja u izgradnju stanova i hotela, kao što je važna i proizvodnja automobila. Što sve zajedno ne znači da oni koji bi da ulažu u sve te aktivnosti ne bi trebalo da konkurišu za tu mogućnost, kao što bi trebalo da čine ako bi, recimo, sve to bili postupci privatizacije. Ukoliko postoje izgledi za zaradu, ili što bi se reklo za sticanje profita, oni bi trebalo da budu dostupni svima. To što neko ima novca, mnogo novca čak, ne znači da bi trebalo da ima pravo na profit, već samo na to da pod jednakim uslovima može taj novac da uloži. Ne da ide preko reda, da se tako izrazim.
I to su te dve strategije. Jedna jeste liberalna, ona koja se zasniva na regulatornim reformama, dakle onima koje imaju horizontalne efekte, koje stavljaju sve privredne aktere u, koliko je to moguće, jednake položaje. Vlasti nisu, ili drukčije rečeno ne bi trebalo da budu pristrasne. Štaviše, neki vid pozitivne diskriminacije bio bi opravdan, recimo kada je reč o malim preduzećima ili o ljudima koji imaju ideju, ali ne i novac da je sprovedu, jer je rizik veliki, budući da im je jedina zaloga upravo ta ideja, čija je prođa na tržištu neizvesna. Isto važi i za razne vrste socijalne pristrasnosti, kada je reč o obrazovanju ili zdravlju ili, uostalom, o osnovnoj sigurnosti, što se podvodi pod zaštitu ljudskih prava.
Alternativna strategija jeste ona koja je, primera radi, a i da bi se konkretizovao kontekst, sprovođena između 2004. i 2008. godine, mada i one ranije nisu bile kategorijalno različite. To je strategija selektivnih subvencija. U jednom periodu posebno je popularna bila politika podrške nacionalnim liderima ili, čak, regionalnim liderima. Naša će kompanija, govorilo se, biti najveća u regionu jer će država, a to će reći budžet, na jedan ili drugi način podržati njene aktivnosti, dakle privilegovaće njena ulaganja. Šta tu tačno znači „naša“? Ukoliko je reč o monopolu, kao što mora da bude, to će značiti da ćemo mi u vidu potrošača plaćati skuplje proizvode tog preduzeća (ako ne neposredno u ceni, onda preko poreza). Ili, ako je reč o zaštiti od konkurencije, to znači da će vlasnici tog preduzeća ostvariti veći profit upravo zato što ćemo mi kao potrošači i poreski obveznici plaćati višu cenu i subvencionisati ta ulaganja. Ništa se ne menja ako je to preduzeće „naše“ u tom smislu da je u državnom vlasništvu, jedino što će koristi od neopravdano velikih profita imati politički, a ne privredni preduzetnici.
Razlika između ovih dveju strategija – liberalne ili neoliberalne (razlika je kontekstualna), sa jedne strane i nacionalističke ili socijalističke (u zavisnosti od toga da li je reč o privatnim ili državnim monopolima) sa druge strane – jeste upravo u tome postoje li jednake mogućnosti rada i ulaganja ili ne. Tačno je da neki tvrde da je privatna svojina uvek efikasnija od državne, a drugi opet da je upravo suprotno tačno, bar sa stanovišta javnog interesa, ali i jedno i drugo je netačno ako se time opravdavaju monopoli, nacionalni ili državni, svejedno.
Razlikovanje ovih dveju strategija važno je zato što će se obično liberalne reforme napustiti upravo tako što će se zagovarati jedna ili druga vrsta državnog intervencionizma, dakle posebnih poslova države sa onima koji imaju mnogo para, a kojima je zato potrebno činiti posebne ustupke – da ne moraju da stoje u redu, da konkurišu na tržištu, dakle i da im se poslovi subvencionišu. Pre pola godine, ili tako nekako, činilo se da se došlo do razumevanja da je tastrategija, nazovimo je jednostavnosti radi oligarhijskom, neodrživa, ali nije izvesno, kao što sam rekao na početku, da se Vlada seća te ocene. Pa se vraća alternativnoj strategiji privilegovanih poslovnih odnosa koji se sklapaju u „našem“ interesu.
Novi magazin, 27.01.2014.
Peščanik.net, 27.01.2014
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
