Dan posle promocije Peščanika FM u Pančevu i verbalnog sukoba između predstavnika Dveri srpskih i ostale publike, Informativna služba Srpskog sabora Dveri objavila je saopštenje u kome je javnosti ponudila svoju verziju ovog incidenta. U saopštenju se navodi da je RTV B92, koja je prva prenela vest o tribini u Pančevu, jos jednom ‘izvrnula činjenice’ i ‘prećutala istinu’. Prema izvorima Dveri, desetak članova ovog pokreta došli su da slušaju učesnike tribine. Ostali bi najverovatnije neprimećeni, da advokat Srđa Popović nije u jednom trenutku povredio ‘nacionalno dostojanstvo’ (masna slova u orginalu) prisutnih Dverjana, koji su istog trenutka odlučili da iskoriste svoje neotuđivo pravo na ‘dostojanstvo’ i ‘rešeno ali dostojanstveno’ zatražili da im se omogući ‘učešće u dijalogu’. Potom je na njih nasrnulo ‘dve stotine pripadnika LDP’, predvođeni Biljanom Srbljanović, da bi ih potom od sigurnog linča spasli službenici obezbeđenja i policija. Da se organi javnog reda nisu u tom odsudnom trenutku našli na licu mesta, od ruke Biljane Srbljanović nastradao bi, između ostalih, i Boško Obradović, jedan od vođa i osnivača ove patriotske organizacije, član redakcije lista Pravoslavlje i laureat nagrade ‘Miloš Crnjanski’.
Do sada smo na tribinama Pešcanika viđali članove raznih desničarskih pokreta, od aranđelovačkih ‘Naših’ do Otačastvenog pokreta Obraz, ali ne i predstavnike poluoficijelnog ‘podmlatka’ Srpske Pravoslavne Crkve i kolumniste njenog najpoznatijeg glasila. Pojavljivanje predstavnika Dveri u Pančevu me je iznenadilo! Do sada su Dveri u javnosti bile poznate pre svega kao organizator tribina, a ne kao neko ko ih ometa. Takođe na svom sajtu, lideri ovog pokreta redovno brane pravo na slobodu izražavanja. Branili su čak i pravo neonacista da marširaju ulicama Novog Sada. Tom prilikom rečeno je da u ‘demokratskim zemljama’ svako, pa i Goran Davidović, ima pravo da kaže šta hoće, a da samo država može da izrekne sankciju ako neko pravo na slobodu reči ‘iskoristi za raspirivanje mržnje ili izazivanje nasilja’. Pošto su vlasti Davidoviću uskratili to pravo, Dveri su ga proglasile ‘žrtvom’ progona! Imajuci sve to u vidu, može se postaviti pitanje – kako to da Dverjani u subotu nisu pokazali toleranciju prema učesnicima tribine Pešcanika i ispoštovali svakome zagarantovano pravo na slobodu izražavanja? Kako to da nisu ‘reakciju’ prepustili policiji i državnom tužilastvu, kako to priliči ‘demokratskim državama’? Da li ovaj najnoviji događaj ukazuje na radikalizaciju političkih stavova Dveri srpskih? Napuštaju li Dveri svoje demokratske principe i salonske manire postajući tako ‘aktivisti’ poput onih u drugim, agresivnijim organizacijama, od kojih su se lideri ovog pokreta do sada najčešće ograđivali?
U Peščaniku sam proteklih godina više puta pominjao Dveri, tvrdeći da ovo udruženje ne treba stavljati u isti koš s pokretima kao sto su Obraz ili Nacionalni stroj. Od 2001. godine Dveri nastoje da budu shvaćene i prihvaćene kao jedan mejnstrim desničarski, hrišćanski omladinski pokret. U tome su u velikoj meri i uspeli. Lideri ove organizacije od osnivanja zastupaju izrazito desničarske, nacionalističke ideje, ali u ambijentu u kome deluju oni nikad nisu bili naročito ‘ekstremni’. Bolje reći, nisu bili nista veći ‘ekstremisti’ od mnogih vladika Srpske Pravoslavne Crkve, ministara DSS koji redovno posećuju njihove tribine na Mašincu, ili jednog kolumniste lista Politika, koji je bez sumnje mislio na Dveri kada je pre nekoliko meseci egzaltirano najavio ‘jedan pokret’ koji je ‘na pomolu’ u Srbiji.
Moj stav o Dverima ostaje nepromenjen i nakon subotnjih događaja. Ono što se dogodilo u Pančevu ne kazuje nam zapravo ništa novo o Dverima kao pokretu. U pitanju je samo još jedna potvrda onoga što već znamo o stanju u Srbiji danas. Naime, u poslednjih šest meseci, u anticipaciji otcepljenja Kosova, celo srpsko društvo, tačnije, njegov najveći deo poznatiji kao ‘Prva Srbija’ – zajedno sa Dverima i njihovim političkim, ideološkim i institucionalnim sponzorima – skrenuli su udesno. Da bi pre dve nedelje, kada je Kosovo zvanično proglasilo nezavisnost, u Srbiji započeo kolektivni performans koji podrazumeva da mu svako ima dati individualni ili kolektivni ‘doprinos’, svejedno da li na sopstvenu ili na štetu drugih, samo da bi pokazao i dokazao, sebi i drugima, koliko je ‘teško bez Kosova’.
Da je situacija u Srbiji normalna, lideri Dveri bi proglašenje nezavisnosti Kosova propratili tribinom ili čak serijom tribina na Mašincu. Ili bi izveli svoje simpatizere na ulicu, što su i učinili, i to među prvima, još pre zvaničnog proglašenja nezavisnosti. Ali u Srbiji posle 17. februara normalne i sasvim legitimne političke i drustvene aktivnosti više nisu na ceni. Vanredna situacija zahteva vanredne postupke, uključujući i radikalnije forme iskazivanja patriotizma. Prema tome, dogadaj u Pančevu može se posmatrati kao mala i zapravo dosta bleda inscenacija jedne od strane vlasti i medija mesecima pothranjivane i uveličavane ‘nacionalne traume’. Ništa više. Boško Obradović i njegovi istomišljenici samo su nastojali da pokažu sebi i drugima da ‘vole Kosovo’, ne manje nego što ga vole ‘Naši’ ili Obraz.
Jasno je da Dverjani za ovaj ‘nastup’ nisu slučajno izabrali tribinu Peščanika. Lideri te organizacije su u decembru prošle godine sa oduševljenjem propratili ‘događanje naroda’ u Aranđelovcu. U tekstu pod nazivom ‘Demokratski aranđelovački ustanak’ Branimir Nešić, jedan od osnivača Dveri srpskih (i operativni urednik Pravoslavlja), pozdravio je borbu ‘jednog dela građanstva Srbije’ koji je ‘u srcu ustaničke Šumadije’ hrabro uskliknuo ‘no pasaran’ pred predstavnicima ‘neprimerenog, u velikoj meri netačnog i jednostranog prozivanja i vređanja najvažnijih nacionalnih institucija srpskog naroda’. Nešić je u Aranđelovačkom događanju naroda prepoznao prekretnicu, početak ‘prvog ustanka srpskog naroda u 21. veku’ i nagoveštaj predstojećeg rata protiv ‘medijske diktature’ RTV B92.
Događaj u Aranđelovcu značajan je, međutim, ne toliko zbog navodne odvažnosti ‘Naših’ u borbi protiv B92, već zato što je podrška koju su izgrednici tom prilikom dobili od strane političara iz vladajućih struktura uklonila negativne konotacije na ovaj vid agresivnog političkog aktivizma, do tada pripisivanog ekstremističkim grupama. Pančevo, dakle, ne pokazuje da su Dveri u ‘postkosovskom ciklusu’ postale ekstreman pokret, već potvrđuje da je ometanje Peščanika danas mejnstrim. Aranđelovac je, kako tvrdi Nešić, postavio promocije Peščanika u žižu onoga što on naziva ‘organizovanje’ i ‘aktivizam’ srpskih nacionalista i pretvorio ih u mesto na kome će se od sada svi – od lokalnih ogranaka ‘Naših’, Obraza, i Nacionalnog stroja, preko Dveri, pa sve do predstavnika narodnjačke koalicije i drugih njima naklonjenih javnih ličnosti – redovno nadmetati u iskazivanju lojalnosti prema idejama ‘svetosavskog nacionalizma’ i celovitosti Srbije.
Naravno, u svom tekstu objavljenom na sajtu Dveri, Nešić nije pozvao članove i simpatizere ove organizacije na nasilje prema organizatorima i učesnicima tribina Peščanika. Naprotiv, kao hrišćanin i demokrata, Nešić se založio za aktivizam ‘u demokratskim okvirima’ i za borbu koja neće ugroziti ‘mirno ljudsko dostojanstvo’ boraca za srpsku stvar. Boško Obradović i njegovi ‘saborci’ su u subotu takođe iskazali vernost ovom principu, što se uostalom moglo i očekivati, s obzirom da Obradović nije ni huligan ni nasilnik. Treba ipak pomenuti da je Nešićevo ograđivanje od nasilja u ime Dveri srpskih ipak samo delimično. Pozivajući bundžije, koji će ubuduće ometati tribine Peščanika da se uzdrže od izgreda, on umesto reči ‘nasilje’ koristi eufemizam ‘neobuzdanost junaštva’. Nešić dakle nasilju na nekoj budućoj tribini Peščanika unapred daje pozitivno značenje i posmatra ga kao normalan, ako ne i normativan, vid izražavanja ‘nacionalne frustracije’. Ali zar nismo isti ovaj zabrinjavajući argument poslednjih nedelja čuli i od raznih političara, savetnika, analitičara i javnih radnika?
Ne mogu da završavajući ovaj osvrt ne dotaknem i pitanja neotuđivog ‘prava na učešće u dijalogu’ na koje su se u subotu pozvali Dverjani. Da li je to pravo zagarantovano svakom učesniku tribine koju Dveri organizuju na Mašincu? Nije! Boško Obradović je lično bar jednom (u decembru 2004.), kao ‘domaćin’ tribine Dveri posetiocima uskratio to fundamentalno pravo. U uvodnoj reči on nije pozvao publiku da u bilo kom trenutku prekine izlaganje govornika i time ‘rešeno ali dostojanstveno’ zatraži ‘učešće u dijalogu’. Naprotiv, od publike je zatražio da pitanja napišu i proslede ih njemu kao ‘domaćinu’ skupa, da bi ih on tek posle završenih izlaganja postavio učesnicima. Zašto se u subotu u Pančevu Obradović nije latio olovke i pismeno postavljenim pitanjem iskazao svoje nezadovoljstvo? Pretpostavljam zato što voli Kosovo.
Peščanik.net, 03.03.2008.