Pesnik i mučenik
Rehabilitacija Nikolaja Velimirovića počela je sredinom ’80-ih godina. Centar događanja bila je Šabačko-valjevska eparhija, u kojoj je u to vreme vladika bio Jovan Velimirović, Nikolajev sinovac, koji je sa Nikolajem proveo mnoge godine pre II svetskog rata. Vladika Jovan je sa svojim đakonom Ljubomirom Rankovićem u Valjevu osnovao časopis Glas crkve u kome su objavljivali Velimirovićeve tekstove, kao i hvalospeve vladici Nikolaju iz pera, recimo, Atanasije Jevtića i Amfilohija Radovića. U Glasu crkve Nikolaj je predstavljan kao najveći srpski filozof, neprevaziđeni srpski pesnik, najznačajniji svetitelj posle svetog Save i tako dalje. Kasnih ’80-ih, Glas crkve postao je prva izdavačka kuća u Srbiji koja je počela da objavljuje Velimirovićeva dela.
Pored izdavačke delatnosti, Velimirovićevi sledbenici u Šabačko-valjevskoj eparhiji organizovali su redovne komemorativne svečanosti posvećene vladici Nikolaju. Osim sveštenstva Šabačko-valjevske eparhije, u ovim događajima, koji su najčešće organizovani u martu mesecu (na godišnjicu Nikolajeve smrti, 18. marta), učestvovali su relativno mladi i ambiciozni monasi Atanasije Jevtić, Amfilohije Radović i Artemije Radosavljević, kao i pripadnici tadašnje srpske nacionalističke elite, poput Vuka Draškovića, Matije Bećkovića, Milana Komnenića i drugih.
U martu 1987. Nikolaj je na jednoj takvoj komemorativnoj svečanosti, na kojoj je činodejstvovao vladika Amfilohije, neformalno kanonizovan. Dve godine kasnije, osveštana je kapela posvećena Nikolaju u njegovom rodnom Leliću. Međutim, najmasovniji, najpoznatiji i najznačajniji događaj iz tog vremena bio je povratak Nikolajevih moštiju iz SAD, organizovan u maju 1991.
Još jedan važan momenat u toj ranoj fazi rehabilitacije jeste objavljivanje prve afirmativne biografije Nikolaja Velimirovića, koju je napisao Artemije Radosavljević. Prvo izdanje biografije, koja je 1986. objavljena pod naslovom Novi Zlatousti bila je privatno izdanje Atanasije Jevtića. Od tada je ova knjiga doživela tri ili četiri različita izdanja. Zvanična hagiografija Nikolaja Velimirovića, koju je objavio SPC povodom Nikolajeve kanonizacije 2003. bazirana je na knjizi vladike Artemija, što samo po sebi ukazuje na kultni status ove knjige u crkvenim krugovima.
Navedene komemorativne i izdavačke delatnosti u Šabačko-valjevskoj eparhiji bile se motivisane željom da se Nikolaj, nakon četrdeset godina marginalizacije vrati u kolektivno sećanje srpskog naroda. Časopis Glas crkve je 1987. u jednom uvodniku, kao jedan od svojih osnovnih ciljeva naveo okončanje ‘višestruko štetne’ kampanje protiv Nikolaja. Urednici su želeli da pisanjem o Nikolaju ‘daju svoj doprinos objektivnom osvetljavanju Vladičine ličnosti’ i odupru se ‘mračnim silama današnjice’ kojima ‘smeta Vladičino prisustvo u srpskom narodu te nastoje da ga proteraju iz svesti i pamćenja savremenika’. U ‘mračne sile’ ubrojani su ‘lakeji’, ‘piskarala’, ‘bezimeni epigoni’ koji ‘svojim pamfletima iz kojih bazdi otužni miris masonsko-vatikansko-kominternovske truleži truju lažima narodnu svest’.
Velimirovićevi sledbenici u crkvi su Nikolajevu rehabilitaciju videli kao deo šireg projekta produhovljenja i evangelizacije srpskog društva. Najglasniji i najuticajniji pobornici Nikolajevog dela bili su ‘justinovci’ Amfilohije Radović, Artemije Radosavljević i Atanasije Jevtić, koji su ujedno bili i glavni predstavnici nacionalističke struje u SPC. Kod njih se ljubav prema Nikolaju stopila sa širim klero-nacionalističkim političkim projektom hristijanizacije i ponovne nacionalizacije Srbije. Nikolajev povratak u crkveni i društveni život u Srbiji za njih je predstavljao potvrdu da je komunizmu konačno došao kraj i da se ponovo rađa hrišćanska Srbija.
Povratak Velimirovićevih moštiju u Srbiju 1991. planiran je i pripreman dve godine. Miloševićev režim, odnosno rukovodstvo Srbije, odobrilo je ovaj čin. Jedini uslov bio je da se ne organizuje miting u Beogradu. U to vreme najveći broj sledbenika Nikolaja Velimirovića bio je iz krugova bliskih SPO-u, pa je režim verovatno nastojao da izbegne masovnije okupljanje na ulicama glavnog grada, koje bi se moglo pretvoriti u miting opozicije. Stoga je centralna ceremonija premeštena u Lelić, gde je došlo oko 30.000 ljudi. Interesantno je da su se na skupu u Leliću, osim uobičajenog sastava iz SPO-a, Udruženja književnika i Akademije, našli i Radovan Karadžić, Vojislav Šešelj – ali i predstavnici vlasti. Tamo su bili tadašnji premijer Dragutin Zelenović, ministar odbrane admiral Miodrag Jokić, ministar kulture Radomir Šaranović i ministar vera Dragan Dragojlović. Čak je i RTV Srbije u svom Dnevniku komentarisala ovaj događaj, a prikazana je i specijalna emisija u kojoj su čitani delovi iz Nikolajevih dela.
Zanimljivo je da se manifestacija u Leliću odigrala nepuna dva meseca posle devetomartovskih događaja. Znači, na jednom mestu našli su se i predstavnici opozicije i predstavnici vlasti, koji su, eto, zajedno obeležavali i proslavljali Velimirovićev ponovni dolazak u Srbiju.
Kampanja za rehabilitaciju Nikolaja Velimirovića išla je ruku podruku sa svim ostalim što se događalo u Srbiji u to vreme. Predstave Nikolaja Velimirovića u komemorativnom diskursu sadržavale su u sebi sve motive i stereotipe srpskog nacionalizma iz tog vremena. U vreme kada je ideja o srpskom mučeništvu na Kosovu, u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kako u prošlosti tako i danas, bila glavna preokupacija srpskih nacionalista u crkvi, a i izvan nje, Nikolaj je takođe predstavljan kao mučenik. Jedan uvodnik u Glasu crkve, objavljen 1987, okarakterisao je Nikolaja i svetog Savu kao “simbole srpskog martirijuma”. O Nikolaju su u crkvenoj štampi i na komemorativnim ceremonijama govorili kao o ‘mučeniku’, ‘stradalniku’ itd. Kad su u maju 1991. prenesene mošti Nikolaja Velimirovića u Srbiju, Atanasije Jevtić je vladici poželeo dobrodošlicu kao srpskom mučeniku koji se vratio među svoj ‘mučenički narod’. Amfilohije Radović je istom prilikom rekao da je Nikolajeva stradalnička sudbina ujedno i sudbina srpskog naroda. Dakle rehabilitacija Nikolaja Velimirovića ne može se posmatrati i razumeti van šireg konteksta porasta srpskog nacionalizma krajem ’80-ih i početkom ’90-ih godina.
U kontekstu konstrukcije Nikolaja kao mučenika, boravak u Dahauu predstavljan je kao gotovo najznačajniji deo vladičine biografije. Na komemoraciji u Leliću 1991, prva stvar koju je Amfilohije Radović rekao o Nikolaju bilo je to da je on ‘prognanik iz svoje zemlje, zatvorenik ljubostinjski, vojlovački, zatvorenik iz Dahaua’. Krajem ’80-ih u Srbiji se obnavljalo dosta crkava, pa je i Nikolaj počeo da se oslikava na freskama. U crkvi Sv. Konstantina i Sv. Jelene na Voždovcu u Beogradu, koju je krajem ’80-ih oslikao Milić od Mačve, Nikolaj Velimirović predstavljen je kao mučenik. On se našao u delu ikonopisa posvećenog mučeništvu srpskog naroda. Velimirović je na fresci oslikan u društvu đakona Avakuma i arhimandrita Pajsija, dva srpska sveštenika koja su početkom 19. veka ubili Turci i koji su kasnije kanonizovani kao mučenici. Oko njih su još i brojni bezimeni stradalnici iz Jasenovca.
I u Americi, u manastiru Nova Gračanica u blizini Čikaga, postoji freska Sveti Novomučenici Jasenovački i Glinski i Sv. Nikolaj u Dahauu, na kojoj se potencira Nikolajevo stradanje. Na fresci je oslikan Nikolaj u Dahauu pod nadzorom naoružanog nemačkog stražara, a oko njega su redovi srpskih seljaka sa oreolima oko glave, koji predstavljaju jasenovačke žrtve. Na istoj fresci u uglu je oslikan i Draža Mihailović, doduše bez oreola.
Potenciranje Nikolajevog stradanja u Dahauu jedna je od najrasprostranjenijih strategija koju Nikolajevi sledbenici koriste da svog idola odbrane od optužbi na račun njegovog negativnog stava prema Jevrejima i pozitivnog stava prema Hitleru ili Ljotiću. Što se tiče činjenica vezanih za Nikolajevo zatočeništvo u II svetskom ratu i njegov boravak u Dahauu, poznato je da su Nikolaj i patrijarh Gavrilo u Dahauu proveli oko dva meseca i to kao počasni zatvorenici – znači u boljim uslovima od običnih logoraša. Oni su u Dahauu nosili mantije i nisu morali da se šišaju i briju. Barake u kojima su bili zatvoreni nisu se zaključavale i na raspolaganju su imali dvorište izdvojeno od glavnog logora. Jeli su istu hranu kao i njihovi čuvari. Ova dva velikodostojnika SPC dovedeni su u Dahau u jesen 1944, kada su se Nemci već povlačili iz Srbije pred naletima Crvene armije. Oni tamo nisu prebačeni zbog svoje antifašističke delatnosti, već da bi ih Nemci iskoristili kao zalog u pregovorima sa Ljotićem i Nedićem. Nikolaj i Gavrilo pušteni su u decembru 1944. i poslati u Beč na odmor.
Velimirovićevi sledbenici su od boravka u Dahauu napravili jednu sasvim drugačiju priču. U napisima o Nikolajevom životu neretko se navodi da je on u Dahauu proveo između šest meseci i četiri godine. Čak je i Nikolaj jednom prilikom, u intervjuu nekim američkim novinama 1946. naveo da je u Dahauu proveo dve godine. Sličnu priču je ispričao posle rata i svom prijatelju, biskupu čičesterskom, Džordžu Belu u Engleskoj. Znači, već tada je Nikolaju bilo jasno da mu status žrtve nacizma može biti od koristi. Njegovi sledbenici danas čak insistiraju da je Nikolaj u Dahauu bio mučen. Za to ne postoje nikakvi dokazi. Uvek se navodi ispovest ruskog monaha koji je pripremao Nikolajevo telo za sahranu i koji je na vladičinim nogama primetio nekakve rane. Neki kažu da su to bile rane od prebijanja, drugi kažu da su mu Nemci gasili cigarete o tabane, treći da su ga šibali itd. Sama činjenica da postoji toliko mnogo potpuno različitih verzija, koje se uglavnom sastoje od klišea i kulturnih stereotipa mučenja, ukazuje na to da ovakve priče verovatno odražavaju želje i potrebe Velimirovićevih obožavatelja.
Štaviše, postoje jasni dokazi da je nemačkim vlastima u Srbiji bilo veoma stalo da se Nikolaju i patrijarhu Gavrilu u Nemačkoj ne dogoditi ništa loše. Postoji podatak da je jedan nemački oficir, pred njihov polazak za Nemačku, ukazao da bi ‘smrt ma kojeg od njih za vreme njihovog boravka u Nemačkoj imala krajnje štetne posledice i da bi je neprijateljska agitacija na Balkanu i u celom svetu iskoristila protiv Rajha predstavljajući je kao tobožnje gestapovsko ubistvo’. Pre polaska ih je pregledao lekar da proveri da li su dovoljno zdravi da putuju. Znači, njima život nije bio ugrožen. Sigurno im u Dahauu nije bilo prijatno, ali to opet ne znači da su bili žrtve nacističkog mučenja. Time se omalovažava stvarna žrtva miliona logoraša širom Trećeg rajha.
Dakle, Velimirovićevim biografskim podacima se unutar SPC manipuliše da bi on bio predstavljen kao žrtva nacističkog terora. Time se kritike upućene na Nikolajev račun marginalizuju, negiraju i potiskuju. Jer ako je neko žrtva nacističkog terora, onda on ne može biti saradnik Ljotića, Dujića i ostalih kolaboracionista. Ako je neko bio u koncentracionom logoru, kako može biti antisemita? Ako se o nekome stalno govori kao o stradalniku od nacista, onda se njegove pozitivne ocene Hitlera iz 1935. polako gube iz sećanja.
Ljotić i Hitler
Između Nikolaja Velimirovića i Dimitrija Ljotića postojale su jasne veze, kao i između Ljotićevog Zbora i bogomoljačkog pokreta, koji je funkcionisao pod patronatom Nikolaja Velimirovića. U jesen 1940. Zbor je zabranjen i uhapšeni su mnogi njegovi lideri uključujući i sveštenika Dimitrija Najdanovića, koji je bio Nikolajev đak. Za Ljotićem je raspisana poternica, ali je on bio u bekstvu sve do puča u martu 1941. Nikolaj je krajem 1940. Dragiši Cvetkoviću napisao protestno pismo u kojem je branio Ljotića i Najdanovića. Za Ljotića je rekao da ‘su njegova vera u Boga i njegov karakter dovoljna odbrana’. Pet godina kasnije, na Ljotićevoj sahrani u Sloveniji, Nikolaj je održao opelo na kome je za Ljotića rekao da je ‘političar sa krstom’, ‘koji je zašao u krugove svetske politike’. Dimitrije Najdanović u jednom kratkom autobiografskom zapisu navodi da je upravo Nikolaj bio taj koji ga je krajem ’30-ih nagovorio da se učlani u Ljotićev Zbor. Zapravo, veliki broj zboraša činili su bogomoljci. Najdanović je kasnije postao jedan od glavnih ideologa Zbora. Za vreme II svetskog rata imao je visoku poziciju u ministarstvu prosvete u Nedićevoj vladi. U Smederevskoj Palanci, gde je postojao logor za komunističku omladinu, Najdanović je bio jedan od ‘pedagoga’. Zatvorenicima je držao predavanja, između ostalog, o ‘jevrejskom pitanju’.
Prijateljstvo između Velimirovića i Ljotića nije bilo jednostrano. U leto 1941, nakon što su Nemci uhapsili Velimirovića, Ljotić je tri puta apelovao da vladiku puste. Zanimljivo je da je Ljotićev glavni argument za puštanje Nikolaja bilo to da je ‘on mnogo puta u svojim govorima pohvalno govorio o delu Vođe i Kancelara g. Hitlera’. U istom pismu Ljotić je spomenuo Nikolajevo delo Nauka o zakonu kao knjigu u kojoj on veliča Hitlera i nacizam. Međutim, mnogo je poznatiji Nikolajev govor sa Kolarca iz 1935. godine, kada je on zaista spomenuo Hitlera u pozitivnom kontekstu. Nikolaj je tada rekao:
‘Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u XX veku on je došao na ideju svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svom narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.’
Nikolaj je posle rata, baš kao i njegovi današnji obožavatelji, pokušao da se na neki način ogradi od ovih reči, odnosno da im da smisao različit od onog koji je izazvao kritike. Međutim, interesantno je i simptomatično da ni Nikolaj ni njegovi sledbenici, kada interpretiraju ovaj pasus, ne citiraju orginal. Dakle, oni nisu baš skloni da svoju interpretaciju direktno uporede sa orginalnim tekstom. To je zbog toga što su Nikolajeve reči jasne: 1935. on je smatrao da je pokušaj Adolfa Hitlera da u Nemačkoj stvori nacionalnu crkvu pozitivna stvar, čak ‘najvažniji posao’ koji je zapravo nasleđe ‘ideje svetog Save’.
Nekoliko meseci pre ovog govora, Nikolaj je dobio orden od Hitlera zbog zalaganja za obnovu nemačkog vojnog groblja u Bitolju desetak godina ranije. Moguće je, dakle, da se na Kolarcu Velimirović na svoj način zahvalio ‘nemačkom vođi’ na nagradi. Nikolaj je bio prilično sujetan čovek i sigurno je da mu je ta nagrada godila. U crkvenoj literaturi se često može pročitati kako se Nikolaj stideo ovog ordena i da ga je držao sakrivenog. Međutim, Nikolaj je taj orden primio od nemačkog poslanika u Beogradu, na svečanom prijemu na kojem je prisustvovao i patrijarh Varnava.
NATO u blato
Popularnost Nikolaja Velimirovića doživela je ponovni preporod krajem ’90-ih, otprilike u vreme bombardovanja NATO-a. Tada je došlo do masovnog štampanja njegovih knjiga. Iako su počele da se štampaju početkom ’90-ih, Nikolajeva dela nisu bila toliko prisutna u knjižarama, recimo 1995. ili 1996. godine. Tek od ’98. ili ’99. ona se više ne mogu izbeći. Mislim da danas nema nijedne knjižare u Srbiji u kojoj se njegova dela ne prodaju, a često su izložena na vidnom mestu.
Velimirovićeva popularnost krajem ’90-ih može se pripisati porastu antizapadnjaštva u srpskom društvu. Nikolaj postaje simbol antimodernog i antievropskog u Srbiji. U to vreme Nikolajeva popularnost počinje da ruši razne ideološke podele koje su postojale u Srbiji. Recimo, nekoliko meseci nakon bombardovanja NATO-a, SPC je stala na stranu opozicije i tražila formiranje vlade nacionalnog spasa. U to vreme predstavnici SPS-a, JUL-a i radikala su pojedine vladike optuživali da su produžena ruka NATO-a, da se mešaju u državna pitanja itd. Čelnici vojske Jugoslavije bliski režimu tada su govorili da će braniti Miloševića do poslednje kapi krvi.
Usred toga, časopis Vojno delo, koji je jedan od najstarijih i najpriznatijih vojnih časopisa u zemlji, objavljuje članak sociologa religije Zorana Miloševića pod naslovom “Ideje Nikolaja Velimirovića o ratu i Evropi”. U tom članku Milošević potpuno nekritički prikazuje Nikolajevo najkontroverznije delo Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor tvrdeći da se radi o jednom od najznačajnijih dela o Evropi, jer Evropa navodno jeste ‘bela demonija’, izvor zla, itd., upravo kako je Nikolaj opisuje. Čak su u članku, bez bilo kakve ograde, citirane Nikolajeve reči, iz dela Srpski narod kao Teodul, da Srbija svoju sudbinu treba da traži sa Rusijom, ali ne “čivutskom Rusijom” (dakle s komunističkim Sovjetskim Savezom), nego sa “pravoslavnom Rusijom”. Znači, u vreme kada je režim kritikovao crkvu zbog mešanja u politiku, vojni časopis objavljuje članak koji sa oduševljenjem piše o Srbiji ujedinjenoj sa pravoslavnom Rusijom i u nebesa podiže Nikolajevu kleronacionalističku filozofiju.
Ono što je, i pored svih političkih podela, tada spajalo crkvu i vojsku jeste izrazito antizapadnjačko raspoloženje iz kojega je i proisteklo zajedničko obožavanje Nikolaja Velimirovića. Mislim da u tom kontekstu treba posmatrati dalje približavanje vojske i crkve u postmiloševićevskom periodu. Recimo, glavna komemoracija treće godišnjice bombardovanja NATO-a 2002. bila je otkrivanje spomenika Nikolaju Velimiroviću u manastiru Soko. Ovom događaju prisustvovali su i patrijarh i tadašnji načelnik generalštaba Nebojša Pavković. Trebalo je da dođe i Vojislav Koštunica, ali je bio sprečen. Ono što je 2002. spajalo sećanja na bombardovanje NATO-a i Nikolaja Velimirovića, ono što je spajalo vojsku i crkvu, patrijarha i Nebojšu Pavkovića – bilo je to što je Nikolaj Velimirović za sve njih postao simbol antievropskog i antizapadnjačkog diskursa u Srbiji.
Nekoliko meseci posle pada Miloševića, vojska Jugoslavije odlučila je da pokrene inicijativu da u svoje odrede uvede svešteničku službu. Tim povodom je održan okrugli sto u Beogradu, kome su prisustvovali pripadnici verskih zajednica u Srbiji. Srpsku pravoslavnu crkvu su na tom konsultativnom sastanku predstavljali, između ostalih, Nebojša Krstić, osnivač Otačastvenog pokreta Obraz i otac Žarko Gavrilović, poznati antisemita od koga se crkva ograđivala više puta zbog njegovih ekstremnih ispada. Radovi predstavljeni na ovom okruglom stolu naknadno su objavljeni u listu Vojska i u zborniku Vojska i vera. Iz tih se radova jasno vidi da je inicijativa za uvođenje svešteničke službe proistekla iz bojazni da će pad Miloševića dovesti do pojačanog uticaja zapada. Nebojša Krstić je kao jedan od razloga zašto treba uvesti svešteničku službu u vojsku Jugoslavije naveo činjenicu da će uskoro početi ‘duhovna kolonizacija’ Srbije, i da će sa Zapada u napad krenuti snage ‘geopolitike haosa’, koje žele da unište Srbe, Ruse i ostale pravoslavne narode. Krstićev odgovor na tu opasnost je ‘hristoljubiva i viteška’ vojska. Žarko Gavrilović rekao je da ta služba treba da se bori protiv uticaja ‘destruktivnih sektaša i satanista’ i drugih ‘vekovnih neprijatelja našeg naroda’.
Zajednička borba crkve i raznih državnih institucija protiv sekti i satanističkih kultova ima dužu tradiciju. SPC i MUP Srbije još od sredine ’90-ih sarađuju na štampanju knjige Zorana Lukovića Verske sekte – priručnik za samoodbranu. Ova se knjiga koristi kao udžbenik na Policijskoj akademiji u Srbiji, gde Zoran Luković predaje, a može se kupiti u knjižarama Crkvene zadruge. Četvrto izdanje Lukovićevog udžbenika, koje je izdato neposredno posle bombardovanja NATO-a, sadrži i posebno poglavlje pod naslovom “Neokortički rat”, u kojem se verske sekte, male verske zajednice (uključujući baptiste, zatim pripadnike pokreta Hare Krišna i tako dalje) prikazuju kao produžena ruka NATO-a, koja ima ulogu u duhovnoj kolonizaciji srpskog naroda. Interesantno je i to da su na listu verskih zajednica koje predstavljaju opasnost za duhovnost u Srbiji dospele i razne organizacije koje postoje samo u teorijama zavere, kao što su recimo iluminati, tajno udruženje koje je prestalo da postoji negde krajem XVIII veka, a koje je u knjizi predstavljeno kao nešto što još uvek predstavlja opasnost za Srbiju. Spominju se i masoni. Znači, male verske zajednice stavljene su u isti koš sa masonima, iluminatima, satanistima i ostalima i predstavljene kao opasnost koja stiže sa Zapada.
Evropa
Posle II svetskog rata, Nikolaj Velimirović je, za razliku od Gavrila Dožića koji se vratio u Srbiju, emigrirao u Ameriku. Nikolaj nije bio formalno prognan. Čak nikad nije bio ražalovan već je ostao episkop do svoje smrti 1956. Jednostavno je odlučio da se ne vraća u komunističku Srbiju. Navodno je rekao da ‘kada kuća gori, požar se gasi iz vana’.
Nakon oslobođenja, komunističke vlasti su osnovale Savez udruženja pravoslavnog sveštenstva FNRJ, koje se sastojalo od sveštenika koji su bili u NOB-u i onih koji su bili verni novom režimu. Savez je izdavao časopis Vesnik, čije je zaduženje između ostalog bilo i to da ‘vodi borbu protiv najreakcionarnijih episkopa preko štampe, konferencija, skupština’, dakle protiv Nikolaja Velimirovića, Dionisija Milivojevića i Irineja Dorđevića koji su posle rata otišli u Ameriku ili Veliku Britaniju. U to vreme Nikolajev glavni greh u očima režima nije bila njegova bliskost sa Ljotićem ili njegov antisemitizam, nego to što se nije vratio u zemlju. On je tada predstavljan kao nekakav agent Zapada. Vesnik je 1947. pisao kako su se Nikolaj i ostali našli u ‘taboru imperijalističkih zemalja gde sa imperijalistima priželjkuju i kuju ponovno ropstvo za naše narode i seju laži, mrak i neznanje’. Nikolaj je za režim bio pre svega ‘dezerter, izdajnik svoje zemlje i naroda, plaćenik stranog kapitala’. Tek kasnije, tokom ’60-ih i ’70-ih počelo je da se o Nikolaju govori kao o Ljotićevom saradniku, saradniku Nemaca, kolaboracionisti i tako dalje. Čak je jednom prilikom nazvan i ratnim zločincem, što naravno nije bilo istorijski opravdano.
Vladika Nikolaj se od sredine ’80-ih sve češće optužuje za antisemitizam. To je usledilo nakon objavljivanja, najpre u Nemačkoj, Velimirovićevih Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor. To je vreme početaka rehabilitacije Nikolaja Velimirovića u SPC. Lavrentije Trifunović (koji je u to vreme bio episkop zapadnoevropski) objavio je te do tada neobjavljene spise, koje je Nikolaj navodno napisao za vreme svog boravka u Dahauu. Knjiga Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor ubrzo je postala veoma popularna među Velimirovićevim obožavaocima u Srbiji. Jedan od razloga bilo je i to što je knjiga objavljena u vreme kada se Nikolajeve knjige još nisu štampale u Srbiji. Knjiga je donošena iz Nemačke, prenošena od ruke do ruke i oni koji su je čitali imali su osećaj da učestvuju u nekoj vrsti subverzivne aktivnosti: čitaju zabranjenog pisca, čija je knjiga prošvercovana iz inostranstva, a pri tom čitaju i knjigu koja je tek nedavno otkrivena. Dodatni elemenat misterioznosti davala je i tvrdnja Lavrentija Trifunovića da je Nikolaj na rukopis stavio belešku – nije za objavljivanje.
Reči srpskom narodu su krajem ’80-ih često citirali na komemorativnim ceremonijama posvećenim Nikolaju. Knjigu su predstavljali kao izuzetno važno delo, u kojem je Nikolaj 1944. prorekao šta će se dogoditi s Jugoslavijom ako prihvati komunizam, a odbaci one duhovne vrednosti za koje se on zalagao. Dakle, u to vreme Velimirovićevi sledbenici su to delo tumačili uglavnom kao osudu komunizma. Međutim, kasnije su počeli da ukazuju na važnost antievropske i antimoderne dimenzije ove knjige. Amfilohije Radović je, recimo, na sahrani Velimirovićevih mošti u Leliću ’91. godine rekao da ‘niko o Evropi nije pisao ono što je Nikolaj pisao iza prozora Dahaua’ i da će njegov tekst dobiti na značaju u budućnosti. Rekao je i da su Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor proročansko delo koje mora da posluži kao putokaz svakom Srbinu, da zna u kom pravcu treba da krene, čega treba da se pribojava i od čega treba da beži.
Atanasije Jevtić, u pogovoru za knjigu Novi Zlatousti Artemija Radosavljevića, napisao je da su Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor istorijski dokument koji treba da nam ukaže na to kakva je Evropa i šta će se dogoditi Srbiji ako prihvati evropske vrednosti. Radovan Bigović u članku objavljenom 1993. u časopisu Jefimija tvrdi da u ovoj knjizi Nikolaj ‘nepogrešivo prorokuje i predskazuje sta će se desiti Evropi i njenom narodu ako se ne promeni’. Iza svih ovih komentara stoji ista ideja: da Srbi ne treba da idu u Evropu, nego Evropa treba da se promeni da joj se ne bi desilo to što joj je vladika Nikolaj prorekao u svom delu.
Pušač i prorok
Ideja o kanonizaciji Nikolaja Velimirovića potekla je od Lavrentija Trifunovića još 1989. On je tada kao vladika zapadnoevropski Svetom arhijerejskom saboru podneo peticiju u kojoj je tražio da se ‘ispita da li su se ispunili uslovi da se ovaj veliki jerarh Srpske pravoslavne crkve kanonizuje za svetitelja’. Tadašnji episkop Pavle, današnji patrijarh, stavljen je na čelo komisije koja je trebalo da istraži da li Nikolaj zadovoljava kriterijume koje nalažu kanoni SPC. Godinu dana kasnije, neposredno nakon što je izabran za patrijarha, Pavle je odbio zahtev vladike Lavrentija i to iz tri razloga. Patrijarh je tvrdio da sa ovakvim stvarima ‘ne bi trebalo žuriti’, ‘ni stvar forsirati’. U svom izveštaju naveo je da moramo ‘mirno sačekati da prođe ovo krizno vreme, kada više deluju osećanja i rđavo shvaćeni nacionalni interesi, nego razum i kanonski principi’. Bio je to na neki način šamar nacionalistima među zagovornicima lika i dela Nikolaja Velimirovića, za koje je kanonizacija bila sastavni deo njihovog nacionalističkog projekta. Drugi razlog koji je patrijarh naveo bilo je to što je prošlo suviše malo vremena od Nikolajeve smrti. Znači, kult ličnosti nije još bio dovoljno razvijen među vernicima i Nikolajeve ‘ljudske slabosti’, kao recimo činjenica da je pušio, nisu izbledele iz sećanja. Treći razlog bilo je to da treba sačekati ‘potvrdu svetosti’ od samoga Boga, odnosno da treba da se dogodi čudo koje će potvrditi Nikolajev svetački status.
Pitanje čuda vezanih za Nikolaja Velimirovića posebno je interesantno. Neposredno pre nego što je Lavrentije Trifunović podneo molbu za kanonizaciju, Amfilohije Radović je objavio u jednoj propovedi da su on i Atanasije Jevtić prisustvovali jednom čudu. Navodno su još ’70-ih godina na Nikolajevom grobu u Americi držali opelo i za vreme molitve u pozadini čuli pesmu anđeoskog hora. Ovo je za njih predstavljalo čudo na Nikolajevom grobu. Međutim, Amfilohijevo svedočenje očigledno nije impresioniralo patrijarha koji tu epizodu sa groba nije prihvatio kao relevantno čudo i ‘potvrdu svetosti’. Kasnije je vladika šabačko-valjevski Jovan Velimirović pokušao da Nikolaja predstavi kao iscelitelja, koji je navodno u Beču 1944. jednu ženu izlečio molitvom. Međutim, kada je Nikolaj konačno kanonizovan 2003, u povelji kojom se označava kanonizacija ne navodi se ni čudo na grobu ni Velimirovićeva isceliteljska moć već činjenica da je on u Dahauu ‘po svedočenju više verodostojnih svedoka, doživeo i lična bogojavljanja i blagodatne posete Boga Živoga i Istinitoga’. Tako se boravak u Dahauu ponovo potencira i predstavlja ne samo kao momenat njegovog mučeništva, nego kao i mesto gde je on video Boga. ‘Svedočenje više verodostojnih svedoka’, koje se spominje u povelji, odnosi se zapravo na jedno jedino svedočanstvo ruske monahinje Milice Zernov kojoj je Nikolaj navodno saopštio da mu se u Dahauu ukazao Bog.
Iz tvrdnje o bogojavljanju proizlazi da su tekstovi koje je Nikolaj napisao dok je bio u Dahauu posebno važni. Ne samo da je on tamo napisao to što je napisao, već ceo antievropski, antisemitski ton koji prožima tu knjigu nije zapravo njegovo delo, nego Reč Božija, koja mu je saopštena u Dahauu. Amfilohije Radović je ovu interpretaciju potvrdio u jednom članku koji je objavljen 2003, u kome kaže da ‘sve ono oporo i gorko’ što Nikolaj u logoru piše, između ostalog i o ‘Izrailjskom narodu’ treba shvatiti u ‘proročkom duhu’ i podseća čitaoce da je u Dahauu Nikolaj ‘Boga vidio’. Znači, ono što je Nikolaj u Dahauu napisao o Evropi, o Jevrejima i tako dalje, ne može se dovoditi u pitanje. To su reči proroka, potekle od Boga.
Iako je kanonizacija 2003. opravdana tvrdnjom da je Velimirovićeva svetost dobila ‘božju potvrdu’ između ostalog i bogojavljanjem u Dahauu, bilo bi naivno pretpostaviti da je status Nikolaja kao svetitelja zavisio samo od toga. Imajući u vidu politički aspekt rehabilitacije ’80-ih, Velimirovićeva kanonizacija je svakako više bila stvar crkvene politike nego kanonskih razmatranja. Čak i 1990, patrijarhova preporuka koja je isticala potrebu čuda, bila je isto toliko teološki argument koliko i racionalizacija njegove političke uzdržanosti.
Kanonizacija Nikolaja Velimirovića u maju 2003. bila je, dakle, politički potez. Kada sam razgovarao sa ljudima iz SPC, dosta njih mi je trenutak kanonizacije objasnilo rečima – oni njega napadaju, a mi smo na to odgovorili kanonizacijom. To je za njih bio način da konzervativne snage u crkvi odgovore na liberalizaciju u srpskom društvu, koja je usledila nakon 2000. Uvrštavanjem Nikolaja među svetitelje oni su hteli da kažu: ne odričemo se projekta tradicionalizacije i hristijanizacije srpskog društva; liberalne vrednosti ne prihvatamo. Kanonizacija je usledila samo pet meseci nakon što je upućena peticija sa jednog simpozijuma u Žiči. Ovog puta nije formirana komisija, koja bi godinu dana razmatrala “čuda” i Nikolajeve ‘ljudske slabosti’. Nije se čekala ni neka godišnjica, na primer 125 godina od rođenja 2005, ili 50 godina od smrti 2006. Sa kanonizacijom se, dakle, požurilo. Takođe, do kanonizacije nije došlo zato što su, za razliku od 1990, u Srbiji konačno prošla “krizna vremena” ili zato što su u crkvi prevladali “kanonski principi”, već zato što su Velimirovićevi sledbenici, zagovornici onih ideja koje je patrijarh okarakterisao kao ‘rđavo shvaćene nacionalne interese’, postali dovoljno uticajni . Za njihove tvrdnje o nečijoj svetosti 2003. više nisu bila potrebna teološka opravdanja, niti je za kanonizaciju njihovog idola bio neophodan nekakav poseban izgovor ili povod.
Koštunica i Đinđić
Srpska pravoslavna crkva je jedna od najuticajnijih institucija u srpskom društvu. Na to ukazuju istraživanja javnog mnenja. Upravo zbog toga postoji otpor kod političara da se crkvi na bilo koji način zameraju ili da je kritikuju. Međutim, različite stranke veze sa crkvom održavaju na različite načine. DSS, odnosno Vojislav Koštunica, nalazi se u uređivačkom odboru crkvenog časopisa Hrišćanska misao i izdavačke kuće Hrišćanska misao/Svečanik. Obe su povezane sa Patrijaršijom i sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Koštunica je u kampanji pred izbore 2003. nekoliko puta u svojim govorima, naročito u unutrašnjosti Srbije, citirao Nikolaja Velimirovića. Poznate su i premijerove porodične i prijateljske veze sa Amfilohijem Radovićem, kao i njegova “letovanja” na Hilandaru. Lideri ostalih stranaka svoju navodnu religioznost takođe ističu u javnosti i održavaju javne kontakte sa patrijarhom i drugim crkvenim velikodostojnicima. Čak je i G17 plus u svom promotivnom materijalu pre nekoliko godina koristila reči Nikolaja Velimirovića.
Sigurno je, međutim, da srpska crkva među političkim strankama ima svoje favorite. Kada sam u okviru naučnog projekta o Nikolaju Velimiroviću razgovarao sa ljudima iz SPC, razgovarali smo između ostalog i o govoru koji je Nikolaj držao na Ljotićevoj sahrani 1945. Kada sam sagovornike pitao kako oni objašnjavaju ovaj kontroverzni događaj, mnogi od njih su mi rekli da je „on tako govorio zato što sveštenici moraju da drže hvalospeve na sahrani. Evo kako je, recimo, Amfilohije Radović govorio na Dinđićevoj sahrani”. Dakle, po njihovom mišljenju, čak i ono malo naizgled pozitivnog što se o Zoranu Dinđiću moglo čuti u Amfilohijevom licemernom govoru u Hramu svetog Save na Vračaru u martu 2003. treba pripisati crkvenom bontonu, a ne iskrenim osećanjima prema pokojniku. Nema sumnje da je za sadašnji vrh Srpske pravoslavne crkve Dinđić bio politički oponent, uprkos njegovom trudu oko podizanja Hrama svetog Save.
Neposredno pred Uskrs 2003, znači nekoliko nedelja nakon Đinđićevog ubistva, Atanasije Jevtić je u Žiči održao jedan sraman govor u kome se bavio napadima na Nikolaja Velimirovića. U govoru je, između ostalog, spomenuo da su ‘Srpski narod i Njegova crkva’ najviše stradali u “nametnutim i zlobno-vešto podržavanim režimima”, u koje je svrstao “otomanski, komunistički, miloševićevski, milođukanovićski i režim Zorana Đinđića”. Za Atanasije Jevtića je Đinđićeva vlada, dakle, bila tuđinska, nametnuta od strane Zapada. Ne sumnjam da su ljudi poput Jeftića Koštuničin ‘oslobodilački’ režim dočekali sa olakšanjem.
Obraz vs. Dveri
Posle 2000. godine, SPC nastoji da razvije uticaj među omladinom. Stoga je posle pada Miloševića sa oduševljenjem prihvatila pojavu organizacija kakve su Obraz, Dveri srpske i Sveti Justin Filozof.
Otačastveni pokret Obraz osnovao je Nebojša Krstić, sociolog religije, koji se bavio i nekretninama u Nišu. Obraz je počeo da deluje kao pokret negde sredinom ’90-ih, iako je i pre toga postojao kao časopis. Za taj časopis je jednom prilikom članak napisao i Vojislav Koštunica. Nebojša Krstić imao je jake veze u SPC. Svojevremeno je bio jedan od zapaženijih studenata Bogoslovskog fakulteta. Godine 1991. čak je dobio nagradu od patrijarha za jedan naučni rad. Osnovao je i uređivao Logos, časopis studenata Bogoslovskog fakulteta. Taj časopis je 1994. zabranjen zbog jednog izrazito antisemitskog teksta. Logos su nedavno obnovili studenti sa Bogoslovije, iako ne izlazi redovno.
Krstić je tokom ’90-ih postao član Udruženja književnika Srbije i uređivačkog odbora kulturnog dodatka Politike, pisao je u Glasu javnosti, u Pravoslavlju i tako dalje. U Miloševićevo vreme u medijima su ga predstavljali kao mladog teologa i, kako se to tada govorilo, ‘analitičara globalizacije i geopolitike’: dakle, bio je klasičan teoretičar zavere. To se može jasno videti i u njegovoj knjizi Pobediti ili nestati.
O Obrazu se zapravo vrlo malo znalo pre oktobarskih događaja 2000. Posle pada Miloševića, po priznanju Nebojše Krstića, ta organizacija ‘pojačava svoje aktivnosti’ kako na političkom planu tako i na ulici. Oni su, recimo, remetili sastanak Udruženja književnika na kojem je trebalo da bude smenjeno staro rukovodstvo, ono isto koje je Nebojšu Krstića primilo u udruženje. Obrazovci su taj sastanak prekinuli navodno sprečavajući dejstvo ‘jevrejskog lobija’ . Učestvovali su i u ometanju gej parade 2001. Osnovali su i sajt na kome je jedno vreme bila lista srpskih neprijatelja u koje su ubrajali i Jevreje. Obraz se zapravo borio protiv bilo kakve liberalizacije srpskog društva. Demokratija, evropska integracija, liberalne vrednosti, po njima su zasluživale anatemu i bile deo antisrpske zavere.
Nebojša Krstić je poginuo u saobraćajnoj nesreći 2001. godine. Tada je kormilo Otačastvenog pokreta Obraz preuzeo Mladen Obradović, jedan vrlo mlad i, po svemu sudeći, neiskusan čovek. Obraz brzo gubi veze sa SPC, koje je Krstić uspešno održavao. Njegovi su članovi sada potpuno marginalizovani i opstaju isključivo kao bojovnici Koste Čavoškog i Smilje Avramov. Bave se odbranom prava košarkaša na slobodu tetoviranja, negiranjem Srebrenice, homofobijom i paljenjem kontejnera ispred zgrade u kojoj stanuje Veselin Šljivančanin. Čak ih je i crkva odbacila kao manje-više nesposobne.
Srpska pravoslavna crkva je svoj podmladak našla u organizaciji Srpske dveri, sa kojom održava odlične kontakte. Branimir Nešić, jedan od osnivača Dveri i glavni urednik istoimenog časopisa, u jesen 2004. je postao i “operativni urednik” Pravoslavlja, zvaničnog glasila patrijaršije SPC. Tribine Dveri na Mašinskom fakultetu sada se organizuju i u saradnji sa časopisom Pravoslavlje. Te tribine, na kojima se pojavljuju istaknute crkvene ličnosti, oglašavaju se i na internet sajtu SPC.
Peščanik FM 3: Zašto se u crkvi šapuće, 2005.
Peščanik.net, 25.09.2009.
