Osmog decembra 2011. godine navršilo se tačno sedamdeset godina od kada su prvoj grupi Jevreja u Beogradu Nedićevi žandarmi dostavili naredbu da se po unapred utvrđenom redosledu prijave kolaboracionističkoj Specijalnoj policiji za Jevreje u ulici Džordža Vašingtona, radi upućivanja u tek formirani logor na Beogradskom sajmištu. U pozivu je naznačeno da svako može poneti „samo onoliko prtljaga i posteljine koliko sam može nositi“ uključujući „jedan pribor za jelo, pokrivač i jelo za jedan dan“. Prilikom prijavljivanja u policiji, Jevreji su morali da predaju i ključeve svojih stanova, kuća i podruma, uredno uvezane, sa prikačenim parčetom kartona na kojem je trebalo ispisati ime vlasnika i adresu. Onima koji se pozivu ne odazovu, pretila je najstroža kazna.

Već narednog dana, u Judenlager Semlin – Jevrejski logor u Zemunu – počele su da stižu prve kolone zatočenika. Za samo nekoliko dana, u najveći paviljon predratnog Sajma, Jugoslavenski paviljon br. 3 smešteno je nekoliko hiljada Jevreja, da bi se već 12. decembra taj broj popeo na čak 5.000. Kako su narednih meseci i Jevreji iz unutrašnjosti Srbije (iz Šapca, Niša i Kosovske Mitrovice) postepeno dovlačeni u ovaj logor, broj zatvorenika je porastao na blizu 7.000. U pitanju su bili većinom žene, deca i stari ljudi – dakle oni Jevreji koji su zbog pola, uzrasta ili fizičkog stanja bili pošteđeni streljanja u okviru drakonskih mera odmazde nad civilnim stanovništvom, koje su streljački vodovi Vermahta sprovodili u Srbiji u jesen 1941, i u kojima je stradala većina muškog jevrejskog stanovništva sa prostora uže Srbije i Banata. Najveći broj njih je za svega šest nedelja, od kraja marta do prve nedelje maja 1942. sistematski ubijen u ozloglašenom gasnom kamionu koji je posle rata prozvan „dušegupka“. Srbija je ubrzo potom proglašena za Judenrein – „očišćenu od Jevreja“.

Osmi decembar svakako predstavlja priliku da se Beograd i čitava Srbija prisete prvih žrtava Sajmišta, svih onih koji su zimskog jutra pre 70 godina, odvedeni u hladne paviljone beogradskog sajma, u zgrade najvećeg logora u okupiranoj Srbiji. U pitanju je i prilika za prisećanje i na sve druge žrtve ovog logora, njih oko 30.000, većinom Srba sa teritorije NDH, koji su od maja 1942. do jula 1944. bili zatočeni na Sajmištu, a od kojih je oko trećina tu okončala život.

Ova godišnjica, međutim, predstavlja i priliku da se još jednom skrene pažnja na činjenicu da uprkos značaju koji mu je, kao mestu nezapamćene patnje i stradanja, morao pripasti, Logor Sajmište nikada nije bio adekvatno obeležen. Nekoliko preostalih logorskih zgrada već decenijama propada, a celokupni kompleks Starog sajmišta danas opstaje kao zapušteno i osiromašeno naselje. Mada je još šezdesetih godina prošlog veka ratna sudbina Sajmišta postala predmet zvaničnog, institucionalizovanog, mada ne uvek masovnog ili previše javnog prisećanja, ni u socijalističkoj Jugoslaviji, a ni kasnije, nadležne institucije nisu na odgovarajući način očuvale uspomenu na žrtve ovog logora. Da Sajmište predstavlja mesto sećanja danas upućuju samo dva zapuštena i delimično oštećena spomenika, jedan iz osamdesetih, drugi iz devedesetih, opstajući kao relikti neuspelih, i kao što sam pokušao da pokažem u svojoj knjizi, ideološki krajnje problematičnih pokušaja memorijalizacije tokom prethodnih decenija.

Ova knjiga predstavlja pokušaj da se pokaže zašto je to tako, i da se na jednom mestu opiše sve ono što se dešavalo na Sajmištu i u vezi sa njim od 1944. do danas. Naime, suštinu posleratne sudbine Starog sajmišta treba tražiti u ukrštanju dva ugla gledanja na to mesto. Prvi se odnosi na Sajmište kao fizički prostor. Reč je o dvadesetak hektara zemljišta na levoj obali Save, između Brankovog i Starog savskog mosta, odnosno današnjem Bloku 17 Novog Beograda. Pre rata, kao i u vreme kada se tamo nalazio logor, Beogradsko Sajmište je bilo na obodu prestonice, omeđeno s jedne strane rekom, a s druge močvarom koja je razdvajala Beograd i Zemun. Posle rata, s izgradnjom Novog Beograda, Staro sajmište se našlo u samom centru grada, u delu savskog priobalja koje spaja njegov stari i novi deo. Stoga ne treba da čudi što su se za budućnost ovog prostora tokom čitavog posleratnog perioda zanimali stručnjaci iz oblasti urbanizma, arhitekture i prostornog planiranja, ali i gradski i državni zvaničnici, koji su njegovo uređenje posmatrali (i još uvek ga posmatraju) pre svega iz perspektive urbanističkog i privrednog razvoja Beograda.

S druge strane, kroz aktivnosti jedne manje grupe preživelih logoraša, šezdesetih godina prošlog veka Sajmište je prepoznato kao važan simbolički prostor i istorijski značajno mesto. Sudbina Starog sajmišta od 1945. do danas je rezultat stalnog sporenja, ali i nastojanja da se pronađe kompromisno rešenje između onih koji su se zalagali da Sajmište postane memorijalno mesto, i onih drugih koji su ovom prostoru predvideli drugačiju, pre svega praktičnu namenu.

Ono što posleratnoj istoriji Sajmišta daje dodatni nivo složenosti jeste to što čak ni među onima koji su se prethodnih decenija zalagali da se Sajmište pretvori u memorijalni centar ili spomen park nije postojala saglasnost o tome šta treba da bude glavni objekat sećanja na tom mestu. Tokom proteklih šest i po decenija, a naročito od kasnih osamdesetih, Staro sajmište je bilo predmet interesovanja različitih društveno-političkih organizacija, interesnih grupa, pojedinaca i javnih institucija, koji su na različite načine, i u skladu sa sopstvenim nahođenjem, svetonazorima i potrebama konkretnog istorijskog i političkog trenutka, tumačili prošlost Sajmišta, i shodno tome razmatrali njegov budući izgled i namenu. Tako je za jedne Sajmište predstavljalo simbol „revolucionarne istorije Beograda”, otpora fašizmu i stradanja jugoslovenskih naroda, za druge mesto Holokausta, dok su treći u Sajmištu videli idealnu lokaciju za obeležavanje stradanja Srba, Jevreja i Roma u ustaškoj NDH. U najnovije vreme sve češće se pojavljuju oni koji potenciraju važnost predratne istorije Sajmišta, prepoznajući u paviljonima Beogradskog sajma biser jugoslovenske arhitekture tridesetih godina dvadesetog veka i simbol preduzetništva tadašnje beogradske privredne elite. Prema tome, Sajmište je tokom čitavog posleratnog perioda predstavljalo predmet sporenja ne samo po pitanju da li ono treba da bude (isključivo) mesto sećanja, već i u smislu šta je to što je tu uopšte vredno prisećanja.

Debate o Sajmištu kao delu urbane matrice Beograda i mestu sećanja, koje su vođene proteklih decenija i kojima se bavi ova knjiga, važne su jer sačinjavaju ideološki i polemički kontekst u okviru kojeg se danas razmatra pitanje budućeg uređenja Sajmišta. U većini inicijativa koje su iznesene u javnost poslednjih godina, kojima se knjiga takođe bavi, vidljiv je jasan trag svega onog što se dešavalo na Sajmištu, i u vezi s njim, od kraja Drugog svetskog rata do danas. Jedna od posledica ovog često previđanog kontinuiteta u sećanju jeste to da većina novih inicijativa deli sa starim brojne mane i propuste. Prema tome, bolje razumevanje posleratne istorije Sajmišta, kao i jasniji uvid u greške iz prošlosti i razloge zbog kojih one nisu nikada prevaziđene, ne samo da umanjuju izgled da se greške ponove, već i jasno ukazuju na potrebu da se konačno izađe iz okvira postojećih, duboko uvreženih uverenja, može se čak reći i zabluda, o tome šta je ili šta bi trebalo da bude Staro sajmište, i pronađe realno rešenje uređenja ovog prostora, koje će biti dostojno žrtava koje su tamo stradale.

Jedan od najvećih propusta gotovo svih dosadašnjih pokušaja memorijalizacije Sajmišta, jeste način na koji se sistematski prenebregavao status ovog logora kao mesta Holokausta. U socijalističkoj Jugoslaviji, naglasak na heroizmu partizana i zajedničkom stradanju svih jugoslovenskih naroda, koji je dominirao sećanjem na Sajmište, bacio je u zasenak specifičnost sudbine Jevreja pod nacizmom. U post-jugoslovenskom periodu, isticanje zajedničkog mučeništva Srba, Jevreja i Roma u Nezavisnoj državi Hrvatskoj – temi koju je nacionalistička elita u Srbiji rutinski instrumentalizovala i zloupotrebljavala – ali i potenciranje, od strane Miloševićevog režima, u to vreme politički funkcionalnog motiva otpora Srba stranom zavojevaču, takođe su odvraćali pažnju javnosti od tragične sudbine Jevreja u Srbiji. Sve ovo naravno ne znači da je, tokom proteklih šest i po decenija, stradanje Jevreja na Sajmištu bilo potpuno zaboravljeno ili ignorisano, mada je, na žalost, bilo i takvih slučajeva. Problem je pre svega u tome što Sajmište nikada nije obeležavano kao mesto ne samo genocida, „nacističkog terora” ili represivne politike okupatora prema učesnicima narodnooslobodilačke borbe i civilnom stanovništvu već i, sasvim specifično, kao mesto Holokausta. Drugim rečima, činjenica da su Jevreji bili ne samo prve žrtve Sajmišta, već i jedina kategorija zatočenika ovog logora (i jedina zajednica u okupiranoj Srbiji) koja je stradala kao žrtva proračunatog i totalnog uništenja – nikada nije bila na zadovoljavajući način priznata, ni u natpisima na spomenicima, ni u govorima na komemoracijama, niti u planovima za uređenje Sajmišta. U tom smislu, odnos prema stradanju Jevreja na Sajmištu na dramatičan način ilustruje u kojoj meri je u Srbiji tokom čitavog posleratnog perioda bila odsutna svest o Holokaustu kao posebnom istorijskom događaju, i jedinstvenom primeru ljudskog stradanja koji je sam po sebi vredan pažnje i poštovanja.

I za kraj, želeo bih da se osvrnem i na sadašnje stanje stvari, kada je reč o Sajmištu. Poslednjih godina, u Srbiji raste interesovanje za sudbinu Starog sajmišta. Od 2006. godine, organizovan je niz javnih događaja na temu prošlosti, sadašnjosti i, što je važnije, budućnosti Sajmišta. Javnosti je predstavljeno nekoliko, što zvaničnih što nezvaničnih inicijativa za uređenje ovog prostora. Zajednički imenitelj većine inicijative je što se sve češće insistira na „višeslojnosti“ značenja Sajmišta, u smislu da objekat sećanja ne treba da bude samo logor, već i predratno Beogradsko sajmište i umetnička kolonija koja je tamo stvorena pedesetih godina. Ratna sudbina Starog sajmišta ističe se pre svega kao izvor moralnog imperativa da se ovaj prostor konačno dostojno uredi. Ali, kad god se diskutuje o tome kako Sajmište treba obnoviti, i u koju svrhu, logor biva gurnut u drugi plan. Pod izgovorom da se Sajmište time vraća „izvornim vrednostima“ predratnog Beogradskog sajma, predlaže se njegovo pretvaranje u „ekskluzivni izložbeni prostor“,  gradsko „sastajalište“, „mesto za mlade“ ili „centar kulture“. Malo ko danas vidi memorijalni centar kao kao jedinu, ili osnovnu, namenu uređenog Starog sajmišta.

Međutim, ovakav pogled na Sajmište predstavlja samo najnoviju inkarnaciju stava prema Sajmištu koji je obeležio posleratni period. Na taj prostor se nikada i nije gledalo kao na jedinstveni lokalitet koji zaslužuje da bude očuvan kao prostor koncentracionog logora, u skladu s normama koje određuju način na koji se ovakva mesta konzerviraju i obeležavaju. Tako nešto bi zahtevalo da Sajmište – baš zbog svoje jedinstvene i tragične prošlosti – kao spomenički kompleks bude izdvojeno, i vizuelno i funkcionalno, od svog urbanog okruženja, i da i na taj način simbolički podseti da je, usred srpske prestonice, bilo mesto na kome se dogodio Holokaust. Međutim, još od 1945, kada je počela izgradnja Novog Beograda, svi planovi vezani za njegovo uređenje: gradnja objekta od „javnog značaja“, ozelenjavanje, zidanje Opere, stvaranje „Europolisa“ – bili su, naprotiv, usmereni ka postepenom uklapanju Sajmišta u širu urbanu matricu velegrada, u pejzaž Novog Beograda.

Percepcija Sajmišta kao, prvenstveno, urbanog prostora, i sve češće „ekskluzivne lokacije“ koja je u materijalnom i urbanističkom smislu isuviše vredna da bi bila samo spomen park ili memorijalni kompleks, suština je najnovijih inicijativa za njegovu „regeneraciju“  ili „revitalizaciju“. Problem je, međutim, što se retko uviđa da svako nastojanje da se ovaj prostor „obnovi“, „oplemeni“ i „ulepša“ novim značenjem i funkcijama, samo vodi daljem „oslobađanju“ Sajmišta od balasta njegove tragične prošlosti. Time se, umesto adekvatnog sećanja na žrtve logora i na jedinstvenu istoriju ovog mesta, kreira novi, ali opet začuđujuće prepoznatljiv oblik marginalizacije i zaborava.

Izlaganje na predstavljanju knjige Jovana Byforda: Staro sajmište – mesto sećanja, zaborava i sporenja, u izdanju Beogradskog centra za ljudska prava i Fondacije Hajnrih Bel.

Peščanik.net, 12.12.2011.

HOLOKAUST