Egidij Fuks, mizantrop iz Metlike i kandidat za krvnika

Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Esej iz knjige Ivana Jankovića koju će uskoro objaviti Fabrika knjiga.

Odeljenje Ministarstva pravde u Ljubljani primilo je 1922. godine nekoliko molbi Egidija Fuksa (Fux) da mu se dodeli zvanje državnog krvnika ili krvnikovog pomoćnika. Molilac za sebe kaže da je u životu pretrpeo mnogo zla i zato postao nepomirljivi neprijatelj ljudskog roda: „Moja se psiha usled ove patnje toliko izmenila da sam izgubio svu tankoćutnost i sve čovekoljubive obzire prema ljudskom rodu. Obuzima me mržnja prema ljudskoj vrsti. […] Zadovoljenje hoću da nađem u tome da se osvetim i pomognem pripadnicima ljudskog društva na putu ka zasluženoj smrti. Dakle, hoću da postanem dželat u službi države SHS“.1

Povod za Fuksovu molbu bila je vest o penzionisanju tada jedinog profesionalnog dželata u Kraljevini SHS Alojza Sajfrida (Alois Seyfried, ali je u jugoslovenskoj administraciji korišćena pogrešna transkripcija ovog prezimena). Pitanje dželata u novostvorenoj državi bilo je delikatno. Posle ujedinjenja (prevrata), smrtne kazne su se u Srbiji i Crnoj Gori, kao i ranije, izvršavale streljanjem, a u bivšim austrougarskim pokrajinama – vešanjem. U Sloveniji i Hrvatskoj, do 1918. godine osuđenike je vešao austrijski državni dželat, koji je za tu priliku putovao iz Beča ili Pešte u sedište prvostepenog suda. Na primer, gomila okupljena 21. maja 1898. ujutro pred kapijom Okružnog suda u Mariboru, u nadi da će prisustvovati justifikaciji Franca Bračkota, mogla je da vidi sledeći prizor: „U 5 i 25 minuta pred vrata stiže krupna prilika, debela, crna i zadriglog lica, veoma ljubazno zamoli da bude propuštena kroz masu pred vratima i snažno pokuca na ista. Na pitanje iznutra ko je, viknuo je na nemačkom: ‘Gospodin iz Beča i trojica mojih slugu!’ I vrata su se otvorila i ušli su. Odmah smo znali da su to ‘krvnik’ i njegove sluge. Stvarno je ličio na krvnika“.2 Ovakve scene su se pod Austro-Ugarskom odigravale širom Slovenije (sa Dalmacijom) i Hrvatske (sa Slavonijom). U anektiranoj Bosni i Hercegovini, međutim, stvari su stajale drukčije. Da li zbog većeg obima posla ili iz nekog drugog razloga, Zemaljska vlada u Sarajevu je 1. avgusta 1886. godine postavila Alojza Sajfrida za privremenog dželata (provisorischer Scharfrichter) za Bosnu i Hercegovinu, a 1. februara 1897. ga je imenovala za stalno.

Nova SHS vlada, međutim, nije imala nikakvog službenog dželata. Ministarstvo pravde u Beogradu je postalo svesno te potrebe tek 1920. godine, kada se u Hrvatskoj javio problem smrtnih presuda koje su tamošnji preki sudovi donosili u kampanji za suzbijanje razbojništava. Pošto na raspolaganju nije imala dželate, hrvatska vlada je primenjivala jednu naredbu Narodnog veća Slovenaca, Hrvata i Srba iz novembra 1918, na osnovu koje se, izuzetno, presude prekih sudova mogu izvršavati streljanjem umesto vešanjem.3 Ali nije bilo lako naći streljački vod za taj posao. Vojska je odlučno odbijala da se meša, a žandarmerija je bila spremna da to čini samo u sasvim izuzetnim slučajevima.4 Zato je trebalo zaposliti dželata, a Sajfrid je bio jedini kvalifikovani krvnik u celoj Kraljevini. Ipak, s njegovim novim nameštenjem nije išlo glatko, jer u budžetu nije bilo odgovarajuće pozicije. Po bosansko-hercegovačkom zakonu o krivičnom postupku, izvršenje smrtne kazne je spadalo u troškove krivičnog postupka, ali po novom Zakonu o državnom računovodstvu, sa odgovarajuće pozicije („troškovi kaznenog postupka kod okružnih sudova“) mogli su se plaćati samo materijalni troškovi, a ne i redovni honorari. Još dve okolnosti su komplikovale ovo pitanje. Prvo, Sajfrid je bio činovnik bosansko-hercegovačke vlade (neposredno podređen Okružnom sudu u Sarajevu), ali su njegove usluge bile neophodne i u nekim drugim pokrajinama, pre svega Hrvatskoj i Sloveniji. Naplatiti te usluge izvan matične pokrajine bilo je, u računovodstvenom smislu, skoro nemoguće. Drugo, Sajfridu je već uveliko bilo vreme za penziju, pa je trebalo postaviti novog dželata, a odgovarajuće rubrike u sistematizaciji radnih mesta nije bilo.5 To je, ukratko, bila situacija u kojoj je Egidij Fuks odlučio da se prijavi za dželatsku službu.

Ova njegova odluka bila je manje ekscentrična nego što izgleda na prvi pogled. Naime, krajem 19. i početkom 20. veka, državni dželati u Evropi i Americi su bili svojevrsne estradne zvezde. Štampa, naročito bulevarska, pomno je pratila njihov rad i pisala o njihovom privatnom životu, navikama i osobenostima, a u javnosti su o njima kolale svakojake legende. Zbog socijalne izopštenosti i predrasuda koje su prema njima gajene, dželati su se često ženili ćerkama drugih dželata, a krvnički zanat (u germanofonskim zemljama tradicionalno srastao sa strvoderskim) prenošen je s kolena na koleno. Tako su nastajale čitave dželatske dinastije, čija su imena ponekad bila sinonim za krvnika. Francuski kraljevski dželat Anri Sanson, koji je posle u službi Republike pogubio i samog Kralja, bio je sin, unuk i praunuk dželatā, a petorica njegove braće su vršili tu funkciju u raznim francuskim gradovima (jedan i u Đenovi). Porodica Sanson je Francuskoj obezbeđivala dželate od 1688. do 1847. godine.6 U nemačkim državama postojala je oštra, često i nelojalna konkurencija između pojedinih krvničkih dinastija, pa je rivalstvo između porodicā Krauc, Rajndel i Švajc, koje je trajalo nesmanjenom žestinom od 1889. do 1914, bilo predmet rasprave u pruskom parlamentu.7 Austrijanac Karl Zelinger, čiji je nadimak bio „Karl Onkel“ i koji je 1899. dolazio iz Beča u Novo Mesto da obesi Simona Helda,8 bio je nećak bečkog dželata Hajnriha Vilenbahera. Vilenbaherov zet Rudolf Zajfrid takođe je stekao slavu kao bečki dželat (1887-1892), a u Sloveniju je dolazio poslom više puta.9 Najzad, istim zanimanjem su se bavila i dva Rudolfova brata, Jozef i Alojz, onaj na čiji je posao reflektovao naš E. Fuks. Rodbinske veze i ista prezimena, koja su se javljala kroz više generacija, doprinosili su stvaranju jednog kompozitnog, vanvremenskog lika dželata, koji je plenio narodnu maštu.

Sa svoje strane, državni dželati su sistematski radili na samopromociji u medijima. Moderni dželat zamenjuje svoj srednjovekovni kostim savremenim građanskim odelom i na stratištu se pojavljuje u fraku, s cilindrom i belim rukavicama – standardna „uniforma“ svih evropskih dželata još od 1870-ih.10 Varijacije su doživljavane kao globalna medijska vest. Kada je, na primer, Rudolf Zajfrid na svom prvom pogubljenju navukao crne umesto belih rukavica, o tome je pisao čak i jedan novozelandski list: „Najnovija bečka senzacija je novopostavljeni dželat. […] Zgodne je spoljašnosti. Oblači se po najnovijoj modi [i nosi] tesne crne rukavice. Predstavlja se kao Chevalier de Seyfried i, ako je svoj novi posao prihvatio da bi na sebe skrenuo pažnju, u tome je već potpuno uspeo“.11 Medijski lik dželata sadrži nekoliko stereotipnih osobina, koje su – izuzimajući sklonost piću – uglavnom pozitivne. U kompozitnom liku dželata Zajfrida, na primer, dominira ljubav prema muzici. Jedan novinski članak pod naslovom „Muzikalni dželat“ naglašava da on nije samo majstor svog zanata nego i „virtuoz na citri i pevač natprosečnog kvaliteta“, a uspešan je i kao lovac i sportist.12 I jugoslovenski Zajfrid (Alojz) je bio muzikalan: svirao je na citri, pa čak i komponovao, a od kompozitora je najviše voleo Šuberta i Šopena. Za novinara koji ga je posetio izveo je nekoliko svojih kompozicija.13

Ali najvažnije u idealnom tipu dželata je to što on duboko u sebi krije „zlatno srce“ i potajno se kaje zbog zla koje po dužnosti nanosi drugima. „Memoari“ i romansirane biografije ili „autobiografije“ dželatā su toliko mnogobrojni da bi se mogli izdvojiti kao poseban žanr unutar petparačke književnosti. Tipična završna scena je ona u kojoj dželat s gnušanjem odbacuje i proklinje svoj alat, a ljudskom rodu želi sreću.14 U svojim čestim izjavama za štampu, dželati gledaju da se predstave kao dobri građani i, naročito, dobri muževi i očevi. Jugoslovenski krvnik Dragutin Karlo Hart imao je četvoro dece, pa novinar koji ga je intervjuisao ne propušta da naglasi kako je on, po povratku u Sarajevo posle jednog pogubljenja, u prvoj trgovini kupio igračaka i slatkiša, vajkajući se što s puta ne nosi nikakve poklone deci.15 A njegov prethodnik Sajfrid je govorio: „U privаtnоm živоtu dоbаr sаm оtаc, kао i svi оstаli fаmiliјаrni lјudi. Vоlim svојu dјеcu. Јеdnоgа sinа dаću nа tеhniku u Bеč“.16

(Uostalom, dželati su i danas omiljen motiv, kako među novinarima tako i među književnicima. Alojz Sajfert se u savremenoj književnosti bivših jugoslovenskih zemalja višekratno javlja kao epizodan lik,17 ali i kao eponimni junak jednog romana.18 I drugi jugoslovenski dželat Hart pominje se u brojnim književnim delima.19 O jugoslovenskim dželatima je nedavno pisao i Miljenko Jergović, koji spominje da je Hartov unuk Boža poginuo 1993. godine u Vogošći kao vojnik Vojske Republike Srpske.)20

Kod takvog stanja stvari, nije neobično što su se za mesto dželata, kad god bi se negde upraznilo, javljale stotine kandidata, a to je, opet, sāmo po sebi predstavljalo vest o kojoj su novine opširno pisale. Ovakve vesti su, prirodno, podsticale i ohrabrivale buduće kandidate. Posle smrti Rudolfa Zajfrida podneto je 115 molbi za njegovo mesto,21 a slično je bilo u mnogim drugim zemljama, sve do sredine XX veka. Publika se naročito uzbuđivala ako je među kandidatima bilo i onih koje je, zbog određenih njihovih osobina, teško mogla da zamisli u ulozi dželata. To su, pre svega, bile žene, pa su novine decenijama objavljivale, verovatno apokrifne, vesti o kandidatkinjama koje u svojim prijavama pišu otprilike ovako: „Ima mi dvadeset i dve godine, veoma sam snažna i dosta lepa, kao što se na priloženoj fotografiji može videti. Dželat je lice, na koje osuđeni na gubilištu baca svoj poslednji pogled i on je u najviše slučajeva ružan i odvratan čovek. Koliko bi utehe bilo za bednika, što se rastavlja sa životom, kad bi ga se pred taj rastanak i dolazak u večnost dotakle i opremile nežne ruke“.22

Američka država Nevada je 1911. donela zakon po kome je osuđenik na smrt mogao da bira između vešanja i streljanja. Prvi osuđenik suočen s tim izborom po novom zakonu bio je izvesni Andrija Mirković, austrougarski podanik iz Crne Gore, i on je odabrao streljanje.23 Lokalna štampa je objavila, netačno, da zatvorski čuvari odbijaju da učestvuju u streljačkom vodu. Tu lokalnu vest su prenele novinske agencije i Mirkovićev slučaj je postao cause célèbre, prvo u Americi a onda i u celom svetu.24 Okružni šerif je za nedelju dana primio nekoliko stotina pisama od dobrovoljaca koji su se nudili da streljaju Mirkovića, neki i besplatno. Jedan kandidat, iz Birmingema u Engleskoj, obećavao je da će, za odgovarajući honorar, obaviti posao na zadovoljavajući način, a imao je i preporuke, i to ne samo iz Engleske nego i iz Venecuele, gde je ranije radio. Naveo je da je oženjen, 28 godina star, 156 cm visok i spreman da, na zahtev, dostavi fotografiju. Ukratko, samokandidovanje za mesto državnog dželata postalo je, u vremenu od sredine XIX do sredine XX veka, bezmalo redovna pojava, kao neka vrsta društvene zabave. Motivi kandidata su sigurno bili veoma raznorodni: morbidni, praktični, subverzivni i ko zna kakvi još.

Vratimo se sada našem Egidiju Fuksu i njegovim molbama za državnu službu.25 Tih molbi je bilo više, a sačuvane su tri. Prva, datirana 5. maja 1922, upućena je Ministarstvu pravde u Beogradu, a druge dve (8. i 9. maja) Predsedništvu Višeg zemaljskog suda u Ljubljani. Pored ovih, sačuvana je i molba Kralju Aleksandru I, kojom Fuks „u najponiznijoj odanosti“ traži protekciju za svoju stvar. Ono malo što znamo o Fuksu potiče uglavnom iz tih molbi. Rođen je 20. avgusta 1865. godine u Metliki, kao zakoniti sin Emanuela Fuksa i Karoline r. Kapela. Proveo je pet godina na odsluženju vojnog roka i dve godine u kadetskoj školi. Zatim je 15 godina radio kao poštanski službenik. Ovu tvrdnju potkrepljuje činjenica da se njegovo ime nalazi na spiskovima priložnika Đačkoj kuhinji u Celju i Potpornom društvu za slovenske visokoškolce u Beču. Za te dobrotvorne svrhe je u više mahova (od 1895. do 1900) različite svote (od 1 florina do 50 kruna) priložio Egidij Fuks, „poštanski otpr. u Mariboru“ (1895) odnosno „c. kr. poštar u Ljubnu“ (1898-1900).26 Poštansku službu je napustio 1900, kada je „teško oboleo od živaca“. Zatim se odselio u Italiju, gde se bavio trgovinom. Ali, 1915. godine je „kao trgovac u Italiji potpuno sve izgubio“. U Sloveniju se vratio 1920. godine, prvo u Metliku, a zatim se stalno nastanio na adresi: Maribor (Krčevina), Praprotnikova ulica 142.

O okolnostima i razlozima svog odlaska u Italiju, Fuks govori dosta smušeno. Njegove nevolje su, kaže, počele još 1892, kada mu je umrla baba i kada se pokazalo da ga je, jedinog iz cele porodice i bez ikakvog povoda, testamentom isključila iz nasledstva. Zbog toga su ga svi ismevali, ponižavali i tretirali kao zločinca. Osramoćen i odbačen od svih, kaže, zapao je „u takvo stanje strašne duševne depresije da sam […] bio prinuđen pobeći iz otadžbine i u inostranstvu potražiti spas od preteće potpune duševne rastrojenosti“. „Pod blagotvornim uticajem južnog podneblja“, u Italiji je ne samo potpuno ozdravio nego i došao do „nekog stepena više intelektualne i moralne snage“. Bio je „poštovan i voljen od svih“. Čak i kada je, po izbijanju rata, poslovno propao i zatim bio interniran kao podanik neprijateljske države, uživao je „protekciju i, zbog svojih kvaliteta, poverenje i hleb jednoga od najviših političkih velikodostojnika te zemlje“. Ipak, zaoštravanje sukoba između Italije i Kraljevine SHS dovelo je do Fuksovog progonstva i vraćanja u domovinu. Po povratku je Fuks ponovo zapao u depresiju, prouzokovanu pre svega materijalnom bedom. Njegove brojne molbe za zaposlenje ostajale su bez uspeha, pa čak i bez odgovora. A kada bi i našao posao, od plate nije mogao da živi: „zloupotrebljen u svojoj bedi i iskorišćavan od strane poslodavca s mesečnom platom od 275 din, postao sam usled velikog napora fizički […] slab i psihički […] potišten“.

Našavši se u takvoj situaciji, Fuks je odlučio da konkuriše za krvnika. Kao glavni motiv, videli smo, naveo je sopstvenu mizantropiju, za koju naglašava da nije endogena nego reaktivna – to jest, nastala je kao odgovor na nepravde i zlostavljanja koje je u životu pretrpeo od ljudi. Dželatska služba je idealna prilika da se mizantrop nekažnjeno sveti ljudskom rodu: „Hoću da poslednje godine svog života proživim na slobodi a ne u zatvoru, gde bih mogao da dospem zbog svoje nestrpljivosti da izvršim samovoljnu osvetu nad životom nekog čoveka, i stoga hoću da čekam da mi se dā prilika kako bih zakonitim putem izvršio osvetu nad ljudskim društvom“. Fuks želi da bude od koristi državi tako što će povremeno vršiti pogubljenja, ali i na druge načine, savesnim ispunjavanjem svojih dužnosti. Niko neće moći da ga potkupi ili korumpira – zauvek će ostati veran datoj zakletvi i bez razmišljanja će izvršavati sve naredbe. Nikada se neće stideti svog budućeg poziva, „jer se osećam uzvišenim u odnosu na predrasude onih koji su namerno ili nenamerno […] ugrožavali moj opstanak ili me doveli u opasnost od propasti, a koji su, naprotiv, postigli samo da ostanem u životu i pokažem im svoju čvrstu volju da se osvetim […] nad pripadnicima njihovog društva koje mi nije dozvolilo da pošteno u njemu živim“.

O sebi kao kandidatu i svojim kvalifikacijama, Fuks daje sledeće podatke. Star je 57 godina, visok 172 cm. Govori slovenački (i nešto malo hrvatski), nemački, italijanski i francuski, a donekle i engleski. Uzdržava se od alkoholnih pića, nije kockar niti „prijatelj ženskih“. Bavi se intelektualnim radom. Veoma voli životinje (za razliku od ljudi). Nema imovine, a ni prijatelja. Oženjen je, ali je „i u tom pogledu prekinuo sve veze“. Što se tiče opšte fizičke kondicije, tu stvari ne stoje najbolje, s obzirom da je radio teške fizičke poslove a slabo se hranio. Zbog toga je dobio kilu, pa mora da nosi pojas. Najzad, zbog opšte slabosti je pre tri nedelje pao i povredio desnu ruku u laktu. Ipak, nada se da će uskoro sasvim prezdraviti i biti fizički sposoban za službu. Što se tiče posebnih kvalifikacija za dželata, Fuks zapravo ne zna šta se tu traži i niko nije u stanju da mu dā potrebna obaveštenja. Jedino mu je mariborski državni tužilac sugerisao da bi se moglo zahtevati poznavanje mesarskog zanata, ali on nema nikakvih znanja iz te oblasti. S istim pitanjem obratio se i sāmom Sajfridu, moleći da ga ovaj primi na obuku i praksu, ali nije dobio nikakav odgovor. Zbog toga se pribojava „da me [Sajfrid] ne smatra sposobnim“, pa moli Ministarstvo da ga preporuči.

Sve vlasti, kako u Ljubljani tako i u Beogradu, prihvatile su, bar prima facie, Fuksove podneske kao bona fide molbu za zaposlenje. Formalni nedostatak – prva molba nije bila taksirana – otklonjen je naknadno, kada je Fuks priložio administrativne taksene marke u vrednosti od 3 dinara. Mariborska policija je podnela izveštaj o kandidatu, iz koga se vidi da je on oženjen, bez dece, ali sa ženom ne živi u zajedničkom domaćinstvu već više od 20 godina. Susede i kontakte s ljudima uopšte izbegava, tako da se policijskim proverama o njemu nije moglo doznati „ništa loše“. U krivičnoj evidenciji nema traga o ranijoj kažnjavanosti. Ipak, policija upozorava „da je [Fuks] poznat kao malouman“.

Viši zemaljski sud u Ljubljani nije mogao da odlučuje o Fuksovoj molbi, jer za to nije bio nadležan, pa je akta poslao Odeljenju Ministarstva pravde za Sloveniju. Ovo je, opet, prosledilo sva akta Ministarstvu u Beograd, s napomenom da za područje Višeg zemaljskog suda nije potreban poseban dželat, utoliko pre što je „ministarstvo rešilo raspisom od 23. februara 1921 br. 7209/21, da se krvnik Alojz Sejfrt [sic!] iz Sarajeva može koristiti za celu kraljevinu“. Sa svoje strane, Odeljenje ne može da preporuči Fuksovu molbu iz razloga navedenih u policijskom izveštaju, tj. zbog Fuksove maloumnosti. U Beogradu je Fuksov slučaj uzet k znanju. Kancelarija Nj.V. Kralja je njegovu molbu za protekciju prosledila Ministarstvu pravde na dalji postupak. Ministarstvo je 5. oktobra 1922. ceo predmet uputilo svom Odeljenju za Bosnu i Hercegovinu, „s molbom, da uzme ovu molbu u pretres kod rešavanja pitanja oko naslednika penzionisanog krvnika Zajferta [sic!]“.

Izbor novog dželata došao je u nadležnost Okružnog suda u Sarajevu, s tim što je njegovu odluku trebalo da potvrdi Ministarstvo pravde. Naime, u Beogradu je odlučeno da se u sistematizaciju radnih mesta državne uprave ne uvodi posebna pozicija za krvnika, nego da se službenik koji obavlja tu funkciju formalno zaposli kao poslužitelj pri sarajevskom Okružnom sudu, ali da mu jedina radna obaveza bude izvršavanje smrtnih kazni, kako u Bosni tako i van nje. Protivkandidat Fuksu i apsolutni favorit bio je Sajfridov zamenik Florian Mauzner (Mausner). Po tradiciji, svaki austro-ugarski dželat je imao jednog zamenika i jednog ili više pomoćnika, koji nisu imali status državnih činovnika. Pomoćnike je mogao birati i plaćati kako je hteo, ali je za izbor zamenika morao imati saglasnost zemaljske Vlade, od koje je dobijao i poseban novčani dodatak, namenjen za honorar zameniku.

Florian Mauzner (1872-1928), sarajevski strvoder rodom iz okoline Varaždina, služio je kao Sajfridov pomoćnik pri pogubljenjima još od 1893. godine. Kada je, 1915. godine, umro tadašnji zamenik dželata Johan Lorenc Plahović, Mauzner je postavljen na njegovo mesto, na predlog i uz podršku samog Sajfrida. Tu podršku je uživao i 1922. godine. Mauzner se živo nadao promociji. Kako je naveo u svojoj molbi za postavljenje, glavni adut mu je bilo iskustvo: „Od [1915.] vršim svoju dužnost kod justificiranja, dijelom kao pomoćnik, a dijelom samostalno. Da sam justificiranje sam obavljao potvrditi će mi krvnik Seyfried kod koga sam ispit polagao“. To je bilo poznato i Vladi, iz ranijih Sajfridovih podnesaka, kojima je tražio povišicu za svog zamenika: „bilo bi već u interesu službe, da se uzdrži za ovo službovanje ovakovu vrsnu silu“, pisao je on, upozoravajući mračno da bi se inače „kod eventualnog službovanja lahko kojekakve neugodne činjenice pokazale, koje se ne bi smjele u interesu ugleda sudske oblasti, pokazati“. Pored Sajfridovih preporuka, Mauzner je molbi priložio i jednu staru potvrdu svoje majke, „vozmajstorice“27 Terezije, na čije ime se vodila njihova zajednička strvoderska radnja. U potvrdi stoji da je Florian radio kod nje „punih dvadeset godina kao Vozmajstor te je tome zanatu sposoban i vešt i stoga ga preporučam svakome“. Preporuke su mu bile utoliko potrebnije što je on, pored nespornih kvalifikacija za mesto dželata, imao i manā. Prvo, nije bio sasvim pismen. Kako sām kaže: „U školu nisam polazio ali znam čitati i pisati samo latinicom koje sam u vojništvu naučio, ćirilicu učim pa ću na skoro naučiti“. Druga mana je bila mnogo ozbiljnija. Mauzner je, naime, prolazio kroz krivične evidencije, i to višekratno. Osuđivan je dva puta zbog krađe – 1896. godine na 17 dana i 1914. na 3 meseca zatvora, a jednom je novčano kažnjen u prekršajnom postupku radi povrede „cestoredarstvenih propisa“ (verovatno nešto u vezi s njegovim strvoderskim zanatom).

Mauznerovo praktično iskustvo je odnelo prevagu nad Fuxovim prednostima – neosuđivanošću, superiornom pismenošću i znanjem jezika, pa je Mauzner 11. novembra 1922. postavljen za poslužitelja u Okružnom sudu. Tačnije, kao što on sām navodi u potonjoj službenoj prepisci: „Ja sam namešten kao poslužitelj kod ovdašnjeg Okružnog suda, a izvršujem smrtne kazne vešanjem“, ili: „Ja sam namešten kao poslužitelj […], a dragovoljno vršim i dužnost izvršioca smrtne kazne“. Plata mu je isplaćivana iz budžeta Ministarstva pravde, a sve druge prinadležnosti, uključujući honorar za zamenika, iz budžeta za troškove krivičnog postupka kod okružnih sudova.

Što se tiče Fuksa, izborna komisija je našla da on „ne može doći u obzir, jer [mu] je preko 57 godina i prema tome nije podesan za to mjesto“. Nigde se ne pominje Fuksova navodna maloumnost, o kojoj je uredno i blagovremeno izvestila mariborska policija. A ni on sām nije krio da je svojevremeno „teško oboleo od živaca“ i da se nalazio u stanju „jake duševne depresije“ i pred „potpunom duševnom rastrojenošću“. Ipak, vlasti su, u svojoj smrtnoj birokratskoj ozbiljnosti, previdele ovu okolnost, kao i mogući subverzivni karakter Fuksove molbe za mesto državnog dželata. Naravno, duševni poremećaji i društveno-politička subverzivnost se međusobno ne isključuju.

Tekst je ranije objavljen na slovenačkom: „Egidij Fux, ljudomrznež iz Metlike in kandidat za krvnika“, Zgodovina za vse (Zgodovinsko društvo Celje, Celje), 17(1):30-38 (2010); i srpskom: „Egidij Fuks, mizantrop iz Metlike i kandidat za krvnika“, Hereticus.
Časopis za preispitivanje prošlosti (Beograd), 11(1-2): 229-238 (2013).

Peščanik.net, 12.05.2018.

________________

  1. Molba Egidija Fuksa „Slavnome ministarstvu pravde, Beograd“ od 5. maja 1922, Arhiv Jugoslavije (AJ), 63 (Ministarstvo pravde – opšte), F-50-1922.
  2. Slovenski gospodar, 26.05.1898, 4.
  3. Naredba br. 18245 od 04.11.1918. V. i „Proglas o prijekom sudovanju!“ od 02.11.1918. u: Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu 1918-1919: Izabrani dokumenti, ur. Marina Štambuk-Škalić i Zlatko Matijević, Zagreb: Hrvatski državni arhiv, 2008, 367.
  4. „Vojničke vlasti odlučno odbijaju od sebe vršenje justifikacije, a komanda IV žandarmerijske brigade je [u jednom slučaju] samo iznimno odredila asistenciju“ – pismo poverenika za pravosuđe Predsedništvu zemaljske vlade od 03.08.1920, AJ, 63, F-46-58-1921.
  5. O ovim problemima i predlozima za njihovo rešavanje vođena je opširna prepiska između Beograda i pokrajinskih vlada – v. dokumente u: AJ, 63, F-50-1922.
  6. Arthur Isak Applbaum, „Professional Detachment: The Executioner of Paris“, Harvard Law Review, 109(2): 458–486 (1995), 459.
  7. Richard Evans, Rituals of Retribution: Capital Punishment in Germany, 1600-1987, Oksford: Oxford University Press, 2003, 384-395.
  8. Dolazio je uzalud, jer je justifikacija bila odložena. Up.: Andrej Studen, „‘Hudiči! Le naglejte se me, da boste vsaj siti’. O zločinu in justifikaciji cigana Simona Helda v Novem mestu“, Zgodovina za vse (Celje), 9(1): 26-39 (2002).
  9. Na primer, 1888. u Celje; jedan od vojnika koji su obezbeđivali stratište se tom prilikom onesvestio – up. Laibacher Zeitung, 08.05.1888, 890.
  10. Taj kostim je lansirao nemački dželat Krauc na pogubljenju atentatora Maksa Hedela (Max Hödel) u Berlinu 1878. godine – up. Evans, n.d., 372-373.
  11. Hawke’s Bay Herald (Novi Zeland), 20.07.1887, 2.
  12. „A musical hangman“, The New York Times, 26.03.1894, 8.
  13. Vojislav Bogićević, „Zločinac koji je objesio trojicu učesnika Sarajevskog atentata‟, Oslobođenje (Sarajevo), 24.02.1952, 7.
  14. Npr. u romanu o berlinskom krvniku Kraucu iz 1890. godine – up. Evans, n.d., 378.
  15. Taj intervju, dat sarajevskom „Jugoslavenskom listu“, preneo je Slovenski narod, 25.02.1929, 2.
  16. Milorad M. Kostić, „Poznanstvo s dželatom‟, Razvitak (Banja Luka), 5(12): 373–384 (1938), 382.
  17. Npr. u: Mirko Kovač, Vrata od utrobe, Zagreb: Naprijed, 1978, 17.
  18. Ranko Risojević, Bosanski dželat, Banja Luka: Glas srpski, 2004.
  19. Npr. u: Bora Ćosić, Priče o zanatima. Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, Beograd: Lom, 2006, 159.
  20. Miljenko Jergović, „Sarajevski krvnici‟, objavljeno na blogu jergovic.com 07.09.2017.
  21. Slovenski gospodar, 10.03.1892, 78. U vesti se pogrešno navodi da je na upražnjeno mesto postavljen Alojz (umesto Jozef) Zajfrid.
  22. Politika, 22.03.1904, 3. Kada je, 1930. godine, češki državni dželat otpušten (zbog neovlašćenog davanja intervjua novinarima!), među više stotina kandidata bio je i „velik broj žena“, što je „među muškarcima izazvalo pravu paniku“ (Politika, 20.12.1930, 6).
  23. Za podrobnu studiju slučaja Mirković v. Phillip I. Earl, „By the Knife: Tonopah’s Gregovich-Mircovich Murder Case“, u: Francis Hartigan (ur.), History and Humanities: Essays in Honor of Wilbur S. Shepperson, Reno & Las Vegas: University of Nevada Press, 1989, 15-43.
  24. Tako je i beogradska Politika (04.08.1912, 3) pisala da je Mirković, upitan koji način izvršenja bira, rezolutno odgovorio: „Nijesam ja […] ženetina pa da se dam vješati. Nego hoću da padnem od puške, ka i moji stari što su ginuli“.
  25. One se, zajedno sa službenom prepiskom koja se odnosi na njih, nalaze u Fuxovom dosijeu kod Ministarstva pravde Kraljevine SHS – AJ, 63, F-50-1922. Ukoliko nije drukčije naznačeno, svi podaci i citati u daljem tekstu potiču iz dokumenata u toj fascikli.
  26. V. npr. Slovenski gospodar, 12.09.1895, 322; Učiteljski tovariš, 10.03.1899, 64; Kmetijske in rokodelske novice, 1898, 339 i 1900, 50. U listu Vrtec (01.04.1888, 72), „Egidij Fuks u Šempetru“ se pominje među onima koji su uspešno rešili sve zagonetke iz prethodnog broja.
  27. Od nemačkog Wassenmeister = strvoder, živoder; šinter (Schinder).