Poslednjih dana u Srbiji vlada simulacija uzbuđenja zbog 9. decembra, kada je izgledalo da će se odlučivati o tome da li ćemo dobiti kandidaturu za EU ili ne. Po doskočicama Ivice Dačića koji traži da mu međunarodni posrednici pokažu stolicu na kojoj sedi Borko Stefanović kada pregovara sa Editom Tahiri, a onda mangupski dobacuje kako on nikada ne bi seo u tu stolicu, po političkom kupleraju u parlamentu, najzad, čak i po ponašanju Vuka Jermića prilikom posete Evropskom parlametu, vidi se da je svima jasno da od kandidature nema ništa. Jelko Kacin je pre neki dan, pred evropskim parlamentarcima, pitao Vuka Jeremića da li Srbija ima nameru da primeni dogovore koje je Borko Stefanović ove nedelje postigao sa predstavnicom Kosova, budući da je pravna služba Jeremićevog ministarstva te dogovore proglasila neustavnim. Jeremić je izvestiocu SE za Srbiju lakonski odgovorio da njegova država mora da poštuje svopstveni ustav i zakone, što uostalom Evropa i traži od Srbije. Dakle, zvanični državni pregovarač jedno potpisuje, a ministar te iste države to proglašava ništavnim, protivustavnim i protivzakonitim. Logika Jeremićevog nakaznog političkog uma me ne zanima, zanima me šta o tome misli nepostojeći um predsednika države koga njegov mali od palube pravi budalom pred celim svetom, građane ove zemlje ne računam. Dobro je jedino što je Jeremić isukao ustav i time nas još jednom podsetio da je upravo Tadić zaslužan za pisanje i donošenje tog dokumenta. I tada mu je moralo biti jasno da takvim ustavom pod Srbiju postavlja minu sa odložnenim paljenjem, koju sada ne može ni da demontira ni da zaobiđe. I kada bi hteo, uvek se nađe neki Koštuničin trojanski konj, kao što je Jeremić, koji će da zapali fitilj. Kao što sam to mnogo puta pominjala, Bodrijarova teorija da Le Pen ne mora da brine o svom izbornom rezultatu, jer su njegove ideje pobedile u francuskoj politici i društvu, tako ni Koštunica više nikada ne mora da pređe cenzus – njegove ideje su metastazirale kroz celo srpsko društvo. A ovaj ustav je jedno od njegovih najmalignijih postignuća.

Poruke koje stižu iz Brisela, Berlina a sada i iz Danske, koja preuzima ulogu predsedavajućeg EU, a čiji predstavnik nas ovih dana nije ni pomenuo kao prioritet za iduću godinu, u Beogradu su ispravno shvaćene – nema ništa od kandidature. To onda znači da nema pritisaka zbog reforme pravosuđa, korupcije, izbornih zakona, parade ponosa… možemo da radimo šta hoćemo. A ta raspojasanost je jako korisna u izbornoj godini. Kasno noću, gradskim ulicama patroliraju neki pikapovi iz kojih povremeno istrčavaju snažni momci i gde god stignu lepe neke plakate sa debilnim porukama. Svaki polomljeni kontejner, musavi i oljušteni zid ili bandera se koriste da se namakne makar jedan glas. Svima njima je jasno da najveći koalicioni potencijal ima SPC, pa su ove nedelje patrijarhu Irineju obećali da će hiljadama sveštenika i drugim licima zaposlenim u ovoj nevladinoj organizaciji ubuduće plaćati polovinu socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Patrijarh je, kao i njegove kolege po Hristu iz bratske katoličke crkve, rešio da unovči paniku vladajućih stranaka od gubitka izbora. Jadranka Kosor je obećala biskupima da će im dati pola Mljeta, desetine školskih zgrada, zgrada pozorišta, čak i zgradu političke škole u Kumrovcu. Patrijarh za sada traži samo socijalno i penziono; polako, daleko su izbori, a panika vladajućih će biti sve veća, ima vremena za nove zahteve. Jagma je tek počela, 2012. tek dolazi.

Mi smo iz Brisela dobili voljno za narednih godinu dana, ostavljeni smo samima sebi, možemo da radimo šta hoćemo, osim naravno na graničnim prelazima. Tamo će KFOR bacati suzavac, iznova i iznova, i ukljanjati barikade, iznova i iznova, bilo da su od balvana ili od šljunka. Celu sledeću godinu provešćemo na izbornom i postizbornom ringišpilu, a onda će doći još jedan decembar i opet će biti kasno. Imajući u vidu manjak u državnom budžetu koji će nastati posle izborne godine, dugove koji će prispeti na plaćanje, stepen osiromašenja miliona ljudi, kolosalnu nesposobnost naših vladara, depresiju među stanovništvom… nastupitće neka vrsta kraja istorije za ovo parče Balkanskog poluostrva. Ko zna, možda su nam Maje praoci i pramajke, i kad su pisali svoj kalendar i završili ga 21. decembra 2012, možda su mislili na nas, svoju čeljad i potomke.

Neće biti smak sveta ako ne dobijemo kandidaturu, proročki je rekao Ivica Dačić, a sličan optimizam gaji i šef države… Možda neće, ali i ako bude, mi to nećemo primetiti, ponovo ćemo uraditi ono što smo već probali, samoizolovati se, povući još dublje u pećinu i privikavati se na život u još većem mraku. Tu ćemo, pojedinačno i kao država, nastaviti da razvijamo specijalne veštine preživljavanja i orijentacije. Kao slepi miševi. Ne zna se zbog čega te grozne životinje, pored svog zemaljskog šara žive u mračnim pećinama, i to viseći naglavačke. Umesto da gleda očima, sluša ušima, šišmiš je potrošio milenijume da bi razvio specijalnu tehniku orijentacije kojoj se sada dive naučnici – tehniku eholokacije. Ta životinjica glasno ispušta neke užasne zvuke, osluškuje njihov eho i stvara u svom malom mozgu sliku okruženja. Da ne bi sam sebe ogluveo, morao je da razvije specijalne poklopce kojim sebi zapušava uši. Zapanjujuće je koliko virtuoznosti je potrebno da bi taj stvor precizno obradio eho koji mu se vraća, i sve to samo zato da bi saznao da li u pećini ima nekoga koga bi pojeo, ili nekoga ko bi pojeo njega. Toliko evolucionih promena, izuma, originalnih rešenja… samo zato da bi nešto ulovio, a da pritom ne udari u stenu. Vidim da se neki dive tim umećima, ali većina ljudi zazire od tog stvora. Bez obzira što važi za ugroženu vrstu, prema njemu nema simpatija, on je i u crtanim filmovima zlikovac koji plaši decu.

Dobra vest je to što će nam sada biti lakše, jer deo mehanizama neophodnih za eholokaciju razvijali smo još od 90-ih godina. Sada su nam ostala samo fina podešavanja. Eholokacija je naše novo Teslino oružje.

 
Iz najave za emisiju 25.11.2011.

Peščanik.net, 25.11.2011.