Mnogo je teže prognozirati ekonomska zbivanja u Srbiji 2006, nego što je bilo 2004. ili 2005. Dve prethodne godine su bile deo zatišja u kome je Zapad osigurao znatnu pomoć Srbiji. Donacija, “jeftinih” kredita i prihoda od privatizacije će biti i 2006, ali oni verovatno neće biti ključne determinante ekonomske situacije.

Odlučujuće u 2006. će biti kako će se odvijati niz događaja, od kojih svaki može da podigne političku oluju. Tačnije, odlučujuće će biti koliko će politička zbivanja uticati na ekonomske tokove. U te političke nepoznanice spada nekoliko pitanja. Kako će se na srpsku političku scenu odraziti rešavanje statusa Kosova, rasplet sa Crnom Gorom i eventualna promena statusa Republike Srpske.

Sem te tri geo-političke nepoznanice, u ekonomsko-političkoj sferi ostaju bar još dve. Prvo, da li će se pregovori o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom odvijati relativno normalno, ili će možda doći do njihovog prekida Do toga, recimo, može zbog nesaradnje sa Sudom u Hagu, zbog neispunjavanja preuzetih obaveza iz sporazuma, zbog nekooperativnosti u rešavanju pitanja Kosova ili odnosa sa Crnom Gorom. Nesaradnja sa Sudom u Hagu može dovesti ne samo do prekida pregovora sa EU, nego i do ponovnog uvođenja političkih i ekonomskih sankcija. Drugo, da li će biti novog stand by sporazuma sa MMF ili ne?

Da nema pomenutih nepoznanica, bilo bi lakše govoriti o tome šta se može očekivati. Društveni proizvod će nastaviti da raste, ali po nižoj stopi od oko 6% koliko je rastao u 2005. Rast u 2005. se dobrim delom sastojao u prevođenju sive ekonomije u regularnu i taj efekat će postojati i dalje, ali će oslabiti, dok će kreditna ograničenja dovesti do izvesnog smanjenja poslovne aktivnosti. Inflacija će u najboljem slučaju biti oko 14%, a u lošijem oko 20%. Dinar bi mogao izgubiti više od 8% u odnosu na evro, koliko je izgubio 2005. Vrlo je precenjen. Nezaposlenost će nastaviti da raste. Rast će biti veći ako se konačno krene u likvidaciju bankrotiranih firmi i otpuštanje po javnim i javnim komunalnim preduzećima i u državnoj upravi. Duh privatizacije još nije dotakao ni javna ni javna komunalna preduzeća, a skupa s državom, tu su glavni centri neracionalnog zapošljavanja.

Nivo ulaganja se neće bitnije promeniti u odnosu na 2005, tj. ostaće na nivou od oko 16%, znatno niže od najuspešnijih tranzicionih privreda. U uspešnim tranzicionim privredama su viša za desetak procentnih poena. Strana ulaganja će biti približno ovogodišnjim, oko jedne milijarde evra, ako ne bude prodaje neke veće firme (Telekom, NIS) ili veće koncesije. Trgovinski i deficit tekućeg računa bi mogli biti nešto niži nego 2004, ali nešto viši nego 2005.

Kako će se te brojke odraziti na prosečnog stanovnika Srbije. Najveći broj stanovnika Srbije neće živeti ništa bolje u 2006, nego 2005. Čak subjektivni osećaj može biti da im se ekonomski položaj pogoršao. Tri su osnovna razloga za to. Iako se nacionalni dohodak nešto povećava, to povećanje se ne raspodeljuje jednako na sve. U zemlji rastu ekonomske nejednakosti, koje su tipične za prvobitnu akumulaciju kroz koju Srbija prolazi. Bolje stojeća manjina ima više, ogromna većina manje sredstava. Drugo, deo društvenog proizvoda se transferiše u inostranstvo, jer su vlasnici nekih od najvećih firmi u Srbiji strani državljani. Treći elemenat je više psihološki. Ljudi su posle promena iz 2000. očekivali brzo i veliko poboljšanje standarda. Do toga je mogla da vodi samo oštra i duboka reforma. Ona je izostala, jer je ni birači ni političari nisu hteli. Posledica toga je dogogodišnje zadržavanje niskog dohotka, što se u prevodu zove konzerviranje siromaštva. Ljudi to subjektivno osećaju kao gubitak one perspektive o brzom poboljšanju, čemu su se nadali pre nekoliko godina. Odsustvo reformi se može sagledati i iz drugog ugla. Srpske vlasti posle 2000. su smatrale da direktnim mešanjem u privredu mogu da izazovu poželjne rezultate. Zato se u poslednjih nekoliko godina sve više vlada uredbama, dok i oni zakoni koji se donesu ostaju bez uticaja. Velika je greška misliti da će do dobrih rezultata moći da se dođe aktivizmom vlade, a ne izgradnjom novog institucionalnog okvira za tržišnu privredu. Zato ovde tranzicija tek predstoji.

Razvoj događaja u 2006. ne može izgledati bolje od ovde naznačenog, ma šta se desilo. Ovde se promene pravila igre ne odvijaju brzo ili preko noći, pa ni odgovarajuća privredna poboljšanja ne mogu nastupiti brzo. Ali, to što je ovde rečeno može izgledati kao nedostižna „slika iz bajke“ ako nekoliko ranije pobrojanih događaja naredne godine budu imali veći negativan uticaj na ekonomska kretanja.

Verovatno je da se neki stepen lošeg uticaja političkih zbivanja na ekonomski život ne može izbeći. Ostaje da se nadamo da su i srpski birači i politički establišment nešto naučili iz krize tokom 1990-ih, te da se neće ponoviti politika sukoba sa svetom i da neće doći do rasta popularnosti stranaka sa spornim programima i političarima. Ipak, to je samo nada.

 
Ekonometar, 2006.

Peščanik.net, 18.08.2006.

Leave a Reply