Prema onome kako stvari izgledaju na kraju 2008, ekonomski izgledi za Srbiju u 2009. nisu ni najmanje ružičasti. Od 2000. naovamo smo navikli da svake godine bude malo bolje i u tom nizu neprestanog rasta standarda svi su izgledi da 2009. bude prva loša godina. Vlasti zadužene za službeno širenje optimizma ne misle tako. One kažu da će se ekonomski rast nastaviti i sledeće godine. Bilo bi lepo ako bi se ostvario optimizam zvaničnika i rast dohotka od 3,5%. Ali, nema nikakvih šansi da se to desi, i samo je pitanje koliko će u 2009. srpska privreda pasti.
Razlozi za pad su dvostruki – spoljašnji i unutrašnji. Spoljašnji razlozi su ekonomska kriza u svetu i oni imaju manji uticaj na domaće prilike. Veći uticaj imaju unutrašnje ekonomske neravnoteže, koje više ne mogu da se finansiraju. Prosto rečeno, radi se o veštački visokom standardu koji više ne može da se održava na ovom nivou. Pogledajmo ove razloge redom.
Spoljašnja kriza ima dva glavna kanala uticaja na srpsku privredu – skuplji krediti i teži izvoz. Skuplji krediti znače manje ulaganja, manje novih radnih mesta i smanjivanje postojećih, a to sve smanjuje nacionalni proizvod. Naravno, više će biti pogođen onaj deo domaće privrede koji je kreditno zavistan, nego deo koji ulaganja bazira na sopstvenim sredstvima.
Drugi spoljašnji uticaj će se ogledati u otežanom izvozu. Izvoz Srbije u SAD je vrlo mali, ali je i EU kao glavno izvozno tržište u recesiji. A to neminovno smanjuje tražnju, što opet iziskuje manju proizvodnju i dohodak.
Ali ma koliko spoljašnja kriza priteže i ma koliko su neki u Srbiji skloni da joj pripišu i ceh za sve domaće greške, uvoz krize spolja nije glavni problem za Srbiju u 2009. Za zemlju su opasnije makroekonomske neravnoteže koje su se u međuvremenu nagomilale. Te neravnoteže su nastale jer smo proteklih godina živeli iznad realnih mogućnosti i sada ceh stiže na naplatu.
Glavne neravnoteže su u domenu precenjenog dinara, visokih deficita trgovine i tekućeg računa. Te neravnoteže su ranijih godina pokrivane stranim ulaganjima i kreditima. Ali, ulaganja su odavno u padu, a krediti su sve skuplji. Naravno, mogli bi se prodati EPS ili Telekom, i produžiti iluzija. Ali, to bi bila loša kupovina vremena, jer bi se za desetak meseci pojavio isti problem. Mogla bi se izvesti i duboka reforma, koja bi značajno poboljšala poslovno okruženje i privukla dodatna ulaganja, ali ova vlada ni po sastavu ni po ličnim sposobnostima ministara jednostavno nije ekipa za to. Vlada deluje potpuno dezorijentisano, pa su objašnjenja koja daju i potezi koje vuku skoro komični.
Ako ne bude dodatnog priliva kapitala, onda će morati početi prilagođavanja, a to bi se najpre moglo materijalizovati na padu kursa dinara. Projektovani nacionalni dohodak u 2009. je 3060 milijardi dinara, a koliko je to evra, zavisi od toga da li je evro 85, 120 ili neki treći iznos dinara.
Pad kursa dinara je već bio počeo pre dva meseca, ali je Narodna banka Srbije kupila neko vreme intervencijama na tržištu i povećanjem dinarske rezerve komercijalnih banaka sa 20% na 40%. Kupovina se meri mesecima ili nedeljama, i skupa je. Intervencije tope devizne rezerve i donose gubitak. Od dubine pada dinara zavisi kolika je šteta. Propis o povećanju dinarske rezerve povećava rizik banaka, koje to svaljuju na skuplje kredite, tj. na građane i privredu. Da je dinar dobra valuta, ne bi bio potreban zakon da ga banke drže u rezervama, nego bi to radile same.
Pad nacionalnog dohotka bi doneo manje ulaganja, veću nezaposlenost i niže nadnice, a to znači niži životni standard. I neminovno bi doneo višu inflaciju i socio-ekonomska komešanja. S jedne strane bi visina nadnica u evrima opala, a s druge bi rast kursa evra doneo višu inflaciju. Ovaj razvoj događaja će mnogim pojedincima i firmama otežati servisiranje kredita, što bi moglo da podrije stabilnost bankarskog sektora.
Pad dohotka je ceh za iluziju veštačkog standarda. Tvorci domaće politike su zaboravili da dohoci na realnim osnovama mogu da rastu samo usled rasta produktivnosti. Pokušaj da se standard podiže preko veštačkog kursa se kad-tad vrati kao bumerang. Takođe su zaboravili da visoka državna potrošnja ugrožava kako monetarnu stabilnost tako i ekonomski rast. Možda ćemo, pošto 2009. platimo ceh grešaka, idući put kod izbora ekonomske politike biti srećnije ruke.
Peščanik.net, 20.12.2008.
