Neko ko je malo zločest bi na pitanje šta nas ekonomski očekuje u 2010. rekao da ne treba da nagađamo, nego da pitamo vrača. A vračevi su ekonomisti koji se koriste modelima i programiranjem da predvide budućnost. Obično ih je mnogo oko nas. Ali, vračevi su se nešto povuki, ostali smo mi koji navodno sa „pešačkom tehnikom“ pričamo o tome šta bi se moglo desiti.

Predviđanje u ekonomiji, naravno, nije moguće i tu ne pomažu nikakvi modeli i druge tehnike, to je samo sofisterija iza koje se krije „nemoguća misija“. Ekonomska kretanja je teško predvideti i za godine za koje sse zna da će ostati u dotadašnjem trendu. Još je teže nešto reći o ekonomskoj 2010, posle 2009, koja je donela jednu od najdubljih (od oko 12) recesija u SAD i Evropi posle Drugog svetskog rata.

Ipak, svi imaju neka očekivanja, pa bi se i komentator ekonomskih zbivanja teško opravdao ako ih ne bi imao. Zbog onoga što sam prethodno rekao, neka od mnoštva očekivanja će se ispostaviti kao tačna, što ne znači da je predviđanje moguće, nego da je dotični prognozer imao sreće.

U svetlu prethodnih ograda, prvo pitanje za 2010. je da li će se za njenog trajanja desiti nešto što bi dodatno moglo da pogorša situaciju. To je u načelu moguće, mada su se do sada krize odvijale tako da se ono što je najnepovoljnije dešavalo na početku. Kasnije su recesije znale da se vrate, kao 1870-ih ili 1930-ih, ali ne sa oštrinom sa kojom su počele. Zato izgleda ima smisla zaključiti da ni eventualno pogoršanje u ovoj krizi neće biti dramatično, kao kada se manifestovala krajem 2008.

Teže je odgovoriti na drugo pitanje: da li je izvesno olakšanje u dva zadnja kvartala 2009. nagoveštaj oporavka ili je to samo prolazni efekat raznih ekonomskih stimulusa koje su vlade SAD, Nemačke, Japana i drugih zemalja preduzimale. Odgovor na to pitanje daće drugi kvartal 2010. Ako i tada ne bude pada dohotka, verovatnije je da su to znaci oporavka, a ne uticaja prolaznih mera. To ćemo znati tek u julu 2010.

Za razliku od prve dve stvari, o trećoj se može nešto osnovanije govoriti. Ona se odnosi na to da oporavak, kada jednog dana počne, izvesno neće biti brz i spektakularan, nego vrlo spor, skoro mrcvareći. Razlozi za to su priroda krize i ponašanje države u krizi. Prvo, krizi jeste kumovalo nekoliko nesrećnih regulacija finansijskog i tržišta nekretnina i ona se jeste pojavila u finansijskom sektoru – ali je balon mnogo veći. Deo njega su i razne vrste državne pomoći, a njih je bilo toliko da bi ih bilo teško pobrojati u jednom tekstu. Drugo, novčane mase su povećane i u SAD i u evro-zoni, pa će prolazak krize tražiti da se novac povlači i da poskupljuje. Te operacije će podrivati oporavak, pa se one moraju izvoditi postepeno, da ne bi ubile privredni oporavak. Time ćemo se još baviti u vremenu koje dolazi.

Konačno, četvrto pitanje, da li će 2010. za građane biti bolnija od 2009? U vezi tog pitanja je najmanje dilema. I da 2010-e krene oporavak, ona će ljudima biti teža nego 2009. Razlog za to je jednostavan. Ako oporavak krene, biće vrlo spor, a socijalno-ekonomski efekti poboljšanja kasne. To znači da su rezerve tokom 2008. i 2009. istanjene, a novo zapošljavanje i više nadnice doneće rezultate mesecima kasnije pošto oporavak počne. Ako kojim slučajem 2010-e ne počne oporavak, biće još mnogo izgubljenih radnih mesta i smanjivanja nadnica. Tako će 2010. socio-ekonomski izvesno biti teža nego 2009.

U takvim okolnostima Vlada Srbije će pre gledati da očuva socijalni mir i amortizuje političke štete, nego što će imati i primisao reformi. To je nepovoljno, jer neće biti preko potrebnih reformi države i poslovnog okruženja. Jednog dana kada kriza prođe, neće biti 1400 milijardi evra direktnih stranih ulaganja u svetu, već 400-500 milijardi i konkurencija za ulaganja će biti mnogo oštrija. Slabo reformisana Srbija će teško biti uspešna u toj trci, a to znači da će se i posle krize nastaviti filozofija „propuštene prilike“. To će biti veći problem od krize, jer će ostati i kada kriza jednoga dana prođe.

 
Peščanik.net, 04.01.2010.

Srodni link:

Leave a Reply