Nije li čudno da patriotske stranke obećavaju strane pare kojima će se rešiti domaći privredni problemi? Program jednih se zasniva na ruskom državnom kreditu od 5-6 milijardi evra, dok drugi očekuju 100 milijardi stranih ulaganja (u nekom roku). Po čemu su to patriotske stranke?

Da bi se to videlo, šta je uopšte ekonomski patriotizam? Ovi koji se nadaju stranim kreditima ili ulaganjima su patrioti po ciljevima. Te će pare doneti posao, napredak i blagostanje. Razlika u odnosu na one koji se zalažu za isto oslanjanje na strane finansijske izvore, recimo putem privatizacije, jeste u tome što je u slučaju ekonomskih patriota dužnik i investitor država, a ne privatni preduzetnici koji se rukovode sticanjem profita. To bi trebalo da garantuje ispunjenje patriotskog cilja.

Uobičajeno shvatanje ekonomskog patriotizma je, međutim, drukčije. Uopšte, patriotizam se ne definiše ciljevima, već sredstvima koja se koriste za postizanje ciljeva. U makroekonomskom smislu, nije teško videti šta on podrazumeva. Ukoliko se oslanjate na strana finansijska sredstva, to znači da računate sa stranom štednjom, stranim kreditima ili investicijama, koja će vraćati ili finansirati buduće generacije. Ekonomski patriotizam je suprotno od toga: ulaganja se finasiraju iz današnje domaće štednje. Što znači iz manje potrošnje danas kako bi više trošile buduće generacije.

Nijedna od patriotskih stranaka nije patriotska u tom smislu. Ono što glasnogovornici tih stranaka ne uviđaju jeste da su današnje generacije one koje moraju da štede, jer je to posledica rasipništva prethodnih patriotskih vlasti. Ako se hoće, to se može nazvati razlikom između odgovorne i patriotske politike.

 
Blic, štampano izdanje, 26.10.2011.

Peščanik.net, 27.10.2011.